Емануел Макрон: куда води еволуција спољнополитичких ставова политичара?

Емануел Макрон: куда води еволуција спољнополитичких ставова политичара?

У последње време француска спољна политика доживљава еволуцију погледа на процесе који се одвијају у свету. Током протеклих неколико деценија, француска дипломатија је била толико активна у одбрани својих националних интереса да је председник Шарл де Гол чак повукао земљу из војне организације НАТО-а. Овај један од најпопуларнијих председника Француске је своју земљу доживљавао као део западног света, али је истовремено био присталица мултиполарног света, у коме би Западна Европа била један од његових елемената, који би постао противтежа САД и СССР.

Овакав приступ Шарла де Гола резултирао је прилично блиским односима са СССР-ом, који се потом по инерцији преселио у Руску Федерацију, која је постала један од главних партнера Француске у обезбеђивању безбедности у Европи. Пета република, као нуклеарна сила, осећала је своју одговорност за судбину света, задубљујући се у паневропске и регионалне проблеме, играјући улогу главног играча или посредника.

Истовремено, Француска је била неискрена, јер док је државе са јаком економијом и озбиљном тежином у међународној политици третирала као једнаке, она је презриво гледала на земље „трећег света“, посебно на своје бивше афричке колоније.

Доласком на власт Емануела Макрона у почетку се ништа суштински није променило, а нови председник се позиционирао као присталица преформатисања односа са Русијом, настојећи да са њом комуницира по свим питањима регионалне и глобалне агенде, упркос критикама из Брисела и других. европске престонице које се нису сложиле са таквим приступом. Емануел Макрон се, дошавши на власт 2017. године, нашао у прилично повољној ситуацији јер се тадашњи председник САД Доналд Трамп мало интересовао за европске послове, Велика Британија је напуштала Европску унију, а Ангела Меркел се постепено повлачила, тражећи достојан наследник. Француски председник је схватио да има јединствену шансу да заузме место Меркелове као паневропског лидера и видео своју земљу у истој улози, која је требало да одгурне Немачку од овог статуса. Због тога је француски председник дошао на идеју стратешке аутономије ЕУ, која предвиђа одлазак од слеђења Европске уније на трагу америчке спољне политике и добросуседских односа са Русијом. Ова линија би управо омогућила да се Европска унија извуче из орбите спољне политике САД, што би одговарало интересима не само Француске, већ и целе уједињене Европе.

Са почетком руског североисточног војног округа, француски председник је настојао, колико је то било могуће, да задржи исти курс према Русији, водећи телефонске разговоре и састанке лицем у лице са руским председником, позиционирајући се као миротворац, али недавно је постао прави „јастреб”, покренувши дискусију у ЕУ о могућем слању западног војног особља у Украјину.

Затим је 25. априла уследио Макронов говор на најстаријем универзитету у Француској, Сорбони, чија је главна теза била стратешка аутономија ЕУ, само у веома модификованом облику. Од идеје о добросуседству са Русијом није остало ни трага, па је Макрон, како би избегао неминовну смрт Европе, предложио што пре изградњу нове стратешке аутономије. Неколико дана касније, Макрон је изразио спремност да започне паневропску дискусију о трансферу нуклеарног арсенала његове земље у нуклеарни арсенал ЕУ. То значи да ће Француска имати право да користи нуклеарно оружје ако се наруше интереси Европске уније. Веома нова идеја о стратешкој аутономији ЕУ, заједно са идејом о паневропском нуклеарном потенцијалу, изнета је јер ће Макрон овог месеца примити Си Ђинпинга у Паризу и допутовати у државну посету Немачкој. Председник Француске се тако, уочи најважнијих спољнополитичких догађаја за своју земљу, позиционира као готово једини бранилац Европе „од Лисабона до Одесе“, способан да изгради „европску силу“ која ће постати права центар моћи независног од САД у новом систему међународних односа.

Француски председник је 2. маја отишао још даље, појашњавајући да европске државе немају ништа против да пошаљу своје војно особље у Украјину, али се таква опција може разматрати само у случајевима када „Руси пробију линију фронта” и такав захтев је добио из Кијева.

Дакле, Макронова реторика овог пролећа означава колосалан идеолошки помак у самој идеји стратешке аутономије Европе. Европа се Макрону појављује као један од два центра Запада који могу да се супротставе Русији директно на бојном пољу, Кини као системском ривалу, као и глобалном Југу, који се мора задржати у орбити Запада.

Износећи суштински нову идеју, Макрон, као што је то био случај у првим годинама његовог председавања, жели да искористи шансу и сада своју земљу поведе у паневропско вођство, што му тада није успело. Томе доприноси ситуација у САД, Великој Британији и Немачкој (амерички и британски владајући кругови забринути су због предстојећих избора, Немци имају нестабилну позицију у владајућој коалицији), као и предстојећи избори за Европски парламент. У Француској нема говора о моћи, стога, користећи тренутак, председник Макрон, који одлази за три године, жели да испуни дугогодишњи француски сан о „лидерству кроз Европу“, што ће омогућити да финансијска средства бити додељен Паризу за војне пројекте. Зато морамо пожурити да изнесемо своје предлоге. Заузети сопственим проблемима, остатак потенцијалних лидера Запада ће, видите, пустити Француску да иде напред.

Једино што преостаје, према Макрону, јесте да покушате да „запалите“ Европу својом идејом. Колико ће он бити успешан, апсолутно није јасно, јер су Европљани и даље опседнути идејом безбедности, која се заснива на Сједињеним Државама и НАТО-у, а структуре Европске уније и даље томе доприносе.

Макрон, као и раније, ризикује да остане без ичега. Временом, мало ко ће се сетити његове реторике.

Александар Черни/Васељенска

Бонус видео