Одбрана измишљеног и недоследности

Босна и Херцеговина, и Украјина боре се за независност и целовитост територије. Србија их признаје, мада БиХ није никада, до времена ових, међународно била препозната. Била је Босна у средњем веку као земља љиљана и српских банова. Узели љиљане као пожељне, избацују Србе као непожељне. Код Украјине је још простије. Ту будућу земљу су први пут видели као своју шансу бољшевици. Додуше ”међународно” су је признавали Немци у Првом и Другом светском рату. Нормално под њиховом управом.

Дакле, ове хибридне, синтетичке творевине у којима рат не престаје од када је јавно промовисана идеја сепаратизма и посебности завредиле су јавно поштовање њихове државности и неповредивости њихових граница. И док њихови творци черупају територију Србије и негирају државност над њеном целовитом територијом, како се понашају те две синтетичке творевине у Савету Европе? Оне су ”неутралне” док Србији узимају њену колевку! Одбрана измишљеног суживота се брани недоследношћу.

И како то функционише? Тако што се врховни, заједнички орган – председништво којим председава српски члан председништва, не може да усагласи око става да ли отети део Србије треба признати и гласати за његово чланство у Савету Европе или не? Срби су против, остали очигледно нису. Па ако остали очигледно нису, онда је реципротитет прост, Републику Српску треба да призна прва Србија. И то одмах! Или да ови из БиХ јединствено, због себе, бране интегритет и целовитост Србије.

Међутим, да је у питању апсурд и зла намера, најбоље сведоче две радње које прате ова збивања. Прва, особа која је гласла за неутралан став је Српкиња са два презимена и две државности, БиХ и Србије. Да сам било ко у Србији, тренутно би јој ускратио држављанство и забранио улазак у Србију, и њој, и члановима њене породице.

Други апсурд прати понашање српског члана Уставног суда БиХ који са формулом три странца, плус два Бошњака, исписује закон који је априори против српских интереса. На позив Скупштине РС да напусти то тело док оно отворено ради против интереса Српске, он ћути, а ”колеге” које га прегласавају бране његов ”интегритет и неповредивост угледа часног судије”. Опет недоследност. И тако моја прича о листу, стаблу и шуми добија на значају. Када лист (човек) помисли да је шума, нестаје народ. Нити лист представља шуму. Нити један човек чини целину народа. Када се то побрка настају проблеми и губи се смисао постојања. А код нас је баш тако. Листови су умислили да су они народ, а не самоникле пролазне јединке.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: