Зашто су поједини мајстори плаћенији од просветара

Зашто су поједини мајстори плаћенији од просветара.

Ако вам у Србији затреба лекар, велика је вероватноћа да ћете у току дана стићи на преглед, макар и после неколико сати. Међутим, на долазак керамичара чекаћете неколико недеља или месеци, јер ових мајстора једноставно нема довољно. Ово је пример који врло радо наводи Милош Турински, менаџер за односе са јавношћу сајта „Инфостуд” када жели да објасни због чега су плате занатлија увелико премашиле зараде „факултетлија” и зашто послодавци нуде плате изнад 1.000 евра за занимања као што су варилац, професионални возач, механичар, пекар, кувар, грађевинац, водоинсталатер, електричар, столар и молер.

„Одговор на питање зашто је просечна плата у просвети 79.957 динара, а зарада мајстора износи између хиљаду и две хиљаде евра једноставан је – занатлија нема довољно, самим тим им и цена расте. За нијансу је компликованије објашњење зашто мајстора нема довољно – с једне стране, средње школе које едукују ђаке за занатска занимања већ годинама не могу да упишу довољан број ученика. Друго, последњих неколико деценија суочавамо се са ’егзодусом’ мајстора у земље западне Европе. Треће, млади све мање желе да се баве занатским занимањима, јер мисле да није модерно бити ауто-механичар или наследити часовничарску радњу свог оца, који је учио занат од деде и прадеде. Руковођени идејом да ИТ стручњаци имају зараде које се пишу са неколико нула, велики број средњошколаца жели да се школује за ова занимања. Реалност је пак да су то веома тешки образовни профили које не може свако да савлада. Дошли смо у парадоксалну ситуацију да тржишту рада недостаје око 15.000 јава програмера, али и 12.000 професионалних возача Ц и Д категорије”, констатује наш саговорник.

Дуже време је евидентан раскорак између потреба послодаваца и жеља ђака. Занатске, машинске и грађевинске школе не уписује довољно ученика. Тако се догодило да су се они малобројни који су изашли из клупа ових школа заправо образовали за нека од најплаћенијих занимања и буквално могу да бирају послове и послодавце, али и земљу у којој желе да живе и раде. Турински наводи да је варилац један од послова на којем је чак и почетницима загарантована зарада од око 80.000 динара, а плата искусних мајстора ове струке иде и изнад 2.000 евра. Он истиче да је у огласима на овом порталу плата вариоца ишла и до 4.000 евра, али да су то углавном били сезонски послови, који се раде по пројектима од три до шест месеци.

Профил механичар моторних возила, односно ауто-механичар, најпопуларније је занимање са трећим степеном у средњој машинској школи и код ученика и код привредника – то је још једна од професија која гарантује плату далеко изнад просека. Ауто-механичар може да заради од 70.000 динара, али се на порталу „Послови инфостуд” нуде и послови од 100.000 до 180.000 динара за подручје Београда. Почетна плата у пекари је 80.000 динара, што су данас две минималне зараде, али мајстори овог заната зарађују и до 180.000 динара. Ноћни рад подиже плату, а нарочито добро зарађују бурегџије, јер не постоји машина која би могла да замени доброг пекара и направи коре за бурек. Добра плата се може зарадити и за воланом – возачи аутобуса зарађују од 80.000 до 100.000 динара, а плате камионџија су много веће. Плата углавном зависи од послодавца, али могу да зараде и до 300.000 динара ако возе у међународном транспорту.

Поређења ради, са јануарским повећањем просечна плата у просвети износи 79.957 динара, основна плата лекара у дому здравља је 108.000 динара, а специјалиста прима 133.875 динара. Просечна плата у државној администрацији сада износи око 95.000 динара, у локалној администрацији 73.164 динара, а у јавним државним предузећима 99.621 динар. Просечна зарада у јавном сектору, који запошљава око 400.000 људи, сада је 87.000 динара.

И социолог Михајло Симић овај друштвеноекономски феномен објашњава чињеницом да је дошло до масовне сеобе занатске радне снаге у земље западне Европе и да на три „факултетлије” сада долази један занатлија. Он подсећа да један од узрока депопулације у Србији јесте масовна сеоба средње квалификоване радне снаге у иностранство.

„Пред крај првог полугодишта мом старијем сину били су потребни приватни часови математике, док је млађем сину била потребна помоћ у поправљању лоше оцене из хемије. Оба професора нашли смо за мање од сат времена. Али, када смо прошлог лета решили да реновирамо купатило и кренули у потрагу за добрим керамичарем, после пар недеља смо схватили да тај план треба да пребацимо за ову годину – још увек тражимо доброг мајстора и свесни смо да ћемо морати да платимо цену коју он тражи.”

Симић подсећа да је истраживање др Слободана Цвејића са Одељења за социологију Филозофског факултета у Београду открило да свега десет одсто „радничке” деце има индекс факултета, што значи да је социјални лифт који омогућава транзицију из нижих у више друштвене слојеве у великој мери у квару. Велики број ове деце данас ради у земљама западне Европе, констатује наш саговорник.

Катарина Ђорђевић/Политика

Бонус видео