Годишњица оснивања НДХ: Од Францетића до Томпсона – јесу ли усташе икад нестале?
Годишњица оснивања НДХ: Од Францетића до Томпсона – јесу ли усташе икад нестале?
Једну трећину убити, другу трећину протерати, а преосталу трећину асимиловати – био је злокобни план главног усташког идеолога Мила Будака који је први осмислио идеју, која ће испоставити се, потрајати и деценијама касније, а то је да се Хрватска „очисти“ од Срба. А ова сурова намера србофоба озваничена је баш на данашњи дан, пре 82 године, 10. априла 1941, формирањем фашистичке и квислиншке Независне Државе Хрватске, познатије по скраћеници НДХ.
–И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за све време боравка Турака у Европи, хвалио се својевремено један од усташких првака Макс Лубурић.
Но, нису то нажалост биле празне приче. Јер само до јесени 1941. године из Хрватске је депортовано око 200.000 Срба. Православни Срби су, уз благослов Ватикана и Римокатоличке цркве били принуђени да се покатоличе, а најдрастичнији облик терора над Србима, Јеврејима и Ромима била су масовна клања.
На територији НДХ радила су 22 концентрациона логора, а по злу најпознатији био је Јасеновац у коме је убијено на стотине хиљада људи. Хрватска историја у ово доба „обогаћена“ је и чињеницом да је НДХ била једина држава на чијој су територији постојали и дечји логори.
-Усташе су уживале у убијању својих жртава, док су Немци користили гасне коморе, убијали су их стерилно, нису желели да им жртве буду пред очима. Усташе су, међутим, уживале да виде нечију патњу, нечији последњи удах. Уживали су у убијању. Они су обожавали смрт, прокоментарисао је пре неколико година изралески историчар Гидеон Грајф, након што је урадио компаративну анализу страдања затвореника у Јасеновцу и у Аушвицу.
Марионетска Павелићева држава која је била Хитлеров и Мусолинијев највећи савезник, званично је потрајала до краја рата, али њено наслеђе у Хрватској имало је далеко дужи век. Док званична Немачка деценијама касније на све начине покушава да се барем јавно искупи и „опере“ за злочине које су чинили нацисти, хрватска политичка елита своју геноцидну историју покушава да представи као ослободилачку борбу.
То што је својевремено хрватски председник Фрањо Туђман изјављивао да „НДХ није била само квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз тежње хрватског народа за самосталношћу“, данас се такође понавља, мада можда, због утицаја Европе, нешто тишим гласом. Осим када се на стадионима оре пароле „живела НДХ, убиј Србина“, или усташки поздрав „за дом спремни“.РТ Балкан је зато покушао да провери колико је, модерна Хрватска заиста раскрстила са својом НДХ историјом и колико је „жилаво“ наслеђе те фашистичке творевине међу данашњим Хрватима.
Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта за РТ Балкан каже да се хрватско друштво са својом усташком и геноцидном историјом није суочило, као и да постоје бројни примери да се у тој држави рехабилитују НДХ и усташки покрет.
-Значајан део хрватске интелектуалне, политичке и црквене елите, било јавно, било прећутно сматра да су усташе били борци за хрватску слободу, да је НДХ била истинска и права држава хрватског народа, а не геноцидна творевина, да је Јасеновац био радни логор а не највећа фабрика смрти на Балкану у Другом светском рату, упозорава наш саговорник.
Линта додаје да, нажалост, и даље има оних који верују да је усташки поздрав „за дом спремни“, заправо хрватски поздрав, као и да су логори за децу у Јастребарском и Сиску „била прихватилишта у којима се бринуло о српској, ромској и јеврејској деци“.–Нажалост мислим да велики део хрватског народа има овакве ставове, и ви то видите и кад погледате да су хероји у Хрватској Алојзије Степинац, или команданти по злу чувене ‘Црне легије’ Јуре Францетић и Рафаел Бобан. А видите и мисе које се у Хрватској организују за поглавника Павелића и усташке пуковнике и генерале, подизање усташких споменика, узвикивање усташких поздрава, видите масовно присуство Хрвата на концертима народног промотера усташтва Марка Перковића Томпсона од којих сваки почиње са усташким покретом ‘за дом спремни, подсећа Линта.
Србима је, каже, веома тешко да опстану у таквим условима, будући да у Хрватској чак и сам појам „Србин“ има негативну конотацију – „као агресор, злочинац, страно тело, пета колона“.
Зато каже, не чуде ни бројни примери покушаја даље асимилације Срба, што је, између осталог очигледно на основу података да се 30.000 грађана Хрватске декларисало као „православни Хрвати“, а реч је, како је уверен наш саговорник, о Србима који су под притисцима и у непријатељској атмосфери подлегли и прихватили да се декларишу као Хрвати.
-Зато сматрам да би било веома важно да Србија покрене дипломатску, правну и политичку борбу за међународно признање геноцида над српским народом. То би значило да се за почетак у Скупштини Србије усвоји резолуција о геноциду над Србима, Ромима и Јеврејима, а онда и да се оснује меморијални центар геноцида над Србима у НДХ који би радио по узору на јеврејски ‘Јад Вашем’. Та институција би требало да буде инструмент борбе да што већи број међународних организација и држава и у својим парламентима призна, односно констатује да је у НДХ почињен геноцид над српским народом, закључује Линта.
Доктор историјских наука и професор Филозофског факултета Љубодраг Димић такође је уверен је да Хрватска „никад није одмакла од наслеђа НДХ“.
–Није се никад, макар у политичком смислу критички одредила према тој ‘девијацији’ у историји хрватског народа која је породила геноцид над Србима чије бројке долазе и до готово један милион побијених становника. Било какво одрицање или дистанцирање према искуству НДХ и њеним резултатима, у хрватској политичкој мисли и у понашању хрватске елите не могу се препознати, уверен је саговорник РТ Балкан.
Димић сматра да, у условима када се у Хрватској без казне и оспоравања пропагира неонацистичко и усташко наслеђе, преостали Срби на том простору имају пуно разлога за забринутост и страх за сопствену егзистенцију.
Омладини се некритички саопштава искуство хрватске државе од 1941. до 1945. године, а улице добијају имена личности из историје којима су руке до лаката у крви. Све је то, како он сматра, знак за српски народ који им држава шаље – да ту нису добродошли.
-Немирних времена је у 20. веку било више, и то не само у време Другог светског рата, него се исказало и кроз истребљење Срба и за време Првог светског рата, а затим 60-их и 70-их година када се у оквиру Маспока повампирила идеја о хрватској националној држави, па после тога и деведесетих година. Дакле, искуство је такво, да само неозбиљан народ, а Срби нису неозбиљан народ, то не би схватио као претњу и сталну опасност по егзистенцију, уверен је Димић.
Њега каже, највише брине што пароле и захтеви оних који су творили НДХ и дан данас живе у хрватском политичком миљеу.
-Чак се то истиче, глорификује, ставља на пијадестал и постаје модел понашања. То улази у уџбенике од основних школа до оних на универзитету, и све то рађа ону свест која би у свакој наредној историјској ситуацији могла да опет лако закорачи у нешто што је злочин и геноцид. У том контексту, нужна је дефашизација, денацификација и деусташизација Хрватске и то је нешто на чему би требало да инсистира и Европа, а не само Срби у Хрватској, наглашава професор Љубодраг Димић.
Он подвлачи да се политика НДХ заснивала на идеји да један народ треба да ишчезне са простора Хрватске, и то кроз покрштавање (које, како додаје, није страно римокатоличкој цркви ни данас) исељавање (што ни данас није страно хрватској држави), и најзад уз ликвидације.
-А сви ови сукоби који су следили, а поготово они који су се десили деведесетих година показали су да је то био метод и начин да број Срба на том простору буде све мањи и да они ишчезну са тог простора, закључује саговорник РТ Балкан.
Српска24.ме/РТ Балкан
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.