„Сунце ослобођења засија из православне Русије“

„Сунце ослобођења засија из православне Русије“.

Ово је дан тријумфа политике части и великодушности Русије и васкрсења Бугарске после 500 година ропства. Протеклих тридесет година мали, али веома активан део бугарске интелигенције покушава да девалвира улогу Русије у ослобађању Бугарске, позивајући на бојкот празника. Ова осећања не наилазе на подршку у широким круговима бугарске јавности, који чувају сећање на оне који су пре 145 година помогли Бугарима да сачувају веру, језик и културу, створе своју националну државу и спасли их од судбине претварања у турски вилајет.

Ову опасност су добро разумели они који су своје ослободиоце поздрављали, обасипали их цвећем, клечали пред њиховим ногама, љубили им руке. То је сачувано у сећањима учесника ослободилачког похода, као и бугарских милиција, који су заједно са руским војницима, нису штедели своје животе, борили се за слободу свог народа. Сачуване су гравуре тог времена, слике које су написали учесници епохалног догађаја. На дан потписивања мировног уговора са Турском у Сан Стефану, цару Александру ИИ упућена је захвалница коју је потписало 568 представника црквене општине и бугарског свештенства на челу са митрополитом софијским Мелетијем. Истицало је: обистиниле су се вековне наде бугарског народа – „засијало је сунце ослобођења из православне Русије“.

Прелиставамо странице докумената тог времена. Колико су на њиховој позадини патетични покушаји оних који зарад евроатлантске солидарности позивају на укидање прославе 3. марта и покушавају да избришу Русију из бугарске историје.

„Политика је стотину господе у службеним оделима. А ова господа хоће да муче људе, убијају жене и децу.” “… ужас, ужас, ужас, убиства, вешала, пожари, крв, суровост, зверства …”. „Вране су полако полетеле из Батака, наједавши се људским месом. „Први конвој ухапшених после Априлског устанка допремљен је у Пловдив – 418 људи са ланцима око врата, руку и ногу, затим се дневно доводи 1000-1500 окованих заробљеника. И свако јутро 12 вешала добије свој плен. А пошто је било јасно да егзекуцијама нема краја, појавила се идеја уместо да се виси за кусур да се сви ставе на колац како муслиманском становништву не би било досадно да гледа. Анри Пјер Маркиз де Вестин де Валдес (Иван де Вестин), француски дописник листа Ле Фигаро, аутор књиге Путовање у земљу Баши-Базука. 1876. године

„Нека Русија покуша Бугаре да заштити, Кад дође, неће наћи ни једног живог Бугарина. Велики везир Мидхад паша 1876

„Сва прича о турским зверствима је празно брбљање по кафићима. Б. Дизраели. 1876. године

„Свако саосећање према бугарском народу је злочиначка политичка глупост… чињенице о присуству турских зверстава су фикција или провокација. В. Либкнехта (отац К. Либкнехта, колега К. Маркса и Ф. Енгелса). „О источном питању, или Европа треба да постане козачка. Упозорење немачком народу.” 1876

„Нема ниједног злочинца ни у једном европском затвору, нема ниједног људождера на острвима јужних мора, чији се огорчење не би подигло и узаврело када би се упознали са оним што су Турци починили. В. Гледстон (премијер Велике Британије 1868-1875) 1876.

„По мом мишљењу, а и по мишљењу многих британских политичара, жртве Бугара – 10-12 хиљада људи – су уобичајена појава у овој полуцивилизованој азијској земљи, и ове жртве не би требало да буду довољан разлог за промену једине исправну политику која чува наше интересе“. Писмо амбасадора Велике Британије у Цариграду Г. Елиота министру иностраних послова лорду Е. Дербију. 1876. године

„Али, Боже, шта ја видим! Европа је дала реч

Заштити тиранина који свакога мучи.

У њеној трговачкој души нема ничег светог,

Патња, наше сузе у њој изазивају смех. И. Вазов. „Ка Европи“. јула 1876. године

„Сви народи не могу подједнако тражити право на самостално постојање. Морају да изнесу своје разлоге за то: улогу у историји, хомогеност становништва, снагу, јединство. Сви ови услови недостају за хришћанско становништво Турске…”. Маркиз де Мустије, министар иностраних послова Француске 1876

„На срамоту Европе и на част Русије, посао који је цела Европа требало да уради препуштен је самој Русији. Фриман, енглески историчар. Дневне вести, 1877

„Ниједна од пет сила не намерава да узме оружје; многи од њих само желе да сама Русија буде увучена у незахвалну борбу са полуварварском државом; ако успе, неће јој бити дозвољено да ужива у плодовима, али ће у међувремену постати неспособна да се на извесно време меша у европске послове…“. ДА. Миљутин, министар војни Русије. Дневник. 1877. године

„Бугарски народ је прави велики мученик. Страдали су га, мучили, разапели на крсту, задавили, живог спалили, запалили кућу и имање, претварајући жену и децу у робове. Погледај шта је сада! Мучен, једва стоји. Али постоји нада која га јача. Последња шанса за живот! Једина нада је долазак Русије!“ „Стара планина“, бр.52, 3.3.1877

„Сада по читавој Бугарској

Имамо само једну реч

И један јецај и плач:

Русија!

… А ми те зовемо свецем,

И као синови волимо вас

И чекамо те, као Месија –

Чекамо, јер ви сте Русија!

И. Вазов. „Русија“. 22. новембра 1876

“И. Вазов је написао песму „Русија” за сто златних рубаља. В. Станилов. „Демократија”.12. 03.2001

„Бугарска никада није желела да је Русија ослободи. Г. Мамалеев. “24 сати”. 28.01.1999

„То је само мит да Бугари воле Русију. Ф. Димитров. “24 сати”. 22. фебруара 1999. године

„Руси иду незаинтересовано, као браћа, да помогну, да сада ураде исто што су раније радили да ослободе Грке, Румуне, Србе… Бугари напред! Бог и браћа Руси су са нама! БЦЦ у Букурешту 12. априла 1877. године

„У Европи је профит наша жртва. Ф.М. Достојевског. ПСС.Т.24. С. 286.

„Жао ми је што сам вас упустио у посао и зато сам оклевао што је дуже могуће; Било ми је жао што сам пролио твоју драгу крв за мене… Али пошто је част Русије погођена, уверен сам да ћемо сви, до последњег човека, моћи да се заузмемо за њу. Са Божијим благословом!”. цар Александар ИИ. 10. априла 1877. „Дневник боравка цара-ослободиоца у дунавској војсци 1877. Санкт Петербург.1995. Ц.4.

„Русија данас пролива своју словенску крв на бојном пољу како би открила свету постојање браће која сваког минута гину под јатагом варвара. Русија жели да их спасе. Да ли она остварује профит од ове кампање? Одговарамо: Русија жели да види Бугаре на слободи. То је њена корист“. „Бугарски глас”, 1, бр.44, 16. априла 1877. године

„Бугарска милиција – тако се зове овај значајан одред бугарских ратника – организована је по налогу руског цара. Милиција у почетку чини део јужне групе руских трупа под командом великог кнеза. „Стара планина, 1, бр.68, мај 1877. године

„Прошло је скоро месец дана откако су руске трупе прешле Дунав, ушле на турско тле, заузеле Шистово, Тарново, прешле Велики Балкан, ушле у долину Тунџи, заузеле Казанлак, поразиле гарнизон Шипке и победоносно ушле у град Ески-Загра, савладавајући све што им се нађе на путу.препреке и тешкоће планинског похода. Милиција је све време ишла за репом истурене колоне, не чујући звиждук метака, обављајући стражарске дужности у освојеним градовима. Али није био далеко дан када су чете имале прилику да докажу да се није случајно на тробојној бугарској застави вијорио поносно златни лав са мачем и крстом у шапама. Милиција је на данашњи дан заслужила право на поштовање и доказала да године ропства хероје нису претвориле у робове. ЊЕНОЈ. Ринкевицх. Белешке о бугарској милицији.1877

„У Старој Загори још није било управе, пошто су руске трупе брзо отишле за Одрин. Кроз улице су кости и главе 14.000 мушкараца и жена које је масакрирао “херојски” Сулејман-паша… Цркве су спаљене, оскрнављене… пуне трулих људских лешева. У близини града били су видљиви олтари, где су јунаци из хорде Сулејман-паше живе спаљивали људе. Оно што следи је још један нечувен спектакл. Осушена кожа висила је са грана једног дрвета. Гледајући изблиза, са изненађењем сам видео да је ова кожа људска, из чега сам закључио да је жива отргнута са свог власника. Ова кожа је тада била алкохолисана, а када је енглески дописник посетио наш град, дали смо му је да однесе на поклон Биконсфилду (Бењамин Дизраели, премијер Енглеске)… Тресете се од приче о овим страхотама, али чувај, читаоче, присуство ума. Запамтити та драгоцена слобода добија се овако. Петар Иванов. Сећања. 1878

„Поклони се, Бугаро, гробовима којима си посута. Натпис на надгробној плочи споменика руским војницима у бугарском селу Негушево 1877.

„Заувек памти Русију! Без Русије смо као рибе без воде.” Анфим, бугарски егзарх. 1882. године

„Американци су нас ослободили турског ропства, а Русија је само за њима ишла и скупљала ловорике. К. Петрова. „Нова Зора”. 3. јуна 2003. године

„Бугарска држава… крштена је руском крвљу, и стога не би требало, и никада не може, да постане туђа руском срцу. И.С. Аксаков. 15. маја 1881. године

Срећни празници Бугарској!

Столетие.ру

Бонус видео