ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: ВРИЈЕЂА ЛИ НЕВЛАДИНИЋЕ И КАД ИХ ЗАКОН НАЗОВЕ СТРАНИМ АГЕНТИМА?

Било би изразито згодно и богоугодно да се до окончања поступка и у закону, не само мојим колумнама, називају – страним агентима.

Посебно је неприхватљиво што то раде на начин, на који је у земљама-донаторима или непримјерен, или као у Сједињеним Америчким Ентитетима – кажњив затворском казном. Демистификујућа, односно самоосуђујућа, јесте хистерична и традиционално недипломатска реакција изасланика Вашингтона. И поред тога што је Милорад Додик естрадно нагласио да ће “копирати амерички закон”. И поновио то још једном. И још једном. И опет ће он то, као некадашњи амерички протеже. Шта му тешко.

Становишта сам да та регулатива мора бити формална, односно да грађани буду свјесни да су то људи који, када говоре о лошем стању у нашој земљи, заступају интересе свог финансијера – нама непријатељских страних влада. Без ограничења у новинарском или другом раду.

Нијесу у питању истакнути појединци, који у јавности заступају политичке ставове који одговарају земљама НАТО. Они су у старту анонимни, али формално организовани, редовно и обилно плаћени, истински страни агенти у нашој земљи. Називају се “невладиним организацијама”, али то су заправо организације страних влада у Републици Српској.

Признаћете да ријечи домаћег “активисте-испосника” звуче много мање искрено и емпатично, уколико сазнате да мрсан новац за живот добија од владе друге државе? Годинама и деценијама рола кофере по аеродроима, одсједа по луксузним хотелима, слика се за унапријед плаћене медије након баршунастих обука и тренинг кампова; све то вријеме кмечећи да је код нас најгоре на свијету.

Што би пословица рекла: Туђа рука, свраб не чеше.

Слична хистерија је забиљежена код овдашњих страних агената и када је Русија 2017. почела примјењивати према медијима овакав американизован закон, који је донијела 2012. године. Праведничко-свечовјечански су урлали да Кремљ гуши слободу говора и цивилно друштво, док питање како коментаришу да САД имају такав закон од 1938. године, није налазило одговор.

Невладинићи ових дана збуњено реагују. Стали иза саопштења велепосланства Уједињених Ентитета, као пилићи иза ћелавог орла. Из њиховог крекетања, да се разазнати да је у питању руски, а не амерички закон. (?!)

То је заправо немогуће, јер је Русија у самоодбрани преписала амерички закон. Али, ако се буде ишло на руски сој закона о страним агентима, то је за домаће Невладиниће изразито повољно. Требају од Додика захтијевати руски модел, а не амерички. Он не предвиђа затворске казне.

Само од најаве оваквог закона који не одговара Западу, дакле истог што је урадио Додик код нас, гори на улицама Тбилисија. Власт у Грузији је и гласним размишљањем изазвала вал протеста, па је морала увући рогове и повући приједлог и поред потребне парламентарне већине.

Очито безочно, насилни протестанти који врше ванпарламентарни, ванинституционални и противзаконит притисак нападима на органе реда и установе државе (идентично као у Украјини), говоре како је тај закон – проруски. У стварности, тај закон је ПРЕПИСАН АМЕРИЧКИ ЗАКОН. Против њега се, опет, буне људи које ФИНАНСИРАЈУ ИСТИ ТИ АМЕРИКАНЦИ, на начин на који је код њих незаконит.

Дакле, лицемјерје и испирање мозга на међународном, апсурдистанском нивоу.

Срећа па су код нас Невладинићи одувијек далеко од озбиљног, статусног политичког утицаја. Морате баш бити морално ретардирани и социјално неадаптирани да би били Невладинић међу Србима. То у старту даје шкарт-кадар. Њихов најшире удружени максимум, са све политичким садејством, јесте скупљање око 8.000 људи на парарелигиозном протесту Правда за Давида у сврху завршног опозицоног скупа. Опозицију је статистички коштао десет посланика мање у односу на прошле изборе.

То је био врхунац наших осједилих и растрбатилих лидера омладинских организација.

Они нијесу способни за било шта озбиљно. Посебно протесте. Посебно насилне. Колико новинара, толико и протестаната. Јер су исто. Интервјуишу једни друге у улози активисте. И непогрешиво доносе катастрофу на изборима. Било коме ко се с њима слиже.

Исто тако, очигледно наређено фотографисање Јелене Тривић са Швабом Шмитом, коштало је исту предизборног губитка избора, на којима је по крајњим резултатима ипак имала неку шансу. У Српској, још увијек је већински у менталитету људи да не љубе туђинске ђонове. Чак и кад су принуђени да их лижу. Лижу, шта ће, морају. Раде то сваки дан. Лижу. Лижу, али не воле. Ако ме разумијете… Срби не воле улизице. Имали би изразитих проблема са кредибилитетом “независних новинара”, кад би им уз име писало да их плаћа Бајден. Не лично, кешом или фактуром преко Демократске странке, него преко владине агенције УСАИД. Све црно на бијело.

Зашто се не би знало да их плаћају странци, уз то и непријатељи, када се они тиме поносе у кафани и пред родбином? Рикверц гастарбајтери. Шта је проблем да се уз њихово име нагласи да су страни агенти, поготово када дијеле лекције о домаћим политичким питањима? Кроз ту диоптрију посматрати савјете у тренуцима када се изјашњавамо о приједлозима (ултиматумима) влада које их финансијски издржавају. Плаћају им дјеци курс из енглеског. Жени крему са хијалуроном. Ски пас и инструктора једрења на даски.

Не видим шта би ту било страшно?

На америчким друштвеним мрежама већ постоје ознаке да је неки канал под контролом владе Русије, Кине, Србије… док Глас Америке, ББЦ, Дојче Веле, ХРТ и слично; немају такву напомену.

Колико год Невладинићи параноисали о мом координисаном дјеловању са носиоцима власти, просто не могу сад рећи да не подржавам нешто за шта се залажем годинама у јавности, само зато да њима не бих звучао као мегафон Владе РС. Нико ме није консултовао. Ни као појединца, ни као предсједника Удружења новинара РС.

Мени стога ово све дјелје као и најава законских измјена о криминализацији клевете. Мало већа количина импулсивне легислативне импровизације, без стварне свијести какав вал привредне активности по моделу “свак сваког тужи за клевету” могу изазвати. Тренутно је овдје најбитнија измјена, осим што тужилац одлучује шта је кривица, а шта прекршај у лагању; то што су повећане тарифе на десетине хиљада каемова. Што би рекли у Ефбиху.

У јавном животу неће моћи учествовати ко нема пара.

Не бих да будем дефетиста, јер законско означавање страних агената у јавном простору подржавам, али осим на питањима колонијалне природе и сложене структуре државне заједнице БиХ, овај закон ће наићи и на проблеме самим тим што неке државне институције Српске примају донације страних влада. И то тамо гдје се баве политичким, идеолошким или културним питањима. Уједно ће оголити и то да је најмање 80 одсто активне медијске сцене, а невладиног сектора још и више, контролисано на овај начин из иностранства.

Доношење оваквог закона би било истинска револуција у реинвенцији сопственог суверенитета, коју би требало протегнути и на политичке организације. Суштински проблем нијесу Невладинићи. Проблем је што од завршетка рата Запад, а посебно Сједињени Амерички Ентитети, изравно финансирају парламентарне политичке партије у Српској!

Сјетимо се да је Додика управо та струја, управо на тај начин, два пута превратнички довела на власт. Руски закон о страним агентима је зато од стране руског предлагача правдан и увезанијим механизмима борбе против “прања новца и финансијског тероризма”. А Запад у Српској ради управо то. Проводи финансијски и политички тероризам скоро три деценије.

Ако једна држава новцем пореских обвезника плаћа кампању партији или кандидату у другој држави, па он има више огласа од конкуренције, то је врста финансијског тероризма. Недопустивости мијешања у унутрашње прилике суверених земаља, ова врста терориста се сјети само ако побиједе ликови као Трамп или Орбан.

Усвајање Зареса (Закона о регистрацији страних агената) би захтијевало и пратећу, коријениту идеолошку алтернативу. Носиоци власти у приватном животу показују да су за ријалитизовано, попростачено, латинично, спортом и естрадом залуђено клик-српство, које бланко гласа за хрватски национални интерес, као Караџић Радован 1993/94.

Намјерно нијесам помињао своје лично и углавном усамљено војевање против касте колаборационистичке квазиаристократије из династије Невладинића, како личним углом не бих замутио општи интерес.

Једно коријенито враћање двоглавог орла као грба Српске и редовно интонирање Боже правде у сврху химне, боље би, суштинскије и часније поништило сво тродеценијско дјеловање Невладинића, те њиховог политичког крила ОХР; него што би криминализација клевете или закон о Невладинићима икада и помислили да могу постићи.

Тренутно сам још у судском процесу по тужби неких беспосличара, јер сам их назвао “страним агентима”. Лично, али још више општедруштвено, било би изразито згодно и богоугодно да се до окончања поступка и у закону, не само мојим колумнама, називају – страним агентима.

Данијел Симић / Фронтал

БОНУС ВИДЕО: