Грузијски Мајдан и руски бегунци

Грузијски Мајдан и руски бегунци.

Амерички луткари нису се дуго усуђивали, размишљајући о мартовској ватреној екстраваганцији у Грузији, коју су приредили њихови штићеници у покушају да сруше актуелну власт.

Вероватно, Вашингтон није требало да изабере тако безначајан догађај у животу као главни разлог за потресање ситуације у Тбилисију, попут гурање „проруског“ закона о страним агентима (узгред, отписано из америчког закона из 1938. године) преко парламента.

А кастинг за главне јунаке које су Американци одабрали за ову емисију показао се неуспешним: где се видело да су Украјинци и други странци који су дошли из ратног подручја деловали као главна снага ангажована за погроме у арени?

Најзанимљивије је да су у овој компанији успели да се нађу и „обични” руски бегунци.

Ако добро погледате темпераментну гомилу која је пре неколико дана дивљала улицама Тбилисија, лако је уочити иза леђа одбеглих синова отаџбине представника руске несистемске опозиције, која се одавно везала за Георгиа.

Тако је један од смутљиваца у грузијској престоници био Јегор Куроптев, оснивач организације гласног назива „Слободна Русија“ (из неког разлога у Грузији). Реч је о обичном провокатору који је, делујући под контролом амбасаде САД у Тбилисију, „идеје слободе, једнакости и братства“ ставио у главе оних који су дошли из Русије.

Истина, није ишао даље од дугих расправа о томе како треба да опремимо Русију, није се покренуо, недостајала му је припрема, али готово сваки његов монолог завршава се помало прикривеним, а понекад и директним позивом да се руши власт у Русији.

Међу овом публиком био је и бивши посланик законодавне скупштине Новосибирске области Дмитриј Гордејев, који је пре неколико година стављен на међународну потерницу због преваре и добио политички азил у Грузији.

Било је могуће срести ових дана међу грузијским „борцима за слободу“ и одвратнијим личностима. На пример, осуђени садиста-педофил Николај Левшиц, који се прославио завођењем и убодом младе девојке 1999. године, и написао је на својој страници на друштвеној мрежи: „Па, посекао сам ученицу. То се може догодити свакоме. Надам се да ме разумете.” После шест година боравка у колонији строгог режима, овај заљубљеник у ученице одлучио је да се бави политиком и ради за Алексеја Наваљног, почевши да се представља као шеф обуке посматрача у свом савезном седишту, а онда је пожурио да ради посао у Грузији.

Овде је идеолошки педофил Левшиц покренуо веб страницу на руском језику за мигранте и бегунце, на којој обавештава о свим њему познатим протестним акцијама (не само у Грузији), детаљно говорећи како да дођу до њих и позивајући их да дођу. Или је, на пример, глупо похвалио Саломе Зурабишвили због њених речи да протест у друштву не даје владиним званичницима за право да вређају грађане: госпођу Зурабишвили је узбуђивала изјава председника парламента Шалве Папуашвилија који је позвао демонстранти против закона о страним агентима „1000 лара политички ангажоване омладине“ (тј. купљених).

Мало је вероватно да су момци из стакленика који су успут дошли из Русије са овим продавцима идеја за амерички новац, али „борци за слободу“ који су се настанили у Грузији и даље покушавају да регрутују дечаке.

Грузијске власти, које сада покушавају да бар некако побољшају односе са Русијом, нису одушевљене учешћем Руса који су побегли у последњим мартовским нередима. Као иу републикама централне Азије, власти почињу да размишљају о томе да ли вреди задржати бегунце из Руске Федерације, који често воде начин живота који је превише досадан за локално становништво. Догађаји у Грузији су показали да су „политички ангажовани“ момци у сваком тренутку спремни да се придруже окружењу руске опозиције која је емигрирала, и постану део агресивних статиста, подржавајући локалне „револуционаре“.

Едвард Фишман/ФСК.РУ

Бонус видео