Шта је то глумцу труло у држави Србији?

1
србији

Сцена из филма "Дара из Јасеновца" Dandelion Productions

Шта је то глумцу труло у држави Србији?

Чини се да се мало лицемера међ Србљима може наћи у неком еснафу као што је то случај са глумцима. Као да је сваки од њих неки посебан жрец, којем је Бог дао дар да расуђује о врлинама и манама свог народа, али и обавезу да то стручно мишљење изнесе пред јавност. Није ни мали број оних који су били ангажовани у последњих десетак година и у разним фракцијама евроунијатске политичке агенде.

То моралисање не би само по себи било лоше да у исто време те исте људе не виђамо и у најтоксичнијим пројектима који културу овог народа спуштају на ниске гране.

У мору сличних, добар пример био би филмски серијал “Хајде да се волимо” с краја осамдесетих. Пројекат који је требало да додатно ојача и прошири култ Лепе Брене (аутор овог текста чак сматра као својеврсног Тита после Тита у југословенској поп-култури), са концептом: ред филмских кадрова – ред Брениних хитова, био је једна од најзначајнијих манифестација шунда који jе већ увелико био зацарио на јавној сцени.

У њему факат популарна фолк певачица бива представљена као да је у председничкој кампањи, па тако на путу од Србије, преко БиХ до Далмације пилотира, вози аутобус и тркачки аутомобил, заводи политичке функционере, одржава народне саборе. Успут кокетира и са поп музиком, намеће се као секс симбол – а када запева “Ја сам Југословенка”, све стане и цела једна генерација уз њу почиње да претаче у стихове свој Символ вере.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Наравно да проблем није и не може да буде у Лепој Брени. У њој и не тражимо аутентичног представника српске/југословенске културе. Чак ништа посебно не представља ни чињеница да у три дела ове шунд-комедије (углавном споредне улоге) играју глумци попут Николе Којa, Драгана Бјелогрлића, Предрага Ејдуса, Чедомира Петровића; да су и шминку и костиме и сценарио радили доајени уметности чији потомци и данас често арбитрирају у нашој култури.

Морална жандармерија

Проблем је што сви наведени до данас у мањој или већој мери изигравају моралну жандармерију разорене Србије, у којој нас непрестано приказују као примитивне, затуцане, дивље и/или неспособне. Ко мисли да је таква оцена прејака, нека погледа како Бјела приказује српску савремену историју, или нека прочита неку од колумни Петровића Млађег на “Пешчанику”. Колики лицемер човек треба да буде да за дебеле паре учествује у заглупљујућој кампањи Лепе Брене 1990, па да онда 2017. у кампањи тадашњег омбудсмана говори о неопходности просвећивања и модернизације свог народа? Веровали или не, и то је могуће.

Прочитајте још:  Ево ко стоји иза ,, студената“ који предводе протесте у Београду

У скорије време, оваква симболика очитава се у ангажману уметничке породице Јанкетић. Несумњиво велики глумац Михаило Миша Јанкетић умео је да политичким изјавама често наруши свој уметнички кредибилитет, а врхунац срозавања уследио је када је на изборима који су претили да угрозе власт Мила Ђукановића и јавно подржао ДПС. Том приликом Јанкетић је, акцентујући речи као да не живи у Србији неколико деценија, ДПС назвао “партијом која је највише чинила и чини” и која је “највећи гарант за будућност ваше дјеце”.

Један неморалан чин не би смео да повуче и на нагао закључак о нечијој личности. Међутим, са Јанкетићима је ствар нешто другачија. Бакљу је преузео његов син Марко, иначе такође остварен у уметничком свету, но ипак са зачуђујућим степеном непознавања историје свог народа за једног младог и образованог човека – не назовимо је србофобијом, бар не пре него што видимо његове ставове.

Говорећи о први пут екранизованој трагедији српског народа у НДХ под називом “Дара из Јасеновца”, Јанкетић се (и сам ангажован у улози Макса Лубурића) у интервјуу назови либералним медијима 2020. три пута острвљује на некакве четнике којих у филму и нема, и неких пет пута помиње да није адекватно плаћен за свој посао.

Можда и није, ако му улоге у оваквим подухватима толико тешко падају, помислиће злонамерни. Али у истом исповедном интервјуу, глумац показује и интересовање за омиљени хоби удружених југословенских уметника. Најкраће речено, то је пљување по Србима.

Усташе и четници

“Не могу да причам о политичким темама које су везане за ‘Дару из Јасеновца’. О усташама и четницима којима се није допао филм. Једни кажу да је превише благ, а други да смо претеривали, то је све четничка пропаганда. Не желим да се ваљам по том блату и тој прљавштини. (…) Ја подржавам и ‘Аиду’, може да се направи филм о ‘Олуји’. Нека се направи филм и о жртвама четника, моја породица је од тога страдала. Правите филмове, ми глумци једва чекамо, ја ћу сваку улогу да играм, да зарадим неки новац”, рећи ће Јанкетић Млађи, изједначавајући у једној реченици четнике и усташе, “Дару” и “Аиду”. Добро, приде нам је открио и свој мотив за учешће у оваквим пројектима.

Прочитајте још:  Мирослав Пушоња: Дипломате

Али је онда и наставио у истом маниру: “Ми смо сви овде на Балкану склони томе да негирамо све ‘свињарије’ које је неко у наше име урадио, а то је одраз једне цивилизацијске незрелости. Не могу ја да осећам комплекс због нечега што је Ратко Младић урадио. Мени само може да буде жао и да осећам једну дозу одговорности, како бих објаснио некоме да то нисмо сви ми, Срби, да је то само појединац. Ми, као народ смо категорични, крезави, не купамо се и када то некоме кажеш он се одмах увреди. То је замена тезе. Када ми неко каже: ‘Зашто не критикујеш Хрвате или Босанце?’, па, желим да гледам прво своје двориште и бавим се својим проблемима”.

Марко Јанкетић је оваквим политичким говорима казао све о себи и уопште га није потребно ни нападати ни бранити. На крају, исто мисле и многе његове колеге.

Његов недавни интервју који је наводно одјекнуо Србијом (што сматрам класичним спином, али га гледам феноменолошки) само је наставак жигосања свог народа. Притом, уживљен и у улогу судије и у улогу жртве истовремено (можда се припрема за неки филмски лик шизофреничара који финансира Телеком?), сликајући се са неком гримасом налик на грч, Јанкетић уз подршку квазилибералних медија редовно након оваквих прича говори о “хајци” која се води против њега и о “топлом зецу” кроз који пролази само зато што је савестан грађанин, помиње да га “разапињу”, а од недавно и да је “жртва говора мржње”.

Још једном ћемо показати толеранцију на делу, па ћемо рећи да није споран део интервјуа у којем глумац говори да ће своју децу усмеравати да се иселе из Србије. Поново, није спорна ни критика система у ком живимо, ни обраћање нацији с висине, већ његова потреба да се на сваком месту закачи и за српску историју, предање, етос, као да га они држе потлаченог и дискриминисаног, присиљеног да живи и ради у Београду.

Дежурни стоматолози нације

Део који је овде казао а који се у медијима ређе помиње тиче се његове резигнације што Срби нису прихватили Велику Албанију: “Мало сам љут, па овако причам. Неко је објавио да су глумци ухлебљени, па се не буне због ‘Бухе’, дигла ми се коса на глави од Фејсбук активиста. Изађите браћо на улицу, као ови велики Срби којима су пуна уста Косова, скупите се, јунаци, идите тамо, па се рокајте, немојте нас да малтретирате, мени ординирате по мозгу. Све јунаци, огромни јунаци, крсте се, моле Бога, то је терор. Ми смо овде под терором. Ово је пакао.”

Прочитајте још:  БРУКА У БАЈИНОЈ БАШТИ! Функционерка из СНС-а добила батина од мужа, наватао је са возачем!

Као да је за самог Јанкетића Млађег писао одговор, Џон Ирвинг је својевремено закључио: “Нужно је да глумац научи да мисли пре него што проговори”.

Човек који је за српске прилике остварио добро плаћене улоге у свим државним пројектима жали се да трпи терор и живи у паклу зато што се људи око њега моле Богу? Наравно, као и сви глобалистички ботови, испалио је паролу да коме год је стало до Косова треба да тамо и да пође, као да се битка за нашу јужну покрајину не води и у српској престоници. Наравно, засметали су му и некакви “велики Срби” и то што се о Косову уопште говори. Сад већ постаје јасно зашто му је живот у Србији толико тежак и тужан.

Нећемо цитирати већ много пута поновљену, али баш добру фору, да ће са новом генерацијом доћи и нова Србија, на коју ће наша апатридска елита морати да се навикне. Ипак, Марко Јанкетић није следио породичне традиције да подржи Мила Ђукановића и на овогодишњим председничким изборима. Није, руку на срце, ни узимао учешћа у баш таквим кич парадама као што је било “Хајде да се волимо”. Он је више симбол и гласноговорник једне групације (која је ономад кречила мурал Обилића на Врачару) него што је несхваћени уметник. И зато донекле треба и разумети његову патњу, можда се и солидарисати са њим.

Само нека нам, за име Бога, о грабуљању дворишта више не говори господа из круга двојке са свим привилегијама комунистичког и дириговано-демократског друштва, која вероватно никада није ни узела грабуљу у шаке. И нека београдски глумци више не гледају у наше вилице и не дају дијагнозе као да су дежурни стоматолози нације.

Да би ме боље разумели, послужићу се рефреном омиљеног песника разних Јанкетића, познатог као Марчело: “Џабе ти сав тај бунт, кад ти си тај вирус… о, да”.

Немања Девић / РТ

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на “Шта је то глумцу труло у држави Србији?

  1. Тај глумац није Србин а још мање Србијанац, он је Црногорац (и Југословен).
    Од те чињенице увек полазити и све ће вам бити јасније, и узрок и последица и решење.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *