Филип Родић: Како се финансирао редитељ Марковић

Не тако давно, наш прослављени редитељ Горан Марковић прогласио је нашу државу окупираном и, умисливши да је партизан, одлучио је да пружи отпор.

Тада није било блокада путева и у својој самоћи одлучио је да ударац окупатору зада тако што ће престати да га финансира, па је одјурио до прве филијале „Телекома“ како би раскинуо уговор за мобилни телефон. О тој авантури редова Марковића писао сам опширније у колумни „Прле и Лепи“, па се сада нећу враћати на све детаље суманутог потеза чувеног редитеља.

Зашто се сада враћам на то? Зато што је Марковић прогласио да смо окупирани, да су власти окупаторске, да су институције и државне фирме продужена рука окупатора. Тако је плаћање рачуна за потрошени саобраћај у мобилној телефонији „Телекому“ за њега представљало финансирање окупатора и његових сатрапа. „Сматрао сам како један важан извор прихода окупационих снага могу лишити тих хиљаду, две хиљаде динара колико износе моји месечни рачуни“, навео је тада.

Интересантно је, међутим, када борбени Горан Марковић одлучује да је сасвим у реду, штавише неопходно, бити финансиран од тог истог „окупатора“. Узимати новац од окупатора и самим тим успостављати сарадњу с њим, није ли то квислиншки менталитет? И не мора нужно бити, с обзиром на то да се то може рационализовати као искоришћавање окупаторских финансија зарад борбе против њега самог. А с моралног становишта како се то може оправдати? Коме је до морала, нека иде у цркву, говорио је идол друге Србије Зоран Ђинђић, а будући да Горан Марковић у цркву не иде, излишно је овде било шта разматрати у оквиру моралних категорија.

Марковић је одавно схватио да је сасвим у реду примати новац од „окупатора“, али је сада проблем што је тај „окупатор“ одбио да га финансира. Управни одбор Филмског центра Србије одбио је, наиме, да суфинансира његов филм „Доктор Д“, као и филмове Срђана Драгојевића „Шкартови“ и Желимира Жилника „Слобода и варваризам“. Ово је Марковић окарактерисао као „дивљачку цензуру“ која га „неће спречити да говори“.

Горан Марковић више није само лепши од других, сада га краси и „супериорност духа“ којом намерава да се супротстави „дивљацима“, односно да „преради дивљаке у цивилизоване“ што је, како је рекао у једном интервјуу, Београд већ неколико пута успевао.

На страну што је та идеја апсолутно култур-расистичка и аутошовинистичка, јер извесно је да Марковић „дивљацима“ не сматра, на пример, Африканце који су у овај град долазили да студирају, него припаднике свог народа који су се у њега сливали било као припадници ослободилачке војске 1945, било као прогнаници са својих вековних огњишта под претњом клањем. Проблем је што је себе сматрати „духовно супериорним“ карактеристика духовно инфериорног човека.

У тој својој духовној инфериорности Марковић није у стању да схвати да његов пројекат, можда, заиста не ваља, него одбијање „окупатора“ да за њега да новац може бити само знак „дивљачке цензуре“. А јасан знак духовне инфериорности је и немогућност да се схвати да је „аутопонижавајуће“ изнова се пријављивати на конкурс на којем ти је пројекат већ одбачен као лош и то од комисије у којој се налазе и чланови твог „суши стада“. У конкретном случају, Дарко Бајић и Срдан Голубовић. По Марковићевом координатном систему и дихотомији окупатори-партизани, Бајић и Голубовић су били „квислинзи“ када су га одбили, а сада су, пошто га жестоко бране, вероватно, прешли код њега у „партизане“.

Али његов филм никако није лош. Не, он има апсолутну вредност коју само „дивљак“, или „окупатор“ не може да разуме и увиди.

Марковић у својој „духовној супериорности“ није кадар ни да разлучи шта је заправо цензура. Није Филмски центар Србије одбијањем да га финансира ни на који начин његово ремек-дело цензурисао. Није Марковић ухапшен и бачен у затвор (што би му се врло лако десило у оној Титовој Југославији у коју се његово стадо куне јер се могло спавати на клупи у парку и путовати по великој земљи). Само је „окупаторска држава“ одбила да му да новац.

Ако му пројекат заиста вреди, даће му неки приватни продуцент.

Све и да је разлог политички, Марковић не би имао права да се буни, јер држава може да не учествује у пројектима који се процене као антинационални, што би филм о Радовану Караџићу овог редитеља свакако био. Баш као што је, на пример, била „Турнеја“ у којој је Марковић лепо показао шта мисли о Србима као „дивљацима које треба прерадити у цивилизоване“. Ту се јасно види његово неразумевање муке кроз коју је прошао његов народ. У време у које је смештена радња тог скарадног филма, 1993. годину, Марковић је прошао кроз муку сасвим другачију од великог дела његовог народа. Док су се једни борили за пуки опстанак и живот, Марковић се суочио с ужасним проблемом како стићи до Монпељеа, где је био позван да буде члан жирија. „Путовало се тешко – комбијем до Будимпеште, па даље авионом“, испричао је у једном интервјуу присећајући се своје муке.

И то све због тих „дивљака“ који су борећи се за свој живот и дедовину изазвали „праведне“ санкције. А онда су га тамо дочекали цивилизовани Хрвати и Муслимани, који су испрва протестовали због њега као Србина, а онда га боље упознали и с њим се збратимили. Препознали су ту „духовну супериорност“ коју има, иако је Србин.

Филип Родић / Вечерње Новости

БОНУС ВИДЕО: