Морис Барес: праотац фашизма

Фашизам и нацизам су се појавили након Првог светског рата у Италији и Немачкој, државама које су своје уједињење оствариле доста касно у односу на друге велике светске силе. Нове ауторитарне идеологије су замишљене као кохезиони фактори младих нација које нису успеле да остваре своје преамбициозне циљеве у рату 1914 – 1918. Са друге стране, у старијим националним државама, као што је Француска, појаву фашисоидних елемената можемо запазити далеко пре Првог светског рата.

Као праотац фашизма, често се наводи француски новинар, писац и политичар Морис Барес (1862-1923). Иако је Барес током целог свог радног века настојао да остане упамћен као писац, дугогодишњи политички ангажман је засенио његове књижевне радове. Место и време рођења, утицали су на форимирање Баресове личности и политичких ставова. Морис Барес је рођен у месту Шарм у близини града Нансија, на крајњем истоку Француске (област Алзас-Лорена), у време владавине цара Наполеона III. Након пораза Француске у рату са Пруском 1870/71. године, највећи део области Алзас-Лорен бива припојен новооснованом Немачком царству (Други Рајх). Моресов град Нанси ипак остаје у оквирима Француске (Трећа Република), али на самој граници са омраженом Немачком, која попут предатора вреба из комшилука.

Морис Барес се 1888. г. сврстао у редове присталица генерала Буланжеа (буланжисти). Жорж Буланже, један од генерала који су у крви угушили Париску комуну, око себе је окупио шаролику групу политичара незадовољних корумпираним владама Треће Републике. Иако су међу буланжистима по броју доминирали монархисти, Барес, као и сам Буланже, није био присталица ни једне од француских династија (Бурбони, Бонапарте), већ републиканске војне диктатуре.  Буланжисти нису имали дефинисану политичку идологију, па Барес покушава да на своју руку формулише неке идеје, уређујући локални лист у Нансију. На изборима 1889. године, Барес је изабран за посланика у француском парламенту. Његов програм се заснивао на три приципа: национализам, социјализам и протекционизам. Ова политичка платформа носи Баресов лични печат и пре избора је била представљена само у његовој изборној јединици. Своје посланичко место, Барес је задржао до 1893. г. Нешто пре тога, генерал Буланже је извршио самоубоство у егзилу, у Белгији  (1891).

У време посланичког мандата, Барес је постао познат у целој Француској, понајвише захваљујући запаљивим чланцима који су покренули драматичне догађаје у месту Ег-Морт на југу Француске (1892). Мало место Ег-Морт на средоземној обали Француске је било познато по бројним соланама. Власници солана су као јефтину радну снагу ангажовали дошљаке из Италије, што је изазвало револт код локалног становништва. Маса побеснелих Француза, из које се вијоре црвене заставе радничког покрета, узвикује шовинистичке пароле и напада Италијане. У сукобима је било жртава, а жандармерија је преживеле Италијане склонила иза зидина оближњег средњовековног замка Тур де Констанс. Неколико недеља пре масакра Италијана у Ег-Морту, Морис Барес је почео са објављивањем серије чланака под насловом „Против странаца“ у листу „Ле Фигаро“. Странци на које се Барес се обрушио били су Италијани, а аутор је био инспирисан лошим француско-италијанским односима услед колонијалног ривалства две државе у Северној Африци. Нема сумње да је Барес био један од главних инспиратора инцидента у Ег-Морту. Ваља споменути да је годину дана раније Барес објавио роман „Башта на обали реке Беренис“, чија је радња смештена управо у Ег-Морту и Тур де Констансу. У овом роману Барес је изнео једну потпуно нову концепцију национализма. Уместо дотадашњег рационалног схватања национализма у духу либерализма и демократије, Барес развија духовни концепт нације који извире из колективне подсвести. Овакви ставови су били у вези са тадашњим симболизмом у књижевности, засниваном на скривеним митовима који леже у основи људског деловања. Баресово појимање нације се ослања на историји дугог трајања, непрекинутој традицији и скривеној комуникацији Француза са родном грудом која је мењала господаре (Келте, Римљане, Франке), али је у основи припадала једној несмењивој популацији.

Барес је изгубио посланичко место на изборима 1893. године, иако је постао познат по својим запаљивим чланцима и живописним књижевним списима. На овим изборима Барес је изнео платформу национал-социјалиста, где је интегрисао десне и леве идеје. Док је мали Адолф Хитлер у аустроугарској провинцији чачкао нос и играо се у блату, Морис Барес се усред Париза дичио називом национал-социјалиста. Након пораза на изборима, Барес покреће лист „Кокарда“, где наставља да промовише своје идеје. Такође, постаје следбеник покрета „Француска акција“ Шарла Мораса. „Француска акција“ окупља монархисте, али републикански настројени Барес је подржава само због изразито националних ставова. У то време (1894), Француску потреса Драјфусова афера. У питању је био дуготрајни судски процес француском официру јеврејског порекла, који је оптужен за издају. Барес је у једном чланку написао изричито: „Да је Драјфус крив, закључујем не на основу самих чињеница, већ на основу његове расе“. Књижевника Емила Золу, који је у штампи бранио капетана Драјфуса, Барес је оптуживао да није у довољној мери Француз, и да се још увек осећа Италијаном-Венецијанцем. Са друге стране, Барес је својим антисемитизмом  поново оживео теорију грофа Артура Гобиноа о неједнакости људских раса. У време када је Гобино писао о вишим и нижим расама (средина 19. века), Французи нису обратили пажњу на списе једног племића надахнутог Средњим веком. Барес крајем 19. века усред демократије Треће Републике оживљава расну идеологију. Ипак, то је време у коме се јавља мржња према Јеврејима као носиоцима бескрупулозног капитализма и истовремено, највеће колонијалне експанзије у Африци и Азији, која савременике враћа у епско доба Крсташких ратова.

Драјфусова афера се протегла све до 1906. године, а управо тих првих година ХХ века, Барес допуњује своју националну теорију. По Баресу, човеково „ја“ је ефемерна категорија. У основи сваке индивидуе лежи неколико идентитета, почевши од породичног, преко регионалног до оног навишег, националног. Барес није негирао регионалне идентитете Француза (провансалски, алзашки, бретонски, нормандијски итд.), али је инсистирао на највишем француском идентитету. Лични его је нешто пролазно, тако да човеков разум мора непрекидно комуницирати са душама предака. Отаџбина се чува од анархије и пропасти духовним контактима са умрлима и земљом у којој су сахрањни. Зато тло има сакрални карактер. Људима који не поседују комуникацију са предцима сахрањеним на француској земљи, попут Драјфуса и Золе, нема места под француским небом.

Капетан Драјфус је ослобођен оптужби 1906. године, али Барес није претрпео пораз. Те године поново је изабран за представника Нансија у француском парламенту. Барес успева да своје посланичко место задржи све до смрти (1923). Чланци и књижевна дела донели су славу и богатство Морису Баресу. Купује замак Мирабо у Прованси, на сунчаном југу Француске. Ту, у средњовековној атмосфери, пише своје нове романе и есеје. Ипак, не остаје затворен унутар средњовековних зидина. Путује по Европи и Блиском истоку. Бива фасциниран средњовековним наслеђем Шпаније и Реконквистом (ратом Кастиље и Арагона против муслиманских освајача). Посебно је одушевљен градом Толедом. Одлази у Грчку, али бива разочаран хеленизмом. У Грчкој види духовну и материјалну беду, бледе трагове Антике које је прогнана из своје отаџбине на југу Балкана. Дефинитивно остаје на ставу да је наслеђе Старе Грчке и Рима мање битно од средњовековних тековина. Барес глорификује хришћански дух Средњег века, али не из верских побуда, већ из чистог политичког резона. На Блиском Истоку га одушевљава наслеђе Крсташких ратова и зато почиње да пише свој најбољи роман „Башта на обали Оронта“. Морис Барес је један од најзласлужнијих за формирање религиозно-националног култа Јованке Орлеанке. Римокатоличка црква је на инсистирање француских националиста поништила пресуду из 15. века, и уместо вештице, прогласила Јованку Орлеанку блаженом (1909), а нешто касније и хришћанском светитељком (1920).

У време Првог светског рата, Морис Барес је посланик у француском парламенту и пише запаљиве антигерманске чланке. Критичари га у то време називају „Славуј покоља“. После ступања Италије у рат на страни сила Антанте, Барес пружа руку помирења својим бившим непријатељима. Обилази фронт на Јулијским Алпима и реци Сочи, дајући искрену подршку својим јужним суседима у рату против Аустро-Угарске. На неки начин, Барес се искупио за своју неславну улогу у масакру у Ег-Морту 1892. године. Новинари су помно пратили и извештавали француску јавност о Баресовој посети Италији.

Пред крај живота, Баресу је суђено на фиктивном судском процесу, које су организовали уметници дадаисти.  Барес је оптужен за злочине против „безбедности ума“. У питању је био уметнички перформанс, карактеристичан за ексцентричне дадаисте, који су неговали нихилистичке и комунистичке идеје. И поред омражености у левичарским круговима, руски превод „Баште на обали Оронта“ је објављен 1922. године у комунистичкој Москви. Била је то својеврсна потврда вредности Баресовог књижевног рада.

Душан Јевтић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: