Данијел Симић: Журиш, журиш, да би чекао; чекаш, чекаш, да би журио

Из рова је најбоље да се не види ништа. Тако ни вас не види нико. То су, а не очекиване фразе из рата, предуслови за живу главу, каже Данијел Симић у интервјуу за РТ.

Овај посао је најбоље описати ријечима којима се код Срба описује дјеловод у војсци: Журиш, журиш, да би чекао; чекаш, чекаш, да би журио. Много је ту више хладних ногу или знојавих леђа испод панцира, труцкања сатима по постапокалиптичним друмовима и призорима, дуготрајног и веома често бескорисног ишчекивања на допуштење, него што се времена проведе уз звиждук метака, каже у разговору за РТ Балкан Данијел Симић, председник Удружења новинара Републике Српске и дугогодишњи извештач са Донбаса.

Када бисмо покушали да сумирамо ваше утиске након последњег боравка у Донбасу, шта бисте означили као најважније? Да ли је могуће оквирно исцртати ратну карту и “претпоставити” тачке које би у перспективи могле постати горуће (из позиције некога ко је сведочио тамошњим дешавањима)?

На сва ваша питања могу одговарати искључиво из позиције човјека који је заинтересован за подручје Донбаса још много прије 2022. године.

У књижевно-идеолошком смислу, од времена када сам читао “Тихи Дон” Михаила Шолохова и “Сеобе” Милоша Црњанског. У мом документарном сценарију “Лада се враћа кући”, који је награђен али нереализован, Самара 1300с – у земљама бившег СССР позната као “осмица” – требало је да прође кроз Славеносербск, град у Лугањској области бивше совјетске републике Украјине. Тај град је постао гранични још једном 2014. и рута којом је требало да се крећемо је прекинута фронтом. У Доњецк ћу први пут отићи 2017. авионом и преко Москве, а у Славјаносербск у Лугањској Народној Републци тек 2021. године.

Линија фронта је стабилна и без већих помака од успоставе границе по ријеци Дњепар у јесен прошле године. Од тог тренутка иницијатива и постепени, мањи територијални помаци су на руској страни. Жариште је, наравно, око Бахмута/Артјомовска, а руски војнополитички циљ је сада јасан – Краматорск и Славјанск. Затим границе четири бивше области које су након референдума припојене Русији.

Будући напади Кијева су такође јасног стратешког правца. То је угрожавање копненог коридора на Крим, уз врло извјесно садејство у рејону Купјанска, као тачке гдје се зауставила Харковска офанзива.

Најновије гранатирање Доњецка однело је неколико живота, али град, чини се, спокојно наставља да живи своју свакодневицу. Како то објашњавате?

Више пута сам причао и писао о томе. Мене је и овај последњи пут изненадио ниво нормалности. Чак су и људи који живе ту годинама, у времену најжешћег артиљеријског терора самог центра града, по очевидно цивилним циљевима, јављали да је град опустио.

Доњецк, коју недељу назад, изгледа много више налик на 2017. годину, него што се рат осјетио прошле године. Да не знам сву ту статистику, чији дио је и повод за ваше питање, на први поглед не бих примјетио неку битнију разлику у Доњецку некад и сад.

Људи који су остали, живе под свијешћу да могу погинути у сваком тренутку. Ако живе довољно дуго, почну ризик од тога посматрати статистички. Као што ви или ја чујемо да је неко негдје убио жену па себе, да је саобраћајна несрећа на другом крају града однијела неколико живота, или сличан црнохронични садржај.

Невјероватно је колико човјекова воља да живи може надвладати непосредну опасност по тај исти живот. Да не помињем морење жеђу, којем је овај некада милионски град изложен до степена да се становништву пушта вода, рецимо, једном дневно од 19 до 21 час.

Издвојили бисте неки разговор који је на вас оставио утисак?

Причао сам са многима. Водио дуге разговоре, данима путујући возом.

Ипак, чак и кад бих се трудио, не бих могао да изоставим Виталија Милунова, посланика у Думи. Он ми је био и извор информација, и друштво више дана. Прије свега у Горловци и околини, али и шире по Донбасу.

Не улазећи у унутрашње политичке прилике Русије, односно позицију Милунова у њој, о чему ништа и не знам, били смо истомишљеници по многим питањима. Посебно око мог виђења да Руска Федерација и њени грађани немају никаквих проблема, до оних у својој глави. Русија има изузетне ресурсе и опште друштвене услове за живот и образовање, које на многим пољима превазилазе Запад, а посебно САД. И поред тога, у Русији још увијек влада широко одушевљење Америком и енглеским језиком.

Најболније је то видјети у измјени кода, гдје чак и руски државни медији, имена страних компанија или неке друге “узвишене” појмове пишу тако што мијењају код из руске ћирилице у енглеску латиницу. То не раде у случају, рецимо, кинеских робних марки. Ту се не користи изворник. То је појава већ примјећена код Срба и ја је називам „латиничење“. Већ сљедећи корак је „азбукоубиство“, које се Србима већ одиграло и Руси не би требали да нас слиједе на тој стази.

Разговори о оваквим, културнополитичким питањима, били су уз приче о рату уопште, тежиште нашег дијалога.

Прва линија је ваша новинарска позиција. Да ли се из рова најбоље виде не само непријатељске позиције већ и суштина овог рата и његови поводи? О чему сведоче војници са прве линије?   

Из рова је најбоље да се не види ништа. Тако ни вас не види нико. То су, а не очекиване фразе из рата, предуслови за живу главу.

Моја жеља је да извјештавам са тих тачака, и избацим камеру кроз отвор за бојево дејство, али те прилике су суштински ријетке и у томе нема ништа гламурозно. Чак ни толико адреналинозно, као што изгледа на касније измонтираним снимцима. Посебно што у непосредној близини дејстава затичете жене и дјецу без икаквих средстава заштите.

Војници се из позиције репортера дијеле на двије групе. Маскиране и немаскиране. Изјава у камеру маскираног човјека је незанимљивија колико и живот у вријеме ограничења због КОВИД-19.

По правилу су немаскирана, униформисана лица, били припадници Народне милиције ДНР и ЛНР. Њихов заједнички вербални именитељ би био: Зашто ово Русија није урадила 2014. године?

Које сте тачке фронта обишли и како оцењујете морал у руској војсци?

Први извјештаји са фронта су били под Маријупољем и Волновахом, док су још били у окружењу. Приликом организоване посјете мјесту Бугас, када сам снимио пад пројектила украјинске артиљерије у нашој близини, десило се да схватим да посједовање репортера у рату кључно само за стратешке истине и неистине.

Смијешно је кад се вратим из Маријупоља, без струје, воде и гаса, гдје мртви људи леже по улицама; да ме неко пита да коментаришем или потврдим нешто што се дешава у Кијеву.

Ипак, моје просто присуство на одређеним мјестима, било је у стању да обезбиједи српскоговорећим информацију, како је поменути Бугас на картама за које су извор западни обавјештајни кругови, стоји означен као територија под контролом украјинских снага, док сам ја боравио у њему два дана раније. Или да 11. маја 2022. године Би-Би-Си објављује лажну карту борбених дејстава у Маријупољу, гдје је не само завод Иљича на десној обали Калмијуса, већ и завод Азовмаш, означен као украјинска територија, док сам лично отуда слао видео за Бању Луку још 19. априла.

Трудио сам се да, на овај или онај начин, у једном или другом звању, посјетим што шири ареал руске стране фронта. Ја бих радо, из професионалне и личне знатижеље, посјетио и украјинску страну фронта. Но, у том случају бих био ухапшен, а да је мој једини гријех претходни боравак са руске стране.

Од мјеста Шљахове у Херсонској области, сјеверно од Берислава, Дњепар сам посљедњи пут прешао скелом у Херсон и назад преко бране у Новој Каховци. Био сам и у Мелитопољу, Бердјанску, Енергодару и Запорошкој нуклеарној електрани. Посјетио сам Круглоозерку, Генческ, Скадовск, Армјанск, Џанкој и дубље на Крим.

Наравно, ДНР и ЛНР не рачунам, јер су то мјеста гдје сам боравио међу рускоговорећима више него у Русији, а и прије СВО.

Што се морала тиче, нијесам примјетио било шта неуобичајено за рат. Посебно што би указивало на опадање борбене готовости или унутрашња трвења. То су већ мало приче за пролетера на Западу, које, као што сам већ рекао раније, стратешко присуство свог човјека на терену сасијеца у коријену.

Највећа пажња јавности усмерена је на Бахмут, град лешева, где Вагнер заузима метар по метар, кући по кућу.  Какав значај за даљи ток СВО има пад Бахмута?

Већ мјесецима смо у ишчекивању када ће и посљедња зграда, с обзиром на то да је град одавно преполовљен фронтом, вратити име по оснивачу Доњецко-криворошке Совјетске Републике. Из Бахмута у Артјомовск.

Мени се, лично и историјски, та промјена имена толико и не свиђа, али ми је потпуно јасна и логика, и потреба за преименовањем, у случају када би се, напримјер, Зрењанин именовао као Нађбечкерек, или Мркоњић Град као Варцар Вакуф.

Кажем лично, јер сам у ову посљедњу туру и кренуо са намјером да посјетим Бахмут, као најисточније утврђење простране области која се називала Славјаносербија и сезала на запад до Лугањска.

У томе овај пут нијесам успио, јер јединице ПВП Вагнер у своју зону одговорности пуштају само новинаре са свог списка. Но, ми српски новинари имамо ту привилегију директног лета за Русију из Београда, тако да за релативно кратко вријеме можемо бити опет на терену.

С обзиром на то да са руске стране видим неколико линија одбране, ископаних и спремних, не видим како је могуће да са друге стране није тако. У том смислу тренутно не видим пресудну важност Бахмута, осим што је дошао на ред.

Бахмут или Артјомовск, постао је овогодишњи ратни симбол. Као такав, а будући да власт у Кијеву много више ратује у етру и на естради, него што је то на фронту, већ је детектован од стране Зеленског као мјесто након чијег губитка би западне дипломате почеле да врше притисак да се уђе у преговоре уз територијалне и политичке уступке Русији.

Русији је Бахмут можда и потребнији у симболичком смислу, као доказ да опет преузима иницијативу и креће у ослобађање ДНР, као што је ЛНР скоро потпуно под контролом руских јединица. Одбијање већег офанзивног дејства противника, који гомила снаге и рекламира западно наоружање, уз раст БДП Русије за седам одсто упркос санкцијама, заправо би имало једнак стратешки ефекат, јер на дуге стазе Украјина не може да издржи ту трку.

Какве су процене команданата јединица – назире ли се крај овом рату?

Они команданти и командири на терену, које ја срећем, имају много мање апстрактне мисли и баве се конкретним проблемима ратне свакодневице. Сигурно су највише заинтересовани за то кад ће рат стати, али не дају предвиђања о томе.

Лично мислим да је посјета Си Ђипинга Москви, као првој адреси послије реизбора, геостратешки јасно оставила Русију као фаворита у овом сукобу. Посебно су ми биле занимљиве ријечи које је на непосредном растанку упутио Владимиру Путину.

Осим што се могу примјенити на садашњу ситуацију, подсјећање на понижење које је Кина претрпела од европских сила у стогодишњем периоду, а посебно каснија изјава друга Сија да Кина треба да се спрема за рат, озбиљне су најаве, уз улазак Саудијске Арабије у БРИКС, да се монополарни, западноцентрични свијет, опипљиво ближи крају.

Ко има кључне и вјеродостојне податке на глобалном нивоу, ако је то уопште обавјештајно могуће, овај рат је у његовом дигитрону већ готов. Преко пола године је ово чисти позициони рат, а то је врста сукоба у којој побјеђује већи и издржљивији систем, способан да чак и ако губи на сто метара, истрчи маратон до краја.

Наташа Јовановић / РТ

БОНУС ВИДЕО: