КАКО ЈЕ НАЈЛЕПШИ СРПСКИ ПСАЛТИР ПОСТАО МИНХЕНСКИ: Библиотека деспота Ђурађа Бранковића расута по свету

Највреднију средњовековну владарску библиотеку у Србији имао је деспот Ђурађ Бранковић. Један од најобразованијих српских владара, брижљиво је сакупљао и чувао вредне рукописе који су били смештени у дворској капели у Малом град Смедеревске тврђаве.

Претпоставља се да је ту било око 100 рукописних и штампаних књига, а пронађено је до сада 24 за које се сигурно зна да су припадале деспотовој библиотеци, јер садрже записе, потписе и деспотов грб. Већина тих књига је расута по свету, те су се Смедеревци одлучили на епохални подухват – да за будућност сачувају виртуелну библиотеку Бранковића.

– Деспот Ђурађ Бранковић је био веома образован, бринуо је о књигама, знао је мноштво језика, наручивао је изванредна уметничка дела. Формирао је писарску школу, на његовом двору су се писале и преписивале рукописне књиге за потребе цркве и двора – наводи директорка Народне библиотеке у Смедереву, Марина Лазовић која оповргава уврежено мишљење да је највећа средњовековна дворска библиотека припадала деспоту Стефану Лазаревићу.

Након пада Смедерева 1459, када се деспот Ђурађ Бранковић већ упокојио, Турци су дозволили породици да изнесе из града оно највредније, а то је била деспотова библиотека. Драгоцени рукописи данас су у Паризу, Лондону, Москви, Санкт Петербургу, Будимпешти, Одеси, у Хиландару, на Светој Гори…

Смедерево нема ниједан рукопис из дворске библиотеке, те деспотову збирку зову и “библиотеком у расејању”. Највреднији примерак деспотове библиотеке је молитвеник из 14. века.

– Колико је била богата та библиотека потврђује најбогатије илуминирана средњовековна српска књига – Српски псалтир из 14. века, који се нажалост у литератури зове Минхенски псалтир пошто се чува у Баварској државној библиотеци у Минхену. Да је припадао библиотеци Ђурђа Бранковића потврђује натписна првој страни – “Писан за потребе двора деспота Ђурђа Бранковића” – каже Марина Лазовић.

После пада Смедерева, деспот Стефан Слепи (унук кнеза Лазара, син Ђурђа Бранковића), носи псалтир у Албанију, па у Холандију. Његов син деспот Јован, поклања рукопис манастиру Привина глава на Фрушкој гори. Ту га види патријарх Пајсије у 17. веку и даје да се у манастиру Врдник изради препис. Један баварски официр 1688. године, током Великог бечког рата, узима оригинал из манастира и носи у баварски манастир, да би 1802. стручњаци који су посетили манастир увидели да је то најлепши средњовековни псалтир у Европи. Од тада се налази у минхенској библиотеци. Препис псалтира је био у Народној библиотеци Србије до 6. априла 1941. када је изгорео.

У Мађарској је пронађена вредна књига “Хроникум пиктум” на чијој првој страни пише “Књига припада библиотеци деспота Ђурђа Бранковића”. И у Паризу постоји више рукописа, а у Одеси је, на пример, надалеко позната “Тужбалица” настала поводом смрти деспота.

Нико не очекује да ће ови рукописи икада бити враћени у Смедерево. Због тога су овде одлучили да набаве дигиталне копије и креирају виртуелну средњовековну библиотеку српског владара.

– Први корак био је Патријаршијска библиотека и Музеј СПЦ. Поднели смо захтев Синоду, јер је приступ тим рукописима забрањен. Синод је дозволио да уђемо у библиотеку и да фотографишемо првих пет страница сваког рукописа. Укупно је ту било 10 рукописа – наводи директорка смедеревске библиотеке и каже да је сличан договор постигнут и са Националном библиотеком у Санкт Петербургу. Смедеревска библиотека се обратила минхенској са молбом да им пошаљу копију псалтира или бар неколико првих страна.

– Они су послали Музеју у Смедереву фототипско издање псалтира, који је јако добро одрађен и опремљен, и то издање кошта, веровали или не, око 4.000 евра. Пресрећни смо јер ће макар у овом облику бити доступно будућим генерацијама – каже директорка Народне библиотеке у Смедереву.

МУЗЕЈСКЕ РЕПЛИКЕ РУКОПИСА

Музеј у Смедереву поседује корпус реплика рукописне средњовековне баштине Бранковића које су израђене за потребе нове поставке 1972. Тадашњи директор музеја Леонтије Павловић ушао је у траг изгубљеним рукописима и ангажовао је најбоље српске кописте да направе копије рукописа из библиотеке деспота Ђурђа. Из те године је и копија Есфигменске повеље, која је издата у Жичи, 1429. године, јединствена по портретима чланова владарске породице.

Ј. Илић / Новости

БОНУС ВИДЕО: