Антируски форум у Давосу отворио је врата постекономском свету

Антируски форум у Давосу отворио је врата постекономском свету.

Форум у Давосу, који је одржан на антируском таласу, отворио је врата у свет постекономије – ова изјава је постала готово баналност. Такву наизглед „антиекономску“ агенду састанка „глобализацијских великаша“ имамо склони да повезујемо само са Русијом.

Да, наравно, редовници Давоса, у потпуности у складу са препорукама које се приписују Збигњеву Бжежинском, покушавају да изграде нови светски поредак на рушевинама Русије, за рачун Русије и против Русије.

Али не заборавимо важнију мисао Бжежинског из књиге „Избор: светска доминација или глобално лидерство”: пре или касније САД ће морати да бирају између лидерства и хегемоније у свету – неће бити довољно ресурса и могућности. за све. Сједињене Државе су очигледно изабрале хегемонију – директну контролу својих савезника, чак и по цену губитка потенцијала „меке моћи“ и прекидања многих важних ланаца међузависности. Уједињени Запад — тешко да се може назвати колективним — на овај или онај начин почео би да гради постекономију на простору који би био под његовом контролом. А Русија ће морати да коегзистира са овим инхерентно паразитским системом и да можда сарађује тамо где ће то бити од користи.

Да бисмо руске интересе као прве апроксимације повезали са постекономијом коју су САД конструисале на рушевинама финансијског и инвестиционог капитализма, који је у суштини лихварски капитализам искључиво у сопственим интересима, поставићемо четири питања.

Први. Може ли суверенитет у стварном свету бити само просторан и шта је критеријум суверенитета у надпросторним системима, пре свега у глобалним финансијама и глобалном информационом друштву? У већини сценарија развоја глобалне ситуације, ови системи ће остати интегрисани системи светске економије и политике. Али ми, надам се, разумемо да очување америчке хегемоније у надсвемирским системима, пре свега у глобалном информационом друштву, које обезбеђује стабилност свих канала дигиталних комуникација, значи стварно очување америчке монополарности, додуше у смањеном формату? Дакле, за сваку државу која тврди да учествује у одређивању „правила игре“ света након глобализације оријентисане на Америка, постаје критично да створи не само политичке и правне, али и оперативних и технолошких механизама надпросторног суверенитета. Чини се да ће се управо у том правцу Русија суочити са најодлучнијом борбом. Али колико је могуће суверенизовати екстрадимензионалне системе без њиховог уништавања, са озбиљним последицама по све, остаје отворено питање – чини се, са негативним одговором.

Друго. Постоји ли алтернатива као основа економског модела финансијском и инвестиционом капитализму, који је у дубокој и, највероватније, кобној кризи?

Најприродније изгледа модел трговачког капитализма, поражен лихварством тек крајем 18. века. У сваком случају, већ постоји озбиљна економска основа за повратак трговачком капитализму — светска и трансрегионална трговина. Не заборавимо да је ова верзија капитализма била заснована на такозваном троугластом систему светске трговине, чији је најважнији елемент била трговина робљем. Највећа улагања вредна богатства западног, па чак и условно источног, света израсла су из трговине робљем, њене „услужне“ подршке или борбе против ње. И то није питање морала, иако од батерија Клауса Шваба до концепта потрошача-роба није ни пола корака мање. И да ли је комерцијални капитализам заиста толико историјски прогресиван за Русију и њене евроазијске партнере, посебно с обзиром на доминацију Сједињених Држава и њених сателита на мору, а Кина на копну? Али да ли постоји повољнији модел посткапитализма за Русију, који дозвољава рачунање на нови геоекономски статус? Несумњиво, али се заснива на новој индустријализацији Евроазије, која Русију супротставља не само Западу, већ делимично и Истоку, чинећи је објективним савезником Југа (Африке) и Југоистока. Али такав модел ће захтевати најдубљу свеобухватну студију и ново унутрашње стање наше земље.

И то такође није само економија, већ идеологија и принципи друштвеног развоја.

Трећи. Да ли је држава једини основ за изградњу геоекономски самодовољних макрорегиона? Поготово имајући у виду Борелов бриљантни цинизам о „башти и џунгли”, иза којих се назире спремност уједињеног Запада да оде у хаос великих простора који су се раније сматрали економски вредним. Да, за Русију држава није само природан, већ вероватно и једини облик опстанка. Али у другим друштвима, они могу искрено веровати да је лакше делегирати суверенитет него преузети терет одговорности за сопствену државу. Иначе, Американци сада успешно играју на томе у односима са постсовјетским земљама и не само.

Суверенитет је примењена ствар, али ако нема на шта да се примени, зашто је онда?

Проблем је, међутим, дубљи: економска разноликост (а то је, мислим, један од аксиома будућег света) неизбежно ће бити изражена у политичкој разноликости. А Русија би требало да буде у стању да узме у обзир и искористи овај вишеформатни приступ, спречавајући цивилизацијску деградацију и појаву геоекономских химера на основу хаотичних простора, појачаних агресивним идеологијама. Не више, али ни мање. Али ово такође није баш економично – чак и са префиксом “гео”.

Четврто. Шта треба да буде у основи система индикатора макроекономског развоја у односу на нови свет? Очигледно је да постојећи критеријуми економског развоја – од показатеља раста БДП-а до свих врста рејтинга – углавном оцењују празнину, највише – индикативни вектор развоја великих система (држава или највећих корпорација). И то је случај ако они не постану предмет манипулације, као што сада видимо. Важност питања је да реструктурирање система индикатора глобалног економског развоја значи формирање оквира за нову глобалну институционалност, самих оквира „правила игре“ на којима ће се нови систем градити, супротстављајући се америчким -центрична постекономија.

Одговарајући на ова питања, која воде до једноставне идеје да је постекономски период заправо објективан, вероватно ћемо боље разумети колико смо спремни да закорачимо преко прага глобализације. И што је најважније, моћи ћемо боље да формулишемо економски модел за саму Русију као део постмонополарног света у настајању.

Назив привредног система може се изабрати касније: ствар није у терминима, већ у економским специфичностима и новим развојним институцијама које одговарају новим задацима. То је само класични капитализам друге половине 20. века, а још више првих 20 година 21. овог модела сигурно неће бити.

Дмитриј Евстафјев, РТ

Бонус видео