Тријанон и фудбалска застава
Велика Мађарска
Уместо да нам то саопшти Држава Србија, препуштено је Васељенској телевизији (https://васелјенска.нет/2023/03/22/уефа-одобрила-је-захтев-фс-мадјарске-млсз-да-се-застава-велике-м/ – 22. марта 2023) да нам шапне како је УЕФА, “Европска кућа фудбала одобрила захтев Фудбалског савеза Мађарске (МЛСЗ) да се застава ‘Велике Мађарске’ не третира као политички симбол”, те да ће се, убудуће, том заставом на којој су “делови Србије, Словеније, Украјине, Хрватске, Словачке и Аустрије”, моћи слободно махати на фудбалским утакмицама маџарске репрезентације или маџарских клубова – против Србије, на пример, чак и у Србији
Помињу ли се Маџари и њихове претензије на Србску Земљу, за почетак фудбалскозаставну, ваља знати за њихове крсташке ратове против Срба од 12. до почетка 15. века, злочине у Ракоцијевом устанку почетком 18. века, вишевековно помаџаривање србскога становништва…
Оно прво тиче се десетак-петнаест крсташких ратова које је Света Столица, познатија као Ватикан, употребом угарске војске од краја 12. века па све до 1407. године, предузимала против “србских јеретика”, углавном у Босни и Далмацији, а два пута против цара Душана (око 1310-1346-1355) и једном против цара Уроша (1336-1355-1371), с јединим циљем да се порими Хелмско полуострво, од 1808. године познато као Балканско. Са крсташењем се престало кад је србска држава пала под турску окупацију (што је у Риму дочекано с уверењем да ће Србство бити сатрто), али је римокатолички рат против православља настављен чим је, после Бечкога рата (1683-1699), постало извесно да турскоме царству предстоји повлачење.
Оно друго тицало се управо поменутог мира као лепе прилике угарском феудалцу Ференцу Ракоцију да дигне устанак против Хабзбуршке монархије (1703-1711). Како су се скоро истовремено, без везе са Ракоцијевим устанком, побунили барањски Срби незадовољни верским прогонима, економским искоришћавањем и скоро неподношљивим условима ратне службе, поставило се питање којој се страни приволети – они су “готово једнодушно пришли цару”. Барем на речи признајући да “оружју вични народ српски не мали део жалости и прогона у нашој држави подноси”, Ракоци се клео својим “прастарим маџарством” да ће Срби који му се придруже у будућој победи “бити у таквој слободи да нигде ником неће данак давати”, али је истински смисао тог позива, без обзира на сва лепа обећања, био садржан у поруци да “ако нам Бог благослови наше оружје, коначно ћемо их (Србе – ИП) искоренити у нашој маџарској отаџбини”. После свега, маџарски историчар Игнац Ачади (1845-1906) могао је написати да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај извесног Ракоцијевог заповедника Боћана како је “Бачку све до Варадина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и села попалио”.
За оно треће, довољно је назначити да је само у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара, мање Срба, много више Словака јер су “маџарски “асимилациони успеси” Маџара у односу на њих увек су били израженији.
О непрекидности изразитог маџарског антисрбизма сведоче и записи Милоша С. Милојевића о збивањима у Војводини Србској током 1848. и 1849. године: о угарским “законо прописаним правилима… по којима се имају уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре; о утамањених преко 100.000 душа Срба за време двогодишње борбе Маџара; о 46 цркви и манастира у Бачкој и новосадској епискупији, 57 у темишварској, 11 у вршачкој и 1 у будимској епискупији, свега дакле 115, које цркви, а које манастира, што Маџари… разорише и утаманише за време двогодишње борбе Срба са овима”; о “зверским и богомрским делима маџарским, као: набијања живих људи и жена на коља; сечење и набијање на плотове ограда школских глава срп(ских) учитеља и невине дечице срп(ских) ђака; обезчашћивања, харања, палење грађана, завода и светих храмова и олтара; натурање свуда и на свима местима и лицима језика и имена маџарских, па чак и свецима и светим храмовима; парања живих трудних жена и вађење из ових живе деце… Ово што наводимо, неје било за време борбе, неје се вршило онда, кад су страсти радиле: ово је рађено ладнокрвно, и то онда кад не беше борбе… кад владаше ред и поредак, и рађаше све ово не поједини простак и занешењак, но држава тада маџарска…”
Маџари су се потрудили да “своје” антисрбске послове обаве и током Великог рата, али је сасвим извесно да су Срби пребрзо заборавили извештај Арчибалда Рајса о злочинима и угарске (маџарске) војске у Мачви (и у Срему, наравно – ИП), да “мислимо увек на то и говоримо увек о томе”.
Пребрзо, наравно, пошто су Маџари поново, јануара 1942. године, узели ствар “у својим рукама”, тако што су се, под изговором да тако отклањају опасност од побуне, окомили на цивилно становништво Шајкашке, Новог Сада и Старог Бечеја и отпочели с масовним злочинима. Извесни пуковник Ласло Деак који је командовао маџарским одредом “задуженим” за злочине по Чуругу, Жабљу, Ђурђеву, Госпођинцима, Шајкашу, Вилову, Гардиновцима, Локу, Тителу, Мошорину и Старом Бечеју, већ 6. јануара известио је своју претпостављену команду да се “уопште може рећи да је већи део становника злонамеран, балкански, за који не би било штета ако би потпуно нестао”.
Крајем 1944. године, енглеска јавност сазнала је да су “прве вести о овим покољима гласиле да је побијено око 100.000 цивилних лица. Тај велики број појавио се због тога што су Срби и Јевреји избезумљени масакрима, почели бежати са породицама и што је мађарска солдатеска многе растерала, похапсила и интернирала. На жалост, број убијених и после годину дана испитивања, које мађарска влада, разуме се, спречава, не силази испод 30.000”.
Потврду за масакре невиног српског живља у Бачкој дао је и шведски новинар Нилс Хорнеј који је у листу Social Demokraten од 12. октобра 1943. године објавио чланак под насловом Мађарски покољ Срба. Између осталога, он тврди да се за време боравка у Маџарској потрудио да и сам преконтролише тачност југословенских тврдњи о покољима у Бачкој и да је углавном за њих добио потврду. Према информацијама које је он могао прикупити, у покољима у Бачкој убијено је најмање 10.000 особа.
Овој цифри врло је блиска она коју је средином марта 2008. године, при представљању своје књиге Рација, саопштио Александар Вељић: нешто преко 8.700, барем према његовим дотадашњим истраживањима.
Подаци Јована Пејина, историчара-архивисте из Београда, објављени у књизи Великомађарски каприц, Зрењанин 2007, за нека су места подробнији: покољ у Новом Саду однео је 4.635 (на србску срамоту, овај покољ се у службеним круговима, и државним и историчарским, упорно именује као “новосадска рација”, баш као да је Нови Сад убијао своје становнике), у Жабљу више од 1.600, Мошорину 104 (међу њима 47 жена, 29 деце испод шеснасет, осморо испод пет, а седморо од 5 до 10 година), у Госпођинцима 80, у Тителу 2.000, у Ђурђеву око 350, у Старом Бечеју око 200, у Чуругу до 1.400 жртава. На многим местима Пејин наводи и имена “најзаслужнијих” за те масовне злочине, за које су само малобројни осуђени на смрт, један део на краће временске казне, док за многе од њих каже да су после рата остали некажњени.
Биће да су Маџари овај свој геноцидни подухват (којим је обухваћен и прогон свега недомицилног становништва, онога које се у окупираној Бачкој није налазио 1918. годие) правдали “претрпљеном” својом националном жалошћу проглашеном у Маџарској у часу кад је 4. јуна 1920. године потписан Тријанонски мировни уговор којим је Маџарска са укупно 282.000 км/2 и деветнаест милиона становника сведена на 93.000 км/2 и око седам и по милона становника – нешто територије “отишло” је Аустрији, Румунији и Чехословачкој, а Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца припали су Прекомурје, Међумурје, западни Банат (без поморишког дела), највећи део Бачке и јужни део Барање. Маџарска је тим уговором признала “потпуну независност државе Срба-Хрвата-Словенаца”, а одрекла се “у колико се ње тиче, у корист државе Срба-Хрвата-Словенаца, свих права и правних основа на територије некадашње аустро-угарске монархије, које леже изван граница Угарске”.
Све то морало је бити признато јер је Угарска била поражена у рату, али није заборављен поклич Нем, нем, соха! Не, не, никада, којим су маџарски владајући кругови одговорили на тај потпис и којим су поставили идејну и стварну основу будућем снажном реваншистичком покрету против наводног “неправедног мировног уговора”. Или, како је то Вук Винавер (1927-1986) записао у једној својој историјској студији, “мировни уговор је испунио жеље милиона угњетених народа старе Угарске и био је свакако мање зло од постојања старе маџарске државе. Жестоки напади на овај уговор омогућили су маџарском режиму да ојача своју власт у Мађарској и да дан који је међународним актом санкционисао стварање нове, мале Мађарске, али и ослобођење Ердеља, Словачке, Војводине итд, претвори у дан од кога је почињала борба нове мађарске државе против суседа”.
Чини се да у Србији нема отпора таквој “борби нове мађарске државе против суседа” јер да има, не би у новосадском дневном листу Мађар со почетком јесени 1990. године писало да Маџаре могу натерати у школу на час србског језика, али их ни пушком не могу натерати да уче тај језик, нити би се из једне наводно “културне и образовне” емисије новосадске Телевизије (9. марта 2003) могли “научити” како је Тријанонским мировним уговором угарска држава осакаћена, а маџарски народ доживео несрећу и трагедију, те да се национално пробуђеним маџарским матурантима у бечејској гимназији масовно дају матурски радови са том темом.
То, за почетак јер је, ван сваке сумње, константа маџарске политике садржана у жељи, и захтеву, и очекивању, да се поништи Тријанонски уговор, али званичницима Србије и Маџарске, нарочито Србије, последњих неколико година не смета да се хвале како су “односи две земље на историјски највишем нивоу”. Колико је тај ниво “највиши”, може посведочити податак да су Маџари на граници према Србији подигли заштитну ограду – њима мигранти из Азије нису потребни, нека их Србији, али и четири године стара изјава пољског посланика Славомира Нитраса да је Виктор Орбан, председник маџарске владе, “опасан и паметан човек који жели да ревидира границе у Европи… предлагао Пољској током украјинске кризе да поделе територију Украјине”. У истој врсти налази се и Орбаново залагање за хитан пријем Србије у Европску унију, што је, по прилици, и понукало Александра Вучића да званично, председнички, пожели Виктору Орбану да се “у Србији осећа као код куће”.
А какав је то “највиши ниво” и “код куће”, може се видети из вести београдских Вечерњих новости (22. август 2005) да се “у варошици, у средњој Бачкој – Србобрану, точак историје поново окреће. Правоснажном судском пресудом, на званичним таблама и натписима уместо на мађарском Szrbobran, писаће традиционали мађарски назив овог места Szenttamas”. Дошло је до такве ситуације јер је је “једним својим решењем од пре две године, покрајински секретаријат за прописе, управу и националне мањине обавезао локалну самоуправу у Србобрану да се… на званичним таблама и натписима који је исписан на мађарском језику уместо Србобран (или Szrbobran) користи традиционални мађарски назив места који гласи Szenttamas. Скупштина општине се својевремено жалила на ово решење, а општински јавни правобранилац је покренуо управни спор. После две године, колико је трајао, Окружни суд је правоснажном пресудом потврдио законитост рада наведеног покрајинског секретаријата и право на службену употребу традиционалних назива насељених места на језицима националних мањина”.
У овде преузетим редовима, као и у целом објављеном тексту, кључне речи су, несумњиво, традиционални мађарски назив. Према тумачењу извесног Тамаша Корхеца који је тамо представљен као покрајински секретар за прописе, управу и националне мањине, коришћење тих речи, и права која из њих проистичу, засновано је на Закону о заштити права мањина.
Ако је тако како човек каже, а нема разлога да се не верује ни њему ни наведеном Закону, онда је све то једноставна потврда да поред наивних и приглупих Срба све може да прође.
Поново се уводи угарска окупација Војводине Србске, налик оној која је постојала од 1941. до 1944, од 1914. до 1918. године, а богами и оној од коју деценију раније. Ако је савременим маџарским окупаторима пошло за руком да, мимо званичног назива Србобран, наметну Szenttamas, као један од традиционалних маџарских назива, али и оних ‘99 одсто случајева (у којима се) ова одлука спроводи без икаквог отпора”, треба очекивати да исти ти Маџари без отпора натуре и Delvidek, маџарски традиционални назив за Војводину Србску током вишевековне угарске окупације, те да у званичну употребу врате и назив Јужна Угарска.
А да се заиста ради о још једној угарској окупацији, види се и из податка да речени Закон и не помиње “традиционалне” србске називе и њихово враћање у редовну употребу у србским крајевима северно од Саве и Дунава, макар и у складу с истим тим Законом, на пример: Краљевина Југославија (између двају светских ратова), Краљевина Србија (бар пет или шест дана, од доношења двеју одлука о присаједињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији), Војводина Србска, односно Војводство Србија и Тамишки Банат – од Мајске скупштине 1848. до укидања, мада је војводски наслов и после тога остао у ионако предугој титули аустроугарског цара).
Повратком традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској наговештава се коначни слом србске националне мисли и нестајање србског националног бића не само на овом делу Србске Земље.
Претходни део тога посла већ је обављен: Национални савет маџарске националне мањине, са седиштем у Суботици, поодавно је на својој званичној “веб” презентацији објавио ‘Назив насељених места у Војводини на маџарском’ – у 45 (четрдесет пет) општина пописано је око 380 (триста осамдесет) насеља именованих по номенклатури наслеђеној из традиционалног времена док су се Банат, Бачка и Срем налазили под угарском окупацијом. На пример: Modos – Јаша Томић; Magyаrittabeе – Нови Итебеј; RNagzbecskerek – Зрењанин, Кisker – Бачко Добро Поље, Оker – Змајево…
У тренутку када то такозвана међународна заједница оцени прикладним (а неки евробовски расположени јадни Срби то једва дочекају), маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужиће маџарским сепаратистима као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџарској номенклатури Vajdasag Аutonom Тartomanz, изворна маџарска земља, да су називи појединих места исписани на маџарском језику старији од србских (неки од тих србских “млађи” су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији народносни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и “знања” званичне историјске “науке” у Срба о недугој србској старини у Панонији.
Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шиптарским терористима, као и оно што се пред нашим очима дешавало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Босни и Црној Гори, требало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отрежњујуће.
Јер, сагласност “Европске куће фудбала” маџарском фудбалском савезу да званично користи заставу “Велике Мађарске… на којој су “делови Србије, Словеније, Украјине, Хрватске, Словачке и Аустрије”, с образложењем да то не представља “политички симбол”, није само фудбалска и навијачка зезалица – та сагласност дата је по налогу фашикратске евроунијатске “куће” у Бриселу.
Корак по корак:
а. захтев маџарског националног савета да насеља у Србији са маџарском већином оформе заједницу маџарских општина;
б. стварање маџарске аутономије у Србији;
в. поништење Тријанонског мировног уговора из 1920. године (успут и Париског, после Другог светског рата);
г. издвајање Војводине Србске (макар и без Срема) из Србије…
А такозвани европски пут такве или било какве Србије, већ наредног јутра био би окончан забраном ћириличког писма, србског језика, србског православља, србске историје, чак и оне коју јој је “великодушно” даровао Берлински конгрес – од Немањића…
Помоз, Боже, јаднијем Србима,Ć
И ово је неко знаменије!
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
