Млатилица празне сламе

Димитрије Марковић, Сербонини сведоци
Псеудоисторичари, неопаганизам и црква,
Бајина Башта 2022, страна 360 – Приказ

Са Димитријем Марковићем срели смо се пре неколико дана на сајту “Жива реч”, док је са њим ћаскао извесни Иван Цветковић, по сопстве­ном признању: православни све­штеник. Речени Димитрије тамо представљен као “православни хри­шћанин, причешћује се, ре­довно иде у цр­к­ву” (што му беше пропусница да се упусти у простачко пљување по србској историји), утрошио је пуна три са­та, шест минута и четр­десет шест секунди да нас убеди како је његов друг Иларион Руварац (1832-1905) “светац у историјској науци”, а да су исто­ри­ча­ри који се баве истинском србском прошлошћу – псеудоистори­чари, самозвани историча­ри, лажни исто­ри­ча­ри, расисти, фалсификатори, антисемити, шо­ви­нисти, мили­тант­ни, сатанисти, лажиисторичари, неопагани(сти)… Све то без иједне по­тврде, тако да су Латини одмах сместили његово “знање” у изреку: “Речитости море, мудрости (ни) кап”.

Ту своју немудросну речитост он је “производом” којим се, нажалост, овде морамо бавити, изложио у седамнаест поглавља (као оно у народној песми – “на њему је рана седамнаест”) и једанаест личних обрачуна са именованим неистомишљеницима (на што би бесмислено и узалудно било трошити речи), како следи:

Ко су псеудоисторичари? / Шта су то псеудонаука и псеудоисторија? / Теорија завере о забрањеној српској историји / О лажним звањима псеудоисторичара. / Прави научници / О доказима псеудоисторичара / Примери незнања псеудоисторичара / О ‘’старосрбским’’ календарима / Апсурди и контрадикторности теорије завере о забрањеној историји Срба / О броју пратилаца псеудоисторичара на друштвеним мрежама / Институционализована псеудонаука: пример Албанаца / Примери из других земаља / Историјски фалсификати: померање граница прошлости / Борба против псеудонауке: искуства из Русије / Милош С. Милојевић, историчар или патолошки лажов? / ДНК демагогија Анатолија Кљосова / Неопаганизам.

Потписнику наредних редака није се дало да прође кроз сва та поглавља, зауставио се на педесетој страни јер је већ после првих пет-шест било јасно да се ради о бесмислицама неуравнотеженог писара, са којима је намеравао опчинити неког залудњег читаоца.

Не би ли својим “умовањем” испрепадао неког злосрећника који би му неопрезно забасао у укоричене хартијетине или електронски формат ПДФ, Димитрије ће понудити “жваку” о учењу “Светих Отаца Православне Цркве” да је “српски идентитет утемељен у православљу и светосављу као хришћанству ‘српског стила и искуства’ а тиме и у самој Истини”, те да, супротно “псеудоисторичарском преобликовању идентитета и знања о себи на темељу измишљотина (лажи) и фалсификата”, сазнања о нашем биолошком и географском пореклу црпимо из Библије и научних чињеница”.

У сопствену “одбрану” позваће се и на Јеванђеље (мада не рече чије), а добро ће му доћи и један неименовани професор Богословског факултета који је упоредио “српске псеудоисторичаре са неком фанатичном сектом чији припадници, лишени било какве објективности, са непримереном острашћеношћу и ужагрених очију бране своје теорије”. При томе неће запазити да ни таква “помоћничка” уверења, макар била и богословска, “немају много везе са науком него израстају у догму коју, наравно, не треба доказивати”.

Димитрије ће једну такву “недоказну” догму позајмити од светог владике Николаја Охридског и Жичког (у свету: Никола Велимировић, 1881-1956) исказану речима да је “историјска судба србскога народа јасна тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато… То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани (тако! – ИП), Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује… Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе”.

Уза све то, наравно, иде и тврдња да су Срби “на простор на коме живимо” пали с крушке, у чему би “требало видети Божију вољу” јер је “наш пут на Балканско полуострво и простор на коме живимо био пут у Једну, Свету, Саборну и Апостолску цркву и на тај начин смо се нашли међу мало оних који се спасавају”.

А кад је већ крушка у питању, Димитрије ће се наћи под њом и беспризивно пригрлити мишљење светог владике Николаја да су Срби “потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића… деца Христова и духовни потомци Светога Саве Немањића”, те да им, самим тим, “није потребна друга историја, а сасвим сигурно не измишљена и паганска”.

Понуду светога владике Николаја да се боље упознамо са тих “допуштених” осамсто година од Немањића, Димитрије је умишљајући да за то има овлашћење, из прве прихватио и обећање “да имамо много разлога да будемо поносни” и без оних “девет десетина” званично непризнате историје.

Умишљајући, дакле, јер се Димитрију није дало да размишља. Да је и овлашно погледао у оно што је свети владика Николај изрекао о једној десетини званично признате србске историје и девет десетина непознате, разабрао би да се говорило о србском календару светога Саве, који броји више од седам и по хиљада година “од настанка света” – о “цирка око” осамсто познатих и оно ресто девет десетина њему “непознатих”, али познатих у кругу наводно лажиисторичарском. И не само тамо јер и протођакон Љубомир Ранковић (1952), у Србској цркви признат богослов за кога смо на једном месту прочитати да је “рођен у родном месту Светог владике Николаја Велимировића, крштен у његовој задужбини, Лелићкој цркви”, рече пре пет-шест година да је “српски календар Светога Саве био симболом за време свих српских држава и Српске православне цркве, све до 1881. године и потписивања такозване ‘Тајне конвенције’ између Аустроугарског царства и Србије, на основу које се Србија обавезала да ће да уведе јулијански као званични календар Србије и СПЦ”.

Али, не, Димитрије се бранећи Србску цркву од управо поменутих “лажиисторичара” издигао изнад исте те Србске цркве и поставио “научни” основ за упис у први разред основне, после кога се може, без понављања, али и учења, стићи до нивоа Димитријеве спознаје:

– Теорију о србској култури Лепенског Вира и “Винчанским симболима као српском писму” назива “лажинаучном”, Француз Сипријан Робер који је за србски народ рекао да је “народ-мајка”, а србски језик – језик-мајка”, само је “истраживач IX столећа” или, “колоквијално речено…меша бабе и жабе”, док је рад наводних псеудоисторичара “мотивисан тежњом… да се јавности као истина наметне фикција да су Срби… имали писменост и пре Ћирила и Методија”. Ту је “мисао” тако исказао знајући да је пре петнаестак година, из Санкт Петербурга, са једног научног скупа у организацији Руске Петровске академије и још двеју руских ака­демија, послат меморандум свим словенским академијама, којим је од њих затражено да престану са величањем Ћирила и Мето­дија као твораца словенске писмености и да прихвате историјску истину о старом србском писму, познатом најпре као винчанско а данас као србица јер су докази о тој писмености нађени не само у Винчи него и на још седамдесетак локалитета по Србији. Па ће кукумавчити што је један “инструктиван” пример Прве београдске гимназије, а “реч је била о врло посећеној промоцији”, прошао како је прошао јер су “после предавања, у дискусији, једна професорка српског језика и један професор историје углавном учтиво, али не мање ватрено бранили теорије псеудоисторичара. Наравно, на делу су били аргументи који спадају у домен шаљивих: поменуте су и неке речи из шпанског, научене из толико популарних латиноамеричких сапуница, које су наводно сличне или сазвучне нашим речима и које тобоже бодре стару крилатицу ‘Говори српски да те цео свет разуме’, па су као такве непобитан доказ да је српски прародитељ свих светских језика”;

– Неприхватљиво му је да се Ла­оник Хал­коко­н­дил, рођењем Ати­њанин, коме признаје “изворност” за србску историју, “на научно недопустив начин меша” са, на пример, Милошем Милојевићем, ваљда због тога што му “до знања” још није стигло Халкокондилово сведочење да је “род Три­ба­ла, Срба, на целој земљи најстарији и највећи, то поуздано знам”. И, још, идентификујући Трибале као Србе, друг Лаоник каже да се “Трибали, Мизи, Илири, Поља­ци­, Сармати служе између себе истим језиком… Бораве с ове и оне стране Дунава”;

– Иако је спис византијског цара Колета Порфирогенита О управљању царством (писан средином 10. века) поодавно, на разним странама подвргнут озбиљним сумњама, делом због неочуване изворности при преписивању, делом због измишљеног србског досељавања на Хелмско (Балканско) полуострво, није му се дало да прочита бар неке “ситнице”:

а. Павле Ивић (1924-1999), један од најугледнијих слависта, један је од ретких који је у Порфирогенитовом спису прочитао да су Срби “дошли из за­кар­патских крајева после 626. године, умећући се између других Сло­ве­на већ насељених на Балкану”, али томе “уметању”, као и сви на­учници који су ограничени учењем берлинско-бечке школе, ни­су придавали никакав значај; једино се могло десити да Олга Луко­вић Пјановић (1920-1998) при­ме­ти како “професор Ивић или из опрезности, коју је тешко оправ­да­ти, а можда и желећи да избегне трвење са службе­ном ‘нау­ко­м’­… није ишао даље”;

б. Ко­ли­ко је Порфирогенитов спис био неважан и површан види се и по томе што га Исто­рија Византије Георгија Острогорског (1902-1976), “непризнатог псеудоисторичара”, по­ми­ње у све­га једној полу­речени­ци, али само као “врло важан спољнополи­ти­ч­ки трак­тат, у ко­ме је са­купио извештаје о страним земљама и народи­ма, између осталог и дра­го­це­не из­вештаје о Србима и Хрватима”;

в. У званичној историји у Срба прихвата се све оно што је, наводно, написао Порфирогенит, али се званично, за сваки случај, не запажа оно што пише у глави 50. његовог Списа о народима: “Треба знати, да су Сло­ве­ни Пелопонеске теме, у време цара Теофила и његовог сина Михаила, устали и постали самостални, вршећи пљачкања и заро­б­љавања и харања и паљења и крађе”. Словени су, дакле, “устали”, што значи да су се побунили и на целом Пелопонезу “укинули” византијску власт! И, шта сад? Момак лепо пише да Словени нису дошли из Пољске и Русије, или из неке тамо Тунгузије, него да су пре наводног досељавања у неком седмом или шестом веку живели на Пелопонезу;

г. Иако никакве велике сеобе народа, током које се пресе­ља­ва цео свет, није било, у основу германске школе постављена је теза да су Сло­вени приспели на Балкан крајем шестог и почетком сед­мог века, незнано и неодређено откуд, како би се касније могле ис­пре­да­ти ла­жи о “балканском” и “дивљачком” менталитету тих “нових” насе­ље­ни­ка, насупрот наводном аријевском духу германског све­та ко­ји је, опет наводно, дао темеље европској и светској цивилиза­ци­ји;

д. Мада му је могло бити познато да се мудар свет често пошта­па латинском изреком бојим се човека који из једне књиге учи, Стојан Новаковић (1842-1915), самосвесно надмоћан, изја­вио је да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској гео­гр­а­фији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине да­на­шње среди­шње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи држа­в­не, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена;

– Пошто је већ археолога Ђорђа Јанковића (1947-2016) назвао “псеудоархеологом”, могао се “учено” запитати “да ли је могуће и помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну уствари имао у виду Салону, главни град римске провинције Далмације, који се под тим именом више пута спомиње у истом спису. Споменута комбинација је очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских истраживања”;

– Ако је већ написао да су “псеудоисторичари, представници самозване ‘србске аутохтонистичке школе’, успели да ‘продру’ у Свечану салу Српске академије наука и уметности и у њој одрже научни скуп… 21. јуна 2007. године… под насловом ‘Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца’… ‘под покровитељством Одељења друштвених наука”, а не Одељења историјских наука “које би по природи ствари требало да организује научне састанке такве тематике”, занемарио је истину да је Историјско одељење одбило да буде домаћин, те да је академик Василије Крестић (1932) ипак “тајно” скокнуо до свечане сале не би ли, прикривен иза једнога стуба, ослушнуо о чему се тамо прича;

– Позивајући се на запис Адолфа Хитлера (1889-1945?) да “народна држава и у науци треба да сагледа само једно помоћно средство за подстицање националног поноса”, он ће “великоучено” и надмоћно саопштити да србски “псеудоисторичари ван сваке сумње раде управо то”, чиме свима јасно ставља на знање да србски народ мора заборавити на сопствено национално биће, а о поносу да и не говоримо;

– Кад крене да се руга с изјавом Јована Деретића (1939-2021) о Косову и Метохији да су у званичној, “лажној историји утемељене неке границе и неки народи”, те ако би званична историја “признала шта је истина и када историја не би била фалсификована, онда би Србија, посматрајући макар територијално, била три пута већа него што је данас… и Албанци не би имали шта да траже на Косову и Метохији”, он ће Деретића “подучити” да, “ако на тренутак оставимо по страни тврдњу о наводно лажној и фалсификованој историји, довољно је сетити се америчких староседелаца (Индијанци) да бисмо схватили колико ово има смисла. Да ли је њима нешто помогла општепозната чињеница да су староседеоци на америчким континентима?” Није, наравно, али то је порука – не само Деретићу – да Србе треба уништити као Индијанце;

– Приговарајући историчарима србске изворне историјске школе што за многе геноцидне радње над србским народом окривљују званичне историчаре у Србији јер прикривају истину о србској прошлости – што објашњава “само помраченим умом и… принципом циљ оправдава средство”, он ће “необавештен” какав је, написати да “питање које се прво намеће у вези са оптужбама аутохтониста против историчара јесте како то да као одговорне за неке од поменутих проблема, који реално постоје, нису идентификовали припаднике политичке елите него оптужују припаднике интелектуалне елите? А када је реч о интелектуалној елити како то да нису оптужили политикологе, што би било логично, него баш историчаре? Очигледно због тога што код аутохтониста различити субјективни фактори односе превагу над критичким мишљењем”. По несрећи, он зна тек понеко питање, чак и “реално”, а истину није у стању да препозна: Политичари раде многе стари наопако јер су их званични историчари научили наопако;

– Изругује се са Деретићевим налазом “да се његово братство Деретића помиње у римској литератури пре две хиљаде година”, читаоцима препушта да се томе смеју, сам тугује над чињеницом што породична старина енглеске краљице и њено немачко “племенитство” од пре триста година премного заостају за Деретићима, а само због тога што није “навратио” код Плинија Старијег (23-79) да тамо прочита како су Римљани, 12. го­дине по Христу, србска племена по источном јадранском приморју пописали као Илире, међу њима и Деретине, претке данашњих Деретића;

– Противречи разним теоријама о србској прапостојбини – да ли у Индији, да ли у Ирану, да ли на Балканском полуострву, а није био у (не)прилици да у руке узме Машкинову руску Историју старога Рима објављену пре тричетврт века (беше то и унезверитетски уџбеник), која говори о Србима на крајњем европском Западу – под именом Суеви, Свеви. Да је то учинио, знао би да су се неки од њих станили у данашњој Немачкој као Суеби (Швабе), неки нешто северније као Суеди (Шведи), а не зна да се Балтичко море некада звало Србско море. Не зна, наравно, али је спреман да србске историчаре који пишу да је “свака реч на било ком језику која у себи има слова С, Р или Б, неизоставно везана за Србе, као: Сурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Сербин, Сибир, Сибрин, Серб, Сербин, Сарба, Сербон, Серби, Сораби, Сороби, Соробати, Сабири” – прогласи псеудоисторичарима, “новоромантичарима”, патницима “од психичких поремећаја, на првом месту параноидне шизофреније”… а не зна да нема народа (Хрвате и сродне ту не рачунамо јер то су до јуче били Срби) који групу “срб” може тако изговорити – због чега у њу умећу неки самогласник не били је изговорили. (Узгред, континент Европа назван је по тетки Илировој, која се звала баш тако: Европа, а била је Србкиња!);

– Предобро познату чињеницу да лингвисти у Србији сваку србску реч сличну или врло сличну некој речи, нарочито у именовању појединих земљишних облика, у било ком језику са стране (чак и у непосредном комшилуку), одмах и без икаквих ограда проглашавају “усвојеницом”, оправдаће бесмислицом да “овакав начин доказивања не захтева никакво предзнање ни из лингвистике, ни из етимологије, нити из било које друге научне области, већ само бујну машту и жељу да се нешто докаже, народном етимологијом” која је “нестручно тумачење значења речи на основу сличности или подударања са неком другом речи, без обзира на стварну сродност”. Па ће томе дописати да “има око нас немало стварних слободних стрелаца и чак читавих паранаучних формација који с још више произвољности и необуздане маште врше свакојаке злоупотребе и насиља над језиком и посебно топонимијом, у циљу сензационалистичких и мегаломанских реконструкција своје националне прошлости. То још не би била толико невоља кад би они, пре него што изнесу пред јавност своје резултате, питали за суд неког стручњака, али ти људи без икаквог осећања интелектуалне одговорности држе предавања, иступају на гледаним и слушаним медијима и објављују књиге у високим тиражима, које се, што је најгоре, чак и добро купују… Ми нисмо, пак, у ситуацији да само презриво одмахнемо руком, него нас наша струка обавезује да штету која се тако чини поправљамо кад год и где год можемо”. (Када је, пре двадесетак година, за Ономатолошке прилоге Одбора за ономастику у Одељењу језика и књижевности Србске академије наука и уметности припремао један рад о Змајеву, селу које је први пут поменуто 1267. године под називом Кер, овај потписник написао је у уводу и следеће: “Према врло живом сеоском предању, србско сточарско пле­ме које је крста­рило Панонском низијом одлучило је, некада, дав­но, много пре поменуте године, да се трајно настани на јед­ном ме­сту. Људи који су изабрали своје будуће стани­ште окружено ри­товима и гу­стим шипражјем, у хатару данашњег Змајева, мора­ли су то место на неки начин и обележити, не би ли га при повратку, на челу оста­лих саплеменика, лакше пронашли. Као најпри­кла­д­није учинило им се да треба ископати дубоку јаму и у њу убацити кера, пса, по чијем ће лавежу касније лако про­наћи одабрано ме­сто. Тако је и урађено, а новом насељу, према народној етимологији, остало је име Кер”. У непосредном разговору, Главни уредник поменутих Прилога, академик зналац петнаестак језика, надмоћно је “објаснио” да је то “народна етимологија”, да је све то произвољно, а да је тај топоним “позајмљен” од Маџара јер они имају десетак места у чијим се називима налази реч “кер”, Одмах му је одговорено: да је та реч маџарска, не би њихова администрација ово насеље у Бачкој писала на четири начина: Кер, Кер с акцентом на е, Кеер с акцентом на прво е, Кеер с акцентом на друго е. Академик је само подигао обрве, а текст се, “са све народном етимологијом”, нашао у 17. књизи Ономатолошких прилога (2004);

– Кад је већ реч о “високим тиражима” и “доброј куповини” поменутим у претходном пасусу, неће му сметати да “високоучено” констатује како ће се радови псеудолажикојекаквих “вероватно појавити у популарној штампи или у власничким часописима који припадају њиховим сопственим организацијама. Такође се често налазе у самообјављеним трактатима или монографијама или у ‘услужним штампаријама’ које прихватају готово све прилоге и наплаћују ауторима за објављивање”, баш као да на исти такав начин и он није објавио своје “сведоке”;

– Грдно замера “што… већина аутохтониста нису историчари али се упркос томе тако називају и баве том дисциплином”. Баш тако, а у том свом назовикритичком пискарању не види да и он, по занимању “православни хри­шћанин, причешћује се, ре­довно иде у цр­к­ву” – у безглавом труду да преприча све оно што је у “на­учно-критичком” духу писало у школ­ским уџбе­ницима и званичним историјским списима, ратује против србског националног предања и обезвређује све чега се дотакне, укључујући “открића ДНК-генеалогије руског лажинаучника Анатолија Кљосова”. Друга је ствар што се није досетио да се оном “откривачу свега и свачега” познатом као Никола Тесла – није дало да сврши електротехнички факултет, да ли на приватном, да ли на државном унезверитету. У исту “шему” може се сместити и његова прича да се у Петровску академију наука улази плаћањем извесне “чланске” суме у рубљама, а не зна, јади га не знали, да и у Србији постоји једна таква “чланаринска” академија која опстаје благодарећи прилозима својих чланова јер није на државним јаслама као она Занатска комора у београдској Књаза Михаила 35, која већ деценијама ћутећи делује на терет србскога народа и против његових интереса;

– Макар се по свему уврштеном у књигу уклапао у оно што је пре сто година писао Арчибалд Рајс (1875-1929) о такозваној интелигенцији у Срба, којој групацији и он припада бар по томе што препознаје сва слова и зна да их смести у књигу, њему још увек није постало јасно да је “истинска интели­ге­н­ција природан да­р и прои­с­ти­че и из духа и из срца (човековог). Обични се­љак може да буде сто пута ин­те­ли­гентнији од универзитетског про­фесора са пола ту­цета ди­пло­ма… Инт­е­ли­генција љубоморно пази да но­ве и по­штене сна­ге не прокрче се­би пут… Пошто је воде ниска осе­ћа­ња, ‘интелигенција’ клечи пред новцем… Част је непозната вред­ност на берзи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелиген­ције’ би хладно жртвовали слобо­ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лич­но било од кори­сти… (“Инте­ли­генција”) је сејачи­ца раздора када треба сједиња­ва­ти… Уместо да гради, она је разгра­ђивала”…

Ух, ја се расписао, а мош мислити шта би се десило да су, уместо ни педесет Димитријевих страна узете “у разматрање” и оних његових преосталих једва триста…

Не би био поменут Иларион Руварац чије се име у Димитријевом слису помиње свега двадесет (20) пута, плус три пута у Литератури. “Архимандрит Иларион Руварац, ректор Карловачке богословије и академик, један од зачетника критичког правца у српској историографији”, несвршени правник коме се у Бечу “развила тежња за проширивањем знања о српској историји”, кога ће историчарски академик Чедо Попов, уз местимичне похвале за “велике и већ одавно неоспорне и неоспораване заслуге” његове, назвати “неуредним брзописцем и аљкавим радником”, те да је “у композицији дела несређен, пишући текст небрижљиво, оптерећујући га безбројним цитатима и ди­гре­сијама, грубим, чак неуљудним полемичким насртајима и на лич­ност и на дело противника, некоректан у навођењу, остав­љао… утисак несређене особе и немарног писца и кад је саопштавао најзначајнија открића и нове истине”. Такав “Руварац пореди Пантелију Срећковића, кога иронично назива највећим Србином међу Србима, са Антом Старчевићем, кога назива највећим Хрватом међу Хрватима, и каже да су чеда и еманације истог духа, да раде исти посао и сеју исто семе”. Што би рекао мој друг Његош, “тако већ никако”, из чега, “Димитрије, сине Митре, мајчина…”, следи закључак да ти идући за “мишљу” Иларионовом изједначујеш деловање Пантелије Срећковића (1834-1903) скоро заборављеног мало професора, мало политичара, без икаквог утицаја и на историјску науку у Срба и на судбину србскога народа, са деловањем Анте Старчевића (1823-1896), хрватског Оца Домовине на чијим је националистичким идејама (“Србе треба ставити ван закона… та пасмина треба да буде из народа истребљена”) развијен усташки покрет и током Другога светског рата изведен стравичан геноцид над Србима, те да и ти мислиш како се Срби, док “раде исти посао и сеју исто семе” као и Хрвати, у неким својим Јасеновцима, Пребиловцима, Јадовнима, Бродовима на Дрини… баве геноцидним радњама “над неким” (да ли Хрватима?), истоветним онима хрватским, усташким.

И остао би непоменут главни сведок (педесетак пута) Димитријевим “медитацијама” – Радивоје Радић (1954), историчар од каријере који се представља по обрасцу “ја сам историчар твој и немој имати других историчара осим мене”, у чијој је најзначајнијој “научној” књизи под насловом “Друго лице Ви­зантије”, Београд 2014, своје важно место нашла “једна збирка шала” из Цари­гра­да, да не каже­мо: ви­це­ва. Пошто су вицеви у питању, онда се ње­го­ва наука с раз­логом зо­ве ВИЦантологија”. Мимо тога, овај момак припада малој групи историчара који држе наставу “на три-четири факултета”, што га, по прилици, спречава да се озбиљно (и уопште!) бави историјском науком, али му не смета да у “научним” рас­пра­вама са наводним квазиисторичарима не ко­ри­сти аргу­мен­те, он своје неистомишљенике назива незнали­ца­ма, покварења­цима… У непосредној вези са тим, када је пре неку годину постављено питање, на друштвеним мрежама, “зна ли ико како се зо­ве Радивоје Радић”, очекивала се гомила потврдних од­говора. Али, не, није било одзива. Нико ни мукајет. Нико. Скоро да је то схваћено баш тако, као одго­вор: Нико, али се “питач” досетио да би корисно било свратити до Филозофског факултета, до “историјских” студената, пошто је ли­це које се потписивало као Радивоје Радић, уз уобичајену пљу­вачку избацивало и по коју реч из историје. Као прво, запажено је да се поменути студенти држе у омањим скупинама, као раса, кла­са, маса. Неколиким таквим скупинама, или групама, на пречац је постављено исто питање: Зна ли ико како се зове Радивоје Радић. И сви они, из свих испитаничких група, понашали су се ис­то­ветно: бескрајно збуњено, мрштењем. Допунско питање било је мало краће: Зна ли ико, али је зато увек следио скупни одговор: Нико! Тако је и остало. А после извесног времена, када је на видело истрчала једна Радивојева књига епохалне вредности, могло се поставити ново питање: Зна ли ико шта је то радивојерадић. Овога пута кренуло се обрнутим редом: занемарене су дру­штве­не мреже и ступило се у “конфликт” најпре са студентима од историје, у уве­ре­њу да их је оно раније Нико понукало да понешто сазнају о то­ме несрећном случају. Студенти су и овога пута ћутали, мрштили се, али и слегали раменима. На допунско питање: Зар баш ништа, групно су одговарали: Ништа. Или, преводено на савремени србски, и једно и друго: Нико и Ништа!

Сада нас, ево, на друштвеној мрежи, са причом о историјском стиду другарице Клије и онога који мисли да је дотичну другарицу баш задовољио и, предугом предигром још од Адама а и пре ње­г­а, довео до оргазма.

Свему томе није крив Димитрије Марковић, несрећни састављач и издавач још несрећније књиге под насловом у врху овога приказа.

Да га сад питамо о чему је тамо писао – не би знао, можда због тога што се у њој седамсто деведесет једном позвао на “паметну” литературу.

А кад бисмо му дали да чува двије гуске – једну би изгубио.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: