Кату Гринјер, REALITY SHOW: КАНИБАЛИЗАЦИЈА МОРАЛНОГ ПОРЕТКА

У првој деценији 21. века, објављен је текст који јасно говори шта је праузрок ирационалних злочина у Новом поретку, па и у Београду, 3. маја 2023. године. И то се не може спречити никаквом „контролом оружја“, и спуштањем кривичне одговорности на децу од дванаест година. Корен зла је у овоме. Зато преносимо текст који има непролазну вредност за епоху у којој живимо. ( Нап.В.Д. )

Опседнути су сексом. Имају дечачки смисао за хумор. Немају озбиљне везе. Фасцинирани су окултизмом. Не желе да мисле. Желе само да се забаве. Забавља их насиље. Мисле да је понижавање смешно. Потпуни су морални релативисти. С другим људима формирају стратешке савезе, а не везе. Знају да буду веома бучни. Нападају нас опсценим језиком и уличним начином говора.

Себични су. Животна им је жеља да умру са савршеним телом и највише играчака. Прате моду. Плитки су потрошачи који себе и све око себе виде као робу. Продаће се за петнаест минута славе, а за милион долара ће, ако треба, осакатити прасе. Чини се да нема ствари коју неће урадити како би надмашили своје ривале. Ако се деси нешто што им није по вољи, негодују бучно и насилно.[1]

Некада се за њихове подухвате каже да „померају границе” прихватљивог у савременом јавном животу. Они, међутим, границе не померају. Они више не знају за њих.

„Они” су нова генерација телевизијских звезда, идоли наредне генерације. Они су у исто време и нова генерација телевизијских гледалаца. То су деца хипи генерације – изданци деце цвећа. Свети апостол Павле их прецизно описује у Посланици Тимотеју:

Јер ће људи постати саможиви, среброљупци, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни, непримирљиви, опадачи, неуздржници, бијесни, не доброљубиви, издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли. И овијех се клони. (2. Тим. 3, 2, 5)

Све је теже клонити их се јер су свуда: у новинама, на насловним странама часописа, на радију, на Интернету. Још мало, и потпуно ће заузети телевизију. Да бисмо могли да оценимо правац у којем се наше друштво креће, погледајмо мало боље садржаје који се данас приказују на телевизији. Ова слика би требало да вас узнемири. Људи који не припадају западној култури ове симптоме виде као знакове терминалне културне декаденције, неке врсте моралног рака који ће прождрати самога себе.

Зачињен мени

Пре неких десетак година, аустралијска публика је постала буквално зависна од документарне серије под називом Воде Силваније. Серија је најављена као сапуница о „реалном животу” и урађена по узору на раније експерименте у Британији (Породица, 1978) и Америци (Америчка породица, 1973). У документарцу Воде Силваније, једна породица из предграђа Сиднеја неколико недеља проводи под сталним оком камере 24 сата дневно, у стилу Великог брата. Одабрани моменти из њихове свакодневице касније су приказивани на телевизији. Убрзо су сви укућани почели да игноришу камере и да се понашају као да камера нема, а продуценти су за приказивање по правилу бирали најнепристојније и најгрубље тренутке.

Резултат? Гледаоци су били одушевљени. Учесницима програма, међутим, публицитет је донео само тешкоће, понижења и друге непријатности који трају до дан данас. Иако је програм наводно „реалистично” приказивао живот „реалне” породице из предграђа, он је имао веома негативан утицај на чланове приказане породице и заувек променио њихов карактер и стил живота.

Програм Воде Силваније је стекао велику популарност, што је и био циљ његових режисера. Након њега, уследио је низ других програма који људе приказују у њиховом свакодневном животу или раду. У Британији је тако настала серија Полицајци, ултра-реални приказ живота и рада полицајаца, која је привукла велики број обожавалаца. Наредни британски покушај, Аеродром, био бескрајно досадан, јер приказани људи и ситуације, иако су били реални, нису подстицали адреналин у довољној мери. Амерички и аустралијски серијали под називом Тражи се испробали су још један начин уношења реализма на телевизију тако што су живописно реконструисали страховите злочине.

И мада ће ови рани експерименти тек касније прерасти у „реалну телевизију”, они су значајни јер су утицали на продукцијске технике, радњу и дијалоге неколико играних серија, укључујући Ургентни центар, Трећу смену и Ред и закон. У овим серијама су, наиме, убрзо почели да доминирају широки кадрови ходника или бесконачни снимци у крупном плану, док је дијалог постајао све неформалнији и, последично, садржао све више псовки. Серије као Ред и закон успеле су да избегну псовке, али су се ту јавили други проблеми: у серији под називом Јединица за специјалне жртве, насталој као изданак Реда и закона, радња се толико детаљно бави сексуалним злочинима да то прелази границе пристојности. И избор тема постаје све „суморнији.” Најзаступљеније теме су здравствене кризе, смрт, несреће, силовања, злостављање деце и убиства, које се приказују са све више и више мрачних детаља.

Забавни програми као што су Current Affair и Hard Copy већ дуго узбуђују своју публику мешавином скандала и неморала. То су тривијални и необјективни програми, који, како се тврди, представљају интересовања обичних грађана. Међутим, њихова права природа постаје вам јасна тек када и сами постанете предмет њихове пажње. А иако су ове емисије предмет честих критика због копања по туђим животима и потплаћивања извора како би се добила ексклузивна права на причу, њихови продуценти спадају међу најбоље плаћене на телевизији. Али, то још није све. Још страшнији су скандалозни програми као што је Шоу Џерија Спрингера, где људи бивају намамљени у „заседу”, а затим подвргнути понижавању и оцрњивању, и то пред милионском телевизијском публиком.

Игре без граница

Када су продуценти раније говорили о реалној телевизији, под тим су подразумевали „документарно-игране” серије као што су Полицајци. Временом се, међутим, значење ове фразе постепено променило. Оно што се данас промовише под називом реална телевизија представља заправо неку врсту екстремних забавних такмичења у којима су улози све виши и виши.

Од квизова Холивудски тргови и Опасност! из шездесетих година 20. века па све до Точка среће и Трговине века из осамдесетих и даље, такмичења су увек представљала саставни део телевизијских програма. Читавих четрдесет година она су углавном имала сличну форму и нудила осредње награде. Највише што се могло освојити у деведесетим, баш као и у седамдесетим годинама прошлог века, била су нова кола. И док се у седамдесетим то сматрало одличном наградом… у деведесетим је већ било превазиђено. Управо ту ступа на сцену нова генерација.

Реални шоу Опстанак обележио је почетак свеобухватне телевизијске револуције. Осмишљен од стране једног британског продуцента, програм је првобитно испробан у Шведској 1997. године под доста неинвентивним називом Експедиција Робинзон.1 Шоу је одмах постао популаран, па су права продата широм света. Опстанак, а посебно његове америчке верзије, био је такмичарски шоу који је превазишао све друге програме те врсте. Јер не само што је улог био много већи – награда је износила милион долара – већ се од такмичара захтевало да ураде много више како би свој новац заслужили. Основна идеја серије била је веома драматична: довести групу људи који се међусобно не познају на неко изоловано место (острво или аустралијско залеђе) и оставити их ту да се боре за опстанак током неколико недеља. Такмичари су под сталним надзором камере; остављени су на милост и немилост елементарним непогодама, морају да се сналазе за храну, да сарађују како би преживели, и да се такмиче једни против других како би освојили награде и, коначно, наградни новац.

И мада је у ранијим емисијама ове врсте нови победник био проглашаван сваког другог дана, такмичари у Опстанку су на телевизији били недељама. Публика их је боље упознала, идентификовала се са њима и почела да се занима – страсно – за коначни исход емисије. Гледаоцима је дата могућност да суштински учествују у програму и приказиване су им бесконачне анализе прошлости такмичара, њихових психолошких профила и потенцијала за победу. Појавио се велики број веб сајтова. Часописи су посвећивали читаве бројеве овом програму. Телевизијски документарци попут британска Панораме и аустралијског Увида посветили су читава издања дискусијама о овом програму и о његовом утицају на учеснике и публику. Први серијал Опстанка је био толико популаран да су његови продуценти одлучили да искористе прилику и лансирали Опстанак II: аустралијско залеђе. Гледаност серијала је премашила гледаност Олимпијских игара. Тренутно се припрема велики број сличних програма, између осталог и верзије постављене на неколико других континената, укључујући Африку.

Шта је заправо значи овај феномен „реалне телевизије”? Мудри хришћани ће свакако увидети да велики, ако не и највећи, број ових емисија представља озбиљну опасност. Реална телевизија пропагира искривљене парадигме људског морала и духовности. Најбољи учесник готово никада не побеђује, јер се остали играчи, због осећања угрожености, злобе или сопствене осредњости, удружују у заверу и гласају за његово елиминисање. И мада такмичари на задацима преживљавања сарађују, у фази елиминације других кандидата једни другима забијају нож у леђа. Односи између такмичара су површни, хладни и прорачунати. Јер, да би победио у игри, такмичар мора да лаже, вара, манипулише и хушка остале такмичаре једне против других. Не исплати се бити паметан или пристојан. Опстанак садржи и паганске ритуале. У Великом брату секс је најприсутнија тема за разговор, и то у тој мери да се ни о чему другом скоро и не прича. У Најслабијој карици и Војном кампу наилазимо на примере јавног понижавања такмичара. Следи преглед елемената који сачињавају „реалну телевизију.”

ИГРЕ

Опстанак: атавизам и идоли

Ова емисија комбинује најбоље елементе сапунице, такмичења, спортског догађаја и мистерије. У питању је такмичење, а такмичари се боре за озбиљну суму новца. Међутим, оно што ова емисија заиста приказује јесте динамика групе. Она је пре свега одраз пословног света и начина на који се појединци пробијају у изузетно конкурентним околностима. Неки играчи се ослањају на природне дарове, други напредују кроз савезе, има и оних који напредују тако што су симпатични или се не истичу. Гледаоце привлачи та динамика групе и интерна политика племена, јер су све ове стратегије раније већ видели на делу.2

Уколико до сад нисте читали класично дело Вилијема Голдинга, Господар мува, сад је време да то учините. Сличности између књиге и концепта овог програма су запањујуће. У Опстанку 1, шеснаест такмичара је подељено у две групе (или „племена”) и „остављено” на острву Пулау Тига у Јужном кинеском мору. Свака три дана, племена се такмиче у неком изазову, као што је трка чамцима или такмичење у једењу ларви. Племе које изгуби мора да изгласа једног од својих чланова који ће напустити острво. Када се број чланова племена довољно смањи, она се удружују. Изазови се настављају. На крају остаје само један такмичар који одлази као победник, са ожиљцима од уједа инсеката и опекотинама од сунца – али и са милион долара. Остали такмичари гостују у програму Рики Лејк, позирају за Playboy, или чак добијају улоге у телевизијским сапуницама. Већина настоји да из свог искуства у Опстанку изгради медијску каријеру. Међутим, пре него што дотле уопште стигну, прво морају да преживе емисију.

Кандидати једни друге елиминишу на окупљању званом „Племенски савет” које се одржава у „колиби Тики.” Овде налазимо кључ за декодирање у основи паганске теме овог програма: Тики је „јужнопацифички изрезбарени лик који представља претке и носи се као амајлија у неким полинежанским културама.”3 Колиба Тики је, заправо, место паганског обожавања. Заборавите на тренутак да се ова серија снима у Јужном кинеском мору, а не у Тихом океану; у муслиманском делу Малезије, а не у хришћанском Новом Зеланду или некој другој земљи Полинезије. У култури и религији Јужног Пацифика, лобање предака се држе у поткровном делу породичне колибе. Острвљани верују да им ти остаци мртвих дају снагу. Отуда њихов лов на главе и прикупљање лобања. Пацифичка острвска култура обилује спиритизмом и црном магијом коју упражњавају свеприсутни надрилекари, а у историји је такође садржала елементе жртвовања људи и канибализма.[2]

Локација Племенског савета у Опстанку 2 подједнако је егзотична: предео под ведрим небом окружен стенама. До овог места се долази преко висећег моста од канапа, те у многоме подсећа на локацију на којој је сниман Индијана Џоунс и уклети храм. Састанци Савета подразумевају низ радњи које су несумњиво ритуалне, па чак и религијске природе, укључујући церемонијалну ватру и бакље.

Продуценти Опстанка ове религијске елементе користе као мотиве, наводно како би такмичењу дали привид реализма и егзотике. Међутим, они такође прихватају једну духовну традицију која је потпуно страна библијском хришћанству. И један и други серијал Опстанка били би могући без икаквог спомињања верских или духовних мотива. Зашто су онда ове теме најприсутније управо приликом елиминисања такмичара? И зашто су мотиви који се користе пагански? На крају крајева, пошто се ради о племену западњака, могли су да предвиде ноћна окупљања уз молитву! – то би, међутим, засигурно ублажило безобзирну психолошку тактику преживљавања која затим следи.

У последњој епизоди Опстанка II: аустралијско залеђе, три преостала такмичара крећу на неку врсту духовне одисеје у којој окултистички символи кулминирају. Пред сам крај такмичења, Тина, Колби и Кит дан започињу доручком који се састоји од „причешћа” малим палачинкама. Једу у тишини. Дан проводе у шетњи до Племенског савета, идући заобилазним путем поред тотемских стубова подигнутих у знак сећања на одлазак сваког од такмичара који су избачени из емисије. Заустављају се испред сваког од стубова, а продуценти пуштају снимке најупечатљивијих тренутака сваког од тих такмичара. У питању је ритуал, нека врста бдења којим тотемски стубови председавају попут надгробних споменика. Гледаоци на неки подсвесни начин треба да поверују да су избачени такмичари мртви.

Онда са преостало троје идемо до водопада. Сваки од кандидата је са собом понео по један предмет направљен од локалних материјала, укључујући пера и кору дрвета. „Идол”, како тај предмет зову, може да символизује њихову потрагу, њихове жеље или њихову ташту или свекрву – право значење и није битно. Они овде на водопаду „приносе своје идоле”[3] бацајући их у усковитлану воду, при чему свако од њих пожели по једну жељу. Онда разговарају о томе шта им је програм значио и шта су учешћем у њему научили о животу и себи самима. Тина каже да је у последње време имала доста натегнут однос са породицом и заветује се да ће то исправити. Колби се коначно каје за то што је претходно оскрнавио аустралијски корал (а можда је и сазнао да је то изазвало љутиту реакцију аустралијске публике). Кит коментарише нешто слично о мајчинству.

У мистицизму који се у овој емисији промовише, Бог се помиње и подразумева, али се не дефинише. Зашто учесници праве идоле? Коме они приносе ове идоле и зашто? Свеједно је, дакле, да ли их приносе Геи, Шиви или Алаху. И што је још битније, зашто би се било ко у продукцијском тиму уопште интересовао ком се богу идоли приносе? Било који бог ће послужити сврси.

Треба напоменути и то да Библија каже да су духови који се налазе иза идола заправо демонске природе:

Раздражише га туђим боговима, гадовима разгњевише га. Приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима којих нијесу знали, новим, који из близа дођоше, којих се нијесу страшили оци ваши. (5. Мој. 32, 16, 17)

Према томе, да би учествовали у обичном телевизијском такмичењу, такмичари морају да повреде Божји закон. Намеће се следеће питање: да ли је Тина Весон, док се захваљивала Богу на својој победи, уопште била свесна да је у процесу побеђивања прекршила прву Божју заповест?

Одисеја приказана у Опстанку јесте често присутан символ у паганској духовности. Готска и окултистичка литература обилују причама о унутрашњим путовањима, духовним путовањима и путовањима кроз тешке околности која тражитељи морају предузети како би проникли у дубље духовне тајне, како би се ослободили лоше карме из претходних живота или пронашли унутрашњег бога. Слично томе, у трагањима за визијом својственим за шаманизам америчких Индијанаца, тражитељи подносе исцрпљујуће изазове у нади да ће достићи духовне визије, откривења и напредак. Тада схватамо да данашња телевизија заправо приказује гностички „Пут иницијације” и друга мистичка путовања, истовремено пропагирајући антихришћанске идеале.4

Племенски савет укључује и савет предака (још један пагански мотив): наиме, претходно елиминисани такмичари, али сада свеже окупани и потпуно обучени јер више нису обавезни да носе бикини, заседају и одлучују о судбини преосталих такмичара. Сувишно је и рећи да ће елиминисани кандидати бити веома неблагонаклоно расположени према бившим друговима који су их одбацили.[4] Савет испитује преостале такмичаре и одлучује кога да елиминише на основу одговора (или огорчености судија). Водитељ и судија, Џеф Пробст, такмичарима такође поставља неколико питања о догађајима из претходних дана, а такмичар који да највише тачних одговора добија имунитет и не може бити избачен.

Оно што посебно узнемирава у Опстанку, његовим клоновима Великом брату и Војном кампу, па чак и у фарсама попут Најслабије карике, јесте управо ова пародија судског поступка и њена функција: избацивање других „кандидата”. Јер, гледаоци се на овај начин полако навикавају на нечовечност – а можда и на будуће злочине против човечности. Према речима самог продуцента, телевизија ће у будућности приказивати и смрт:

„Ту се не може повући линија. Кад бих могао да убијем некога на телевизији, ако бих могао да погубим некога на телевизији, то бих и учинио.” – Ричард Доминик, извршни продуцент, Шоу Џерија Спрингера5

Доминик није успео да оствари своје жеље у вези са погубљењем Тимотија Меквеја, али је и то само питање времена. Са емисијом Шоу Џерија Спрингера повезана су већ два смртна случаја. Разрађујући идеју да би „реална телевизија” једног дана заиста могла довести до тога да учесници поубијају једни друге, писац/режисер Данијел Минахан снимио је узнемиравајући филм: Седма сезона: такмичари. Филм говори о групи такмичара који су одабрани путем државне лутрије и приморани да учествују у програму. Награда је: преживљавање.6 У једном интервјуу, Минахан је изјавио да је концепт Такмичара понудио одређеном броју телевизијских продуцената, чији је једини одговор био да желе програм са више секса, потпуно занемарујући чињеницу да је Минахан заправо предложио убијање такмичара.7 Недавно приказана епизода серије Ред и закон говори о програму у стилу Великог брата у коме долази до туче између два кандидата и смрти једног од њих. Извршни продуцент тог измишљеног програма оптужен је за убиство, јер се сазнало да је спроводио анкете питајући гледаоце кога од кандидата желе да виде мртвог. Одгледавши ову епизоду, осетила сам да је то само још једна варијација на основну тему: очекивање да би ови програми једног дана могли довести до правог убиства.

Продуценти као и увек тврде да приказују само оно што људи желе да гледају. Међутим, истина је да се публика ту врло мало пита. У ударним телевизијским терминима, публика може да бира између неколико програма који су суштински исти, па се чак и приказују у истом термину.

Велики брат: надзор и неморал

Наредна новина је Велики брат, најновији телевизијски хит који се приказује у Европи, САД и Аустралији. У Аустралији се овај програм приказивао свако вече у ударном термину. Гледаоци су позвани не само да дају подршку, већ и да активно учествују. Сваке недеље, такмичари кандидују друге укућане за избацивање, али је публика та која доноси коначну одлуку. Између епизода, обожаваоци могу да се укључе на веб сајт емисије и прате активности укућана у реалном времену.

Мада је улог у Великом брату као и у Опстанку висок, ове две емисије се у другим аспектима доста разликују. У Великом брату укућани живе у релативном луксузу у заједничкој кући која има чак и базен. Међутим, они су потпуно одсечени од спољашњег света: немају радио, телевизију, компјутер ни телефон. Сви учесници деле две спаваће собе, што указује на тему коју продуценти желе да пропагирају. Такмичари су непрекидно под оком камере (посебно када се туширају или облаче). Инфрацрвене камере непрестано снимају ноћне активности у групним спаваћим собама, а затим приказују све што и најмање наликује на сексуалну активност, понављајући те потенцијално еротске садржаје у неколико наредних епизода. Водитељка аустралијске верзије, Гретел Килин, бомбардовала је публику непристојним коментарима о томе како је тек мали број учесника у овим околностима успео да очува барем привид пристојности. У дневној соби, учесници су свакодневно расправљали о сексу, као неизбежној теми савременог доба, укључујући анатомију, доживљаје, хомосексуалност8, проституцију9, садомазохизам10, итд.

Друге верзије Великог брата, посебно холандска, садржале су експлицитну сексуалну активност. Двоје укућана је избачено из португалске верзије програма зато што су упражњавали секс пред камерама; касније су се венчали. У Британији је једна компанија за производњу алкохолних пића понудила награду било ком пару који има сексуалне односе у британској кући Великог брата.11 У међувремену је, у насилнијем северноамеричком окружењу, један укућанин избачен из куће америчког Великог брата пошто је кухињским ножем запретио другом укућанину. Приликом извештавања о овом инциденту, аустралијски продуценти су напоменули да се при избору укућана амерички и европски продуценти опредељују за људе чији су ставови сукобљени, док аустралијски продуценти акценат стављају на компатибилност,12 што је занимљив коментар о културним разликама између ових држава.

Шта је то што недостаје у интерним разговорима учесника, као и у анализама ангажованих психијатара и званичној веб презентацији Великог брата? Недостаје шири контекст реалних људских односа. Ови напорни разговори о сексу лишени су сваког спомињања вредности, значаја или сврхе људских односа. Укућани о сексу говоре као о кућним поправкама. Неки од њих су већ у вези (али их то често не спречава да се упусте у егзибиционистички секс пред камерама). Остали дају упутства како мастурбирати а да то камере не примете и држе часове љубљења (укључујући лезбијски пољубац између две најгласније укућанке). Црнокоса водитељка Гретел Килин доминира својом публиком, дубоко презирући сваког ко омета ток дискусије и усмеравајући сва дешавања ка бесконачном разговору о сексу. Међутим, говорити о сексу као појави која је потпуно одсечена од контекста везе (а брак и да не спомињемо) јесте једно безумно, а коначно и отуђујуће искуство. Ова деперсонализација, производ „сексуалне револуције” из шездесетих година прошлог века, оставила је трајни печат у виду потпуне психолошке и емотивне пустоши.

Као и у Опстанку, укућани у Великом брату морају да сарађују једни са другима како би управљали домаћинством, да би затим, приликом номиновања кандидата за избацивање, били приморани да једни друге издају. Укућанин хомосексуалац у аустралијској продукцији добио је надимак „Трули Џони” зато што би најпре номиновао укућане за избацивање, а одмах затим им се улагивао као се ништа није десило. Након што је и сам избачен, изјавио је да је такво понашање потпуно страно његовој правој природи.

У Британији су кандидатима пре почетка програма додељиване унапред дефинисане улоге. Учесница британског програма, Мелани Хил, прозвана још и „Богомољка”, прву забринутост је осетила још док су промотери снимали уводни спот о њој пре уласка у кућу Великог брата у источном делу Лондона:

„Пре снимања двоминутног спота, дали су ми написани сценарио који ми је деловао мало чудно. Читајући га, наишла сам на следећу реченицу: ‘Ја сам Мел и веома сам секси.’ Нисам хтела то да изговорим, зато што ја то иначе никада не бих рекла. У том тренутку сам почела да се осећам врло нелагодно. Али онда сам позвала продуценте, дуго с њима причала и пустила да ме разувере. Како сам само била наивна.”

Мелани се осећа изневереном, посебно због начина на који је материјал касније монтиран: „Нисмо имали појма… да ће манипулисати снимљеним материјалом на тај начин, како би га уклопили у унапред припремљене стереотипе. Ти стереотипи, на жалост, нису верни, то су само карикатуре, и то је велика штета.”13 Пошто је након изласка из куће обасута поругама, једина жеља јој је била да се сакрије од јавности. То важи и за многе друге, укључујући Ника Бејтмена, коме је у британском програму припао лик „Несташног Ника”.

Гери Картер, представник куће Endemol, продуцента Великог брата, одбацује ове оптужбе. У интервјуу за програм Панорама телевизијске станице BBC он изјављује:

Људи који улазе у кућу знају шта их чека. Признајем да у тренутку уласка они можда нису у потпуности свесни последица које ће то искуство имати по њихов живот, али ми и то личи на лажну наивност. Сваки осмогодишњак у Великој Британији… зна шта медији могу да ураде.

Др Дејвид Милер из Института за медијска истраживања на Универзитету Стирлинг у Великој Британији види одређену схему која се понавља у програмима као што су Бродоломци, Опстанак и Велики брат:

То је схема растуће експлицитности и појачаног воајеризма на телевизији. Мислим да је то код Бродоломаца можда мање заступљено, али је принцип исти. Овај програм је покренут у оквиру напора BBC-а да привуче што већи број гледалаца и да буде конкурентан у односу на независне телевизијске станице тако што ће спустити стандарде у погледу квалитета емисија које приказује.

Ни аустралијска верзија BBC-а можда неће успети да избегне ово деградирање квалитета. У Аустралији су последња два серијала Великог брата била апсолутно прва на листи гледаности. Уз то, гледаоци ни после Великог брата нису мењали канал, јер је одмах затим ишао програм Наш тајни живот, аустралијска младалачка драма о сексу, љубави, успеху и новцу – и она на самом врху листе гледаности.

Најслабија карика: социјални дарвинизам и лукавост

Најслабија карика је мешавина стандардног квиза и нове генерације телевизијске окрутности. У свакој епизоди се појављује нова група такмичара који сарађују једни са другима како би повећали банковни рачун тима. Ситуација се, међутим, мења на крају сваке рунде, када се чланови тима боре једни против других и избацују једног од такмичара: такозвану „најслабију карику.” Такмичари добијају новац за тачне одговоре; један нетачан одговор и сума која није у банци одмах пада на нулу. Ако такмичари тачно одговоре на девет узастопних питања и банка расте, могу да зараде 10.000 фунти (што се, наравно, готово никада не догађа).

Специфичност аустралијској верзији квиза додаје водитељка Корнелија Францис. Она питања и саставља и поставља, претварајући се на тај начин у глумицу која игра улогу. Она је зла и саркастична, и не пропушта да своју жртву мучи у сваком тренутку. „И папир има више памети од вас”, рекла је једном тиму. Често још и грди учеснике због њихове глупости и неуспелих покушаја. Питања су намерно једноставна; на већину може одговорити свако ко има основно образовање, ко гледа вести и зна понешто о спорту. Корнелији је посебно задовољство да своје госте понижава. Победник Најслабије карике одлази кући са заједничком зарадом целог тима (што углавном није много, јер учесници најчешће елиминишу играче који су најбољи и најконкурентнији.) Према томе, да би напредовали у игри, такмичари су често приморани да поступају супротно сопственим интересима. У овом квизу, баш као и у Опстанку и Великом брату, неистицање се исплати и најбоље је да све до последње рунде нико не примети колико сте паметни или пуни знања. Стратегија? Ако другима не делујете као претња, преживећете. Ако користите своје таленте, бићете избачени.

Елиминисани такмичари морају да прођу „стазом срама”, што је још једно извртање уобичајених правила понашања у квизовима. У традиционалним квизовима, такмичари који губе испраћају се аплаузом, утешним наградама и честиткама на труду. Овде то, међутим, није случај. Сви сем победника одлазе празних руку, испраћени једино саркастичном изјавом водитељке: „Ви сте најслабија карика. Довиђења.”

Џеф Закер, председник компаније NBC Entertainment, и Скот Саса, председник компаније West Coast, иступајући у одбрану Најслабије карике и сличних програма, кажу да се они допадају гледаоцима млађим од 35 година (што имплицитно значи да њихови критичари нису „кул”) и да је на крају сваке епизоде, када америчка водитељка Ен Робинсон емисију заврши намигивањем, јасно да је у питању пародија.14 И аустралијска водитељка Корнелија Франсис изгледа као Робинсонова, облачи се као она, звучи као она и, да, намигује баш као она: и то су две најзлобније жене које су се у последњих неколико година појавиле на телевизијском екрану.

УЧЕСНИЦИ

Који тип људи се пријављује за учешће у тако сложеном програму као што је Опстанак, посебно након што су у ранијим серијалима видели шта их тамо чека? Ко се пријављује на ове програме? И ко је успешан?

Кандидата за Опстанак је било на хиљаде, а још више њих се пријавило за Опстанак II: аустралијско залеђе. Кандидати су своје видео снимке и биографије слали продуцентима програма. На великом броју снимака, кандидати су се упуштали у егзибиционистичко понашање, нпр. трчали су наги кроз прометне тржне центре.15 Тина Весон, победник Опстанка II, снимила је саму себе како виси наопачке на дрвету имитирајући коалу.16

Ми данас живимо у друштву у коме су медији свеприсутни, а глумци милионери који често имају и огромну политичку моћ. Знајући колико смо заокупљени овим лажним, сјајним, похлепним светом телевизије, сасвим је реално очекивати да ће жеља за славом бити довољан мотив да се људи опробају у програмима као што је Велики брат и други. А то и јесте главни мотив: већина њих желе да буду звезде. Арнолд Шварценегер је само један од многих чији је пут до славе почео у оваквом једном програму. У недавној дискусији на аустралијској телевизији,17 аустралијска глумица Рејчел Грифитс примећује да је неколико надарених кандидата веома брзо научило да игра улоге, свесно чињенице да су на телевизији и да би им добро одиграна улога могла бити веома корисна.

Већина учесника у аустралијском Великом брату жели да глуми на филму или да се бави манекенством. Када се пријављују за програм, кандидати желе да покажу да имају потенцијал да постану звезде, па због тога и имитирају разуздано понашање филмских звезда које су видели или о коме су читали. А пошто се данас од филмских звезда очекује да у својим улогама приказују неморал, потенцијалне звезде хоће да докажу и да не зазиру од наготе или сексуалне активности на јавном месту.[5]

Пошто се од учесника захтева велика храброст, то знатно смањује поље потенцијалних кандидата. Међутим, управо тај фактор учеснике чини посебно подложним манипулисању. Да би се пробили у свету телевизије или филма, учиниће све што се од њих тражи. Ако то значи да ће их снимати док се туширају или иду у тоалет, нека тако буде. Ако то значи да треба да учествују у паганизму и идолатрији, спремни су и на то – мада се овде може поставити питање да ли су свесни шта раде. Чак и у државама у којима молитве и Десет Божјих заповести нису забрањени у школама (у Аустралији, на пример), мали број људи је свестан опасности окултизма. Сасвим је могуће да они немају свесну намеру да повреде Божји закон; управо супротно, они најчешће и нису свесни да Свето Писмо конкретно забрањује ове активности. Имајући у виду амерички индивидуализам, не изненађује чињеница да су Американци много непослушнији од људи неких других националности.18

Таква психолошка динамика показује да су ови програми веома прецизно испланирани. Одабир учесника се не заснива само на њиховом лепом изгледу, већ и на њиховим карактерним особинама и недостатку инхибиција. Племена у Опстанку су састављена од појединаца од којих се, након свеобухватне психолошке анализе, може очекивати да ће изазвати највише сукоба у оквиру динамике групе. У неким ситуацијама је то заиста упалило: сви се сећају једне ноторне епизоде у Опстанку II у којој је дошло до праве свађе и вређања. Много пре него што су телевизијски продуценти почели да експериментишу са психолошким профилисањем, друштвени научници су у пословном свету ово профилисање већ ставили у примену. У Аустралији је психолошко профилисање саставни део стратегије запошљавања и управљања. Виши менаџер у компанији Australian Broadcasting Corporation отпуштен је након 20 година рада зато што је његов психолошки профил показао да је „непогодан” за посао који је успешно радио више од две деценије. Судски поступак у вези са овим случајем још увек траје.

Психолошки новоговор и профилисање инсистирају на послушности. Менаџери сматрају да је пола посла већ одрађено ако су учесници у стању да поштују идеологију групе. Ако учесници Опстанка поштују етос ове емисије и њена правила, продуценти имају већу шансу да публици пренесу намеравану поруку.

Историја показује да су експерименти о послушности до сада давали заиста застрашујуће резултате. Овде су свакако најчувенији класични експерименти о ауторитету, послушности и људској способности за нечовечност које је 1974. године спровео Стенли Милграм. Милграмови субјекти су смештени у собу са контролном таблом. Речено им је да се у суседној соби налази особа која треба да одговара на питање експериментатора, и да, уколико та особа одговори нетачно, треба да јој дају електро-шок. Иако заправо нису давали електро-шокове (пошто су улогу жртава играли тајно ангажовани глумци), субјектима је речено да својим поступцима некоме наносе бол. „Жртве” су имале задатак да на реалистичан начин реагују прочитавши оно што пише на табли. На пример, када субјект пусти шок од 120 волти, глумцу-жртви се даје знак да узвикне: „Еј, па то боли!” На 180 волти, жртва показује неподношљив бол; на 220, удара у зидове; а после 330 волти уследила би само злослутна тишина.

Милграмова студија је показала да ће 65 процената субјеката задати струјне ударе јачине до 450 волти уколико им то неко нареди. Пристајали су на то, иако им је речено да својим поступком могу изазвати смрт другог субјекта.19 Значи, људи су спремни да убијају друге људе, чак и кад то не раде по налогу Стаљина, чак и кад нису у рату, кад заузврат не добијају огромне суме новца, кад нема претње да ће због тога остати без посла. Довољно је да нам неко кога сматрамо ауторитетом, или ко је самога себе прогласио ауторитетом, то нареди (нпр. психолог у овом експерименту) и ми ћемо послушати, макар то послушање било и смртоносно.

Други узнемиравајући тренд присутан у телевизијским емисијама које се приказују у ударним терминима јесте деградирање других људи. Везе се више не заснивају на љубави и давању, већ на стратегијама за победу у животној игри и извлачењу што веће користи за себе. Резултат је друштвена панорама која живо илуструје библијско упозорење да ће, с приближавањем краја времена, ‘охладнети љубав многих.’ Гледаоци се сваки дан наслађују снимцима људи који су подвргнути најшокантнијем могућем понижавању – и то не само у програмима као што су Мори Пович или Џери Спрингер, већ и у вестима и забавним емисијама.

ОСТАЛИ ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ПРОГРАМИ

Мада су „реални” такмичарски програми најновији изданак у свету телевизије, ни остале емисије нису ништа боље јер застрашујуће наликују на визију неморала коју свети апостол Павле излаже у Посланици Римљанима:

Јер се открива гњев Божји с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Јер што се може дознати за Бога познато је њима: јер им је Бог јавио; јер што се на њему не може видјети, од постања свијета могло се познати и видјети на створењима, и његова вјечна сила и божанство, да немају изговора.

Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога нити му захвалише, него залудјеше у својијем мислима, и потамње неразумно срце њихово. Кад се грађаху мудри, полудјеше, и претворише славу вјечног Бога у обличје смртнога човјека и птица и четворожнијех животиња и гадова.

За то их предаде Бог у жељама њиховијех срца у нечистоту, да се погане тјелеса њихова међу њима самима; који претворише истину Божију у лаж, и већма поштоваше и послужише твар него Творца, који је благословен ва вијек. Амин.

За то их предаде Бог у срамне сласти; јер жене њихове претворише путно употребљавање у непутно. Тако и људи оставивши путно употребљавање женскога рода, распалише се жељом својом један на другога, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за пријевару њихову примаху на себи.

И као што не мараху да познаду Бога, за то их Бог предаде у покварен ум да чине што не ваља, да буду напуњени сваке неправде, курварства, злоће, лакомства, пакости; пуни завиди, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; шаптачи, опадачи, богомрсци, силеџије, хвалише, поносити, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невјере, нељубавни, непримирљиви, немилостиви. А неки и правду Божију познавши да који то чине заслужују смрт, не само то чине, него пристају на то и онима који чине. (Рим. 1, 18–32)

„Реални” програми се, наиме, не приказују у вакууму. Они представљају само наставак и одраз онога што свакодневно гледамо на телевизији, а посебно у играним серијама. Сви ови програми протурају једну доследну поруку о значењу живота и људских односа. Даћемо приказ само неких од садржаја који се приказују у ударним терминима:

Тинејџерске игране серије као што су Сунчани залив (Аустралија) и Досонов свет (Америка и друге земље) баве се адолесцентским страховима и сексуалним експериментима ad nauseam.
Окултистичке тинејџерске серије које се приказују у вечерњим терминима као што су Бафи, Анђео, Чари и Досије X, у којима се појављују ванземаљци, мистерије, спиритизам, секс са демонима, посебно језиво насиље, све то ублажено дозом детињастог хумора.
„Озбиљне” серије за одрасле као што су Правда за све, Њујоршки плавци, Ургентни центар и Ред и закон. Творци ових програма изгледа мисле да атрибут „сурово реалне” којим критичари описују неке од епизода представља комплимент који имплицира озбиљну креативност и реализам. Истина је, међутим, да је садржај, а често и језик, ових серија често улични. Оне селективно приказују насиље, а посебно сексуално насиље – и то све чешће над децом – и убиства. Специјални ефекти су толико реалистични да изазивају мучнину, посебно када се у крупном плану приказују мртва или умирућа тела, или, још горе, примери насиља – воајеризма, пребијања, силовања, злостављања деце – или израза лица починилаца, док њихови злочини остају скривени од ока камере. Британске серије Burnside и Пороци сасвим уобичајено говоре о најгорим облицима изопачености (педофилија или други сексуални злочини повезани са убиством). У недавној епизоди Порока, један од полицајаца који добија задатак да истражи круг педофила постаје фасциниран садомазохистичким сексуалним чиновима и сам их испробава. И док су правила цензуре некада спречавала да се такве слике приказују у јавности, модерни систем упозорења одговорност пребацује на гледаоца. Ко ће спречити младе људе да не гледају узнемиравајуће призоре ако су им родитељи одсутни или не примећују шта они раде? Програмска упозорења све више наликују на рекламе програма неморалног садржаја. Многи програми који се приказују у вечерњим сатима носе ознаку „само за одрасле”, а затим пише да садрже: „експлицитне сексуалне сцене, експлицитне призоре насиља, експлицитне псовке…”
„Лагане забавне серије” као што су Ели Мекбил, Фелисити, Секс и град и Западно крило остају верне овом тренду. Бити сам је „ин”. Добар посао и моћ су „ин”. Секс свако са сваким је „ин”. Анорексија је „ин”. Насиље и окултизам су „ин”. Везе су стратешке, засноване на моћи, положају и похлепи. Брак и породица нису „ин”. Везе засноване на љубави, служењу и пожртвовању нису „ин”. О деци се ретко и говори.
Такозване породичне серије, нпр. Симпсонови, Саут Парк и Малколм, наводно су намењене за одрасле, али их најчешће гледају деца. Оне говоре о доживљајима бунтовне, дрске деце или цртаних ликова, а родитељи су углавном представљени као глупи или неодговорни.
Емисије о стилу живота најчешће говоре о здрављу и духовности, али исто тако промовишу и пластичну хирургију (посебно повећање груди и других делова тела) и садрже прилоге о томе како да имате што бољи секс. Куће и вртови, Марта Стјуарт и слични програми дају нам упутства за живот, укључујући савете о свим животним аспектима почевши од реновирања купатила преко рада у башти и најновијих хит дијета до опште прихваћених трендова Новог доба као што су таи чи и фенг шуи. Тек веома мали број сегмената посвећен је традиционалној породичној структури и вредностима, а о хришћанству и да не говоримо, осим уколико није реч о синкретистичкој универзалистичкој верзији хришћанства која некритички прихвата реинкарнацију и друга богоодступничка веровања.
Ако занемаримо површне охрабрујуће поруке ових емисија о животном стилу, оно чему све оне заједно уче јесте чист материјализам, који личну срећу повезује са лепим телом, најзгоднијим могућим партнером и најскупљом могућом кућом и оделом. Овим се код људи изазива незадовољство и жеља да узму потрошачки кредит како би себи купили бољи живот. Ту су онда програми о финансијском менаџменту који нас уче како да „узмемо кредит”, пропагирајући животне стилове који се финансирају кроз задуживање. Њихови инвестициони савети често поручују гледаоцима да инвестирају у берзу и ставе другу хипотеку на кућу како би то учинили. Финансијски менаџмент више не значи да живите у складу са могућностима, већ да се задужите до гуше.

Пре неких тридесет година, гледаоци аустралијске сапунице Број 96 били су ужаснути отвореним помињањем секса у тој серији. Ипак, наставили су да гледају. У седамдесетим, цензура је била нешто строжа. Данас, ако серије не садрже отворено насиље, секс или окултизам (или сва три елемента заједно), њихова гледаност најчешће остаје мала.

Запањујућа је помисао да би пре само једне генерације већи део онога што данас гледамо на телевизији било забрањено као порнографија. Још је шокантнији број деце глумаца који учествују у тим продукцијама. Питамо се какав ће ефекат то имати на њихове умове и животе када одрасту. Знамо још и да су раније генерације деце звезда, као што је Џуди Гарланд, одрастале на лековима и никада нису успевале да се опораве, или су им детињства била потпуно уништена обавезама које популарност и слава носе са собом. Треба имати у виду и то да су улоге које су Гарландова или Меколи Калкин, звезда филма Сам у кући, играли биле много мање сурово реалне него данас.

Оно што најчешће у потпуности изостаје из свих ових програма, били они озбиљнијег или забавног садржаја, јесу последице занемаривања закона којима је Господ уредио међуљудске односе и интеракције: управо оних закона који тим односима дају човечност, достојанство, разум и сврху. Када се у популарним серијама и филмовима почело говорити о СИДИ, нагласак је врло ретко био стављан на животни стил који повезан са преношењем СИДЕ (а ко зна колико би живота било спашено да је пренета порука о неопходности промене понашања). Уместо тога, усвојен је сентиментални приступ који је наглашавао недостатак разумевања и сажаљења људи уопште према људима оболелим од сиде. И трудноћа се често третира немарно: кад жена затрудни, то се лако да поправити; осим ако се, као у случају Елинор Фрут, лика Камрина Манхајма из серије Правда за све, самохрано мајчинство не глорификује као вид ослобођења путем кршења традиционалних вредности.

Духовност је свакако у моди, али не сме имати никакве везе са библијским Богом. На све стране се говори о источњачкој духовности коју промовишу гуруи Новог доба попут Мериен Вилијамсон и Дипака Чопре, а библијски Бог, хришћански поглед на свет и библијска моралност постају табу тема. И мада „мекши” програми не садрже толико реалистичних призора насиља колико и суморне серије о смрти и уништењу, они причају једну исту тужну и тескобну причу. Животни стил успешних и амбициозних овога света који је у њима приказан подсећа на упозорење светог апостола Павла:

А позната су дјела тјелесна, која су прељубочинство, курварство, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарања, непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, распре, саблазни, јереси, зависти, убиства, пијанства, ждерања, и остала овакова, за која вам напријед казујем, као што и казах напријед, да они који такова чине неће наслиједити царства Божијега (Гал. 5, 19, 20)

Зашто телевизија овим темпом јури у погибељ? Шта мотивише уређиваче телевизијских програма да се опредељују за овај талог? И зашто ми и даље све то гледамо?

Комерцијализам и друштвена контрола

Телевизија је начин … да људе натерате да гледају рекламе… И телевизијске компаније и продуценти су изузетно мотивисани да удовоље свим прохтевима публике. – Гери Картер, потпарол компаније Endemol Entertainment, продуцената Великог брата.20

Ето како свој рад доживљавају продуценти контроверзног новог таласа забаве познатог под називом „реална телевизија”. Али, да ли они заиста удовољавају прохтевима публике? Колико би гледалаца активно затражило више секса, више насиља, више скандала на телевизији? Или публика можда углавном пасивно гледа програме који јој се нуде, при чему јој сами ти програми постепено мењају укус? Да ли продуценти одражавају – или намећу – укус публике?

Мој тринаестогодишњи син је недавно прокоментарисао да се на телевизији говори само о сексу и новцу. То је досадно, рекао је. Слажем се. Са изузетком вести, оно неколико програма који се приказују у ударном термину невероватно су једнообразни и једнолични: секс, насиље, скандал, окултизам и бесмисао. Ево разлога за то. Како каже Гери Картер, телевизијски програми су средства за рекламирање потенцијалним потрошачима. Телевизијске компаније не зарађују од гледалаца, већ од реклама. У питању је једна суптилна, али веома битна разлика. Ако мислите да приходи од рекламирања у великој мери зависе од гледаности, само сте делимично у праву. Јер кључни чинилац у једначини телевизија-једнако-профит јесте нешто сасвим треће: демографија.

Демографија, или проучавање трендова у популацији, основни је стуб рекламне индустрије. Сви комерцијални медији, укључујући новине, часописе и телевизијске куће, желе да сазнају што више о људима који их читају односно гледају. Оно што их највише занима, међутим, јесу подаци о куповним навикама њихове публике – подаци које ће касније искористити приликом продавања рекламног простора.

Рекламне компаније купују публику, не програм. Њихова омиљена публика су млади пословни људи из градских средина, самци, од 14 до 49 година старости.21 Иако ова група чини само 30 процената телевизијских гледалаца, она је најчешћа циљна група телевизијских програма. Узећемо један пример из САД: серија Докторка Квин заузимала је 75. место на листи најпопуларнијих програма, са 12 милиона гледалаца годишње. Упркос томе, серија је отказана. Досонов свет, који је успео да заузме тек 132. место на истој листи, промовисан је као велики хит.22 Зашто? Зато што је Досонов свет привукао гледаоце из жељене демографске групе, а Докторка Квин није.

Зашто рекламне компаније сматрају групу од 14 до 49 година старости толико битном? Зато што је људима тог узраста најлакше манипулисати. Гледаоци млађи од 14 година најчешће немају ни новац ни независност који су им потребни да донесу сопствене потрошачке одлуке. Гледаоци преко 50 година старости су се углавном већ определили за одређени животни стил и њихове потрошачке навике најчешће нису подложне промени. Породични људи и становници неградских средина су тежи као потрошачи од младих самаца и пословних људи из градских средина, јер су мање подложни утицајима рекламирања и обично немају толико новца као ови други. Али опет подсећам, ова финансијска димензија – мистериозно подсећање на моћ Мамона – само је један од аспеката целокупне слике.

Клинци и Клинке

Ми смо једна нова генерација, одрасла без недељне веронауке и строге верске догме, тако да су нам једини животни узор познате личности, свет филма, па чак и реална телевизија. – Џанел Кериген23

У САД тренутно има око 32 милиона тинејџера, што ову генерацију чини још бројнијом од генерације њихових родитеља. Прошле године, око 150 милијарди долара укупне потрошње грађана отишло је на тинејџере. Тинејџери виде до 3.000 реклама дневно. Три-четвртине има сопствене телевизоре у соби; једна трећина има компјутер. Ова генерација је ближе повезана са светом забаве него било која друга пре ње. И мада су већ презасићени традиционалним рекламним методама и кампањама и на њих практично и не реагују, ипак постоји једна вредност која у њима изазива реакцију: „бити кул.”24 Жеља да их вршњаци прихвате и да им се диве чини их лаким предметом манипулисања, на орвеловски начин.

Пет је великих компанија заслужно за продавање готово целокупне културе младих. То су Newscorp, Disney, Viacom, Universal Vivendi и AOL/Time Warner Руперта Мурдока. У настојању да остану у корак са модерним трендовима, маркетиншке компаније су спровеле интензивно истраживање тржишта и дефинисале моделе тога шта у овом тренутку значи бити кул, намењене потрошачима који су и најбитнији: младима.

Критичари га зову „Клинац.” Он није стваран. Он је лик – груб, гласан, безобразан и дрзак… Он је Том Грин из Шоуа Тома Грина… неустрашиви јунак који учествује у крајње недостојанственим подухватима као што је роњење у измету… Он је један од оних популарних типова који шета девојку у белом бикинију из MTV-ових специјалних летњих емисија… Узмите, на пример, Хауарда Стерна, вероватно првог и непревазиђеног краља свих Клинаца… Можда сврха свих тих истраживања тржишта и није да се [тинејџери] разумеју као личности, већ као потрошачи.

… За мушкарцима иду и девојке. Медијска машина је избљувала другу карикатуру. Овај стереотип можда можемо назвати „Клинком.” Клинка није ништа реалнија од Клинца. Ако је он застао у адолесцентском добу, онда је она прерано одрасла. Ако њега не интересује шта људи мисле о њему, она је потпуно заокупљена изгледом. Ако је његов штос грубост, њен је секс. Клинка није ништа друго до мешавина старих добрих сексуалних клишеа, али је сад упакована као нека врста женске моћи. …Архетип Клинке је засигурно Бритни Спирс. – Даглас Рушкоф25

Циљ телевизије је да купи публику, а она то чини тако што манипулише њеним потребама и обећава јој задовољење потрошачком робом. У интересу је индустрије да задржи гледаоце чији је главни мотив потрошња, па она зато и промовише самачки, себични, модерни, „кул” живот. Следећи пут када будете куповали телевизор, сетите се да тражите скупу машину чија је једина сврха да вас подстакне да купите још производа. Нова генерација дигиталних телевизора ће у овоме отићи још даље. У недавној епизоди серије Вил и Грејс гледаоци су позвани да купе мајицу сличну мајици коју је носио један од ликова тако што ће окренути број који почиње са 800. У ери дигиталних телевизора, гледаоци ће робу моћи да наручују директно преко телевизора, неће морати чак ни да устану да узму телефон.26 Велики брат је био интерактиван у смислу да је публика сваке недеље одлучивала ко остаје у кући, а ко иде. Гледаоци Великог брата су гласали телефоном или преко интернета. Са револуционарном појавом дигиталне телевизије, гласање преко телефона и интернета постаће ствар прошлости.

Продавци трулог моралног поретка

У основи ових кретања налазе се и други, мрачнији циљеви. Генерација зависника од телевизије која глорификује до сад нечувено понашање посебно је погодан предмет политичког и друштвеног манипулисања. Да би се променио животни стил, мишљења или опредељења једне генерације или читавог друштва, довољно је само допрети до ових 30 процената. Један од најефикаснијих начина да се то учини јесте да се овој генерацији понуди само једно политички и културолошки исправно становиште, без алтернатива. Као што видимо, садржај програма реалне телевизије веома је сличан садржају серија, забавних и других програма, а све то је само део опште културне и социјалне манипулације друштвом. У томе и јесте ствар: нуди се све мање и мање алтернатива за програме са све горим и горим садржајем. Новој генерацији се нуди јако мало квалитетног садржаја, док је неморал, скандал и гламур бомбардују са свих страна. И то не важи само за забавне медије, већ и за образовање. Резултат тога је да млади људи убрзо губе способност да мисле сопственом главом. Идеални Клинац и Клинка су, према томе, површни и глупи.

На гледаоце се ставља максимални притисак да прихвате становишта која телевизија намеће. Овај притисак је евидентан не само у садржају телевизијских програма, већ и у начину на који се представљају људи који мисле другачије. Ово нарочито важи за хришћане, који се најчешће приказују као задрте незналице, лицемери који воде двоструки живот и који су жедни контроле, перверзњаци, па чак и криминалци.27 Чак и нехришћански ликови који се придржавају гледишта која су само пре 20 година била уобичајена данас се уз поругу терају са екрана.

Ко одлучује о садржају телевизијског програма? Ко бира идеје? Ко диктира како људи треба да мисле о животу? Ко одлучује да ова гледишта илуструје у серијама и другим забавним програмима не само као популарна, већ и као гледишта већине? Одакле потиче ова доследност стила и садржаја? Сигурно не од исте оне публике која је, када јој је дато да бира између серија Докторка Квин и Досонов свет, великом већином изабрала Докторку Квин.

Програми о животном стилу, квизови и реална телевизија заузимају све више и више телевизијских термина, док се учешће играних серија смањује. Зукер, председник компаније NBC Entertainment, ову појаву објашњава трошковима продукције, а посебно платама глумаца. Тврди се да главни глумци серије Пријатељи зарађују 2 милиона долара по епизоди,28 а звезда Ургентног центра, Ентони Едвардс, око 400.000 долара по епизоди. Имајући у виду високе трошкове продукције и лошу гледаност реприза, мреже немају другог избора осим да спусте стандарде и програм испуне реалном телевизијом, тврди Зукер.29

Марк Криспин-Милер, стручњак за комуникације на Универзитету Њујорк примећује:

Када имате неколико гигантских транснационалних корпорација које су оптерећене дуговањима и које се махнито такмиче за што више места на полицама и у умовима људи, оне ће урадити све што је по њиховом мишљењу најделотворније и што ће утицати на највећи могући број људи, чак и ако то значи да треба да снизе своје стандарде.30

Досонов свет, Бафи и слични програми заснивају се на једном погледу на свет који истовремено подразумева снажан, огроман ентузијазам, али и имплицитну претњу да ћете, ако се не слажете – то јест, ако говорите или мислите нешто што није у складу с нормом – бити аутсајдер. Људи заиста подлежу таквој манипулацији и бомбардовању чула, сматрајући да порука која се преноси представља гледиште већине људи, мада то (још увек) није тачно. Обратите пажњу на следећи чланак о серији Секс и град у локалном ТВ водичу:

Недавно сам у серији Секс и град запазила нешто потенцијално налик на ситуацију из Ели Мекбил. Саманта (Ким Катрал) је покушавала да заустави такси, када јој га је пред носем уграбио згодан тип у савршеном оделу. Да се то десило Фоксовој Ели, уследило би лупање ногом, роптање, а можда и мало неодлучног насиља.

А ево шта је Саманта урадила: појурила је за тим типом, ушла у такси и рекла возачу да је одвезе на њено одредиште. У следећој сцени, она и незнанац из таксија су заједно у кревету. Другим речима добила је такси, добила је типа, пренела је поруку. Од кад је, запитала сам се, живот лоших ТВ девојака постао тако забаван?”31

Промена етоса

Како каже Ли Пен у једном ранијем чланку за SPC Journal,[6] а како Тал Брук наводи у својој књизи Један свет, присуствујемо остварењу једног истински застрашујућег плана, у току чега се популација постепено раслабљује и привикава како би – с одушевљењем – прихватила долазећи етос. Нови телевизијски програми само су најновији напад у пропагандном рату који се води већ деценијама. Опасност прети милионима младих душа које се смућују и кваре, док, потпуно несвесне експеримента који се над њима врши, хитају у мрачну будућност.

Будући да комерцијална и економска реалност стимулишу продуценте да пропагирају једну монолитну, морално несавршену слику онога што је „кул”, с правом се може очекивати да ће се прогресивно деградирање човечности у медијима и забави наставити. Већ је много гледалаца који искључују телевизор зато што више нема шта да се гледа – барем не у „старомодном”, пристојном, забавном смислу. На жалост, ипак је много више оних који телевизор ропски укључују, у ишчекивању наредног преокрета.

Ова инволуција зависност публике подстиче тако што задовољава све њене потребе за опсценим. То брзо доводи до губитка сваког задовољства, осећајности, па чак и саме способности мишљења. Назвавши ову појаву феноменом „хлеба и игара”, Олдос Хаксли ју је бриљантно илустровао у свом пророчком роману, Врли нови свет, приказујући методе које лидери користе како би масе одржали у послушности. Метод који се тренутно примењује може се резимирати на следећи начин: учините све да гледаоци наставе да гледају (а да рекламне компаније наставе да плаћају). Дајте народу још више – још чешће и грубље изразе нечовечности једних људи према другим људима. Учините их неосетљивим. Сломите их. Овладајте светом.

И Сам Христос нас је упозорио да ови дани долазе. Али за хришћане то упозорење уједно представља и охрабрење:

… а прије свега овога метнуће на вас руке своје и гониће вас и предавати у зборнице и у тамнице; водиће вас пред цареве и краљеве имена мојега ради. А то ће вам се догодити за свједочанство. Метните дакле у срца своја, да се прије не приправљате како ћете одговарати: јер ћу вам ја дати уста и премудрост којој се неће моћи противити сви ваши противници. А предаваће вас и родитељи и браћа и рођаци и пријатељи; и побиће неке од вас. И сви ће омрзнути на вас имена мојега ради. И длака с главе ваше неће погинути. Трпљењем својијем спасавајте душе своје. (Лука 21, 21, 19)

И мада култура око нас постаје све суморнија, ово је време када би требало да испуњавамо Велики задатак тако што ћемо говорити истину једној генерацији која је изгубљенија него што већина нас мисли. Наша прва и основна дужност јесте да искључимо телевизију, и обратимо се у молитви Богу да нам помогне да допремо до ове генерације. Пред нама је готово немогућ задатак: да отворимо отупеле и умртвљене очи, да отпушимо уши, да истерамо тврдоћу и цинизам из срца и омогућимо поруци наде да допре до ових заглибљених служитеља чији су умови узети од њих. Бојим се да, ако то не учинимо, нећемо имати чиме да се оправдамо.

2004.

Напомене

1 „Big Brother”, The Age, Melbourne, Australia (4. август 2001), стр. 16.

2 www.survivorpundit.com (медијски извор о финалу Опстанка). Наведени цитат је типичан пример садржаја овог веб сајта.

3 The Macquarie Dictionary, 3. издање (Sydney, Australia, 1998).

4 Joseph Carr, The Lucifer Connection (Lafayette, Louisiana: Huntington House, 1987), стр. 112. Видети: G. Otis, The Twilight Labyrinth (Chosen Books, Michigan, 1997), која описује уобичајене верске радње неколико примитивних (и не тако примитивних) заједница у свету.

5 Richard Dominick, извршни продуцент, The Jerry Springer Show, преузето из: BBC Television Panorama, „Life on TV”, 12. новембар 2002.

6 Douglas McDonald, „Black, mordant comedy”, The Canberra Times (14. јул 2001).

7 Интервју за SBS Insight (16. април 2001).

8 Један од аустралијских укућана се отворено декларисао као хомосексуалац.

9 Једна од кандидаткиња је радила као менаџер забаве у клубу за мушкарце.

10 Прва је избачена садомазохисткиња која је са собом понела бичеве и врели восак.

11 „Big Brother”, The Age (Melbourne, Australia; 4. август 2001), стр. 16.

12 „Knife man ‘no chance’ on Aussie Big Brother”, The Canberra Times (14. јул 2001), стр. 11.

13 Мелани Хил, учесник у британском Великом брату, BBC TV Panorama, „Life on TV” (12. новембар 2000).

14 Lynn Elber, „NBC Executives defend reality shows”, CAL REPORT: sacbee http://cgi.sacbee.com/news/alerts/calreport/calrep_story.cgi?story=N2001–07–19–1615–4.html)

15 „How real is reality TV”, Insight, SBS Television Australia (26. april 2001).

16 Коала није медвед. Коала није умиљата. Мада има меко крзно, не воли да је људи мазе. То је торбар, типичан за аустралијско поднебље. Код нас уопште нема дивљих медведа.

17 The Panel, Network Ten (3. јул 2001).

18 Martha Sokup, „What Went Wrong?”, www.salon.com (9. септембар 2002).

19 „Compliance”, http://mentalhelp.net/psyhelp/chap8c.htm.

20 Гери Картер, полтпарол компаније Endemol Entertainment, продуцента Великог брата и других реалних телевизијских програма, у интерјвуу за: BBC Panorama, „Life on TV”, (12. новембар 2000).

21 Michael J. Weiss, „Trying to clean up sweeps”, American Demographics, мај 2001.

22 Gene Edward Veith, „Why TV skews Juppie”, WORLD on the Web, т. 13, бр. 28 (25. 7. 1998).

23 Janelle Carrigan, „Spirits in the Material World”, Sunday Life: The Sun–Herald Magazine (Sydney, Australia, 15. јул 2001).

24 Douglas Rushkoff, „The Merchants of Cool”, PBS Frontline (27. фебруар 2001 [САД]; 17. јул 2001 [Аустралија], у програму SBS Cutting Edge).

25 Rushkoff, „Merchants of Cool”.

26 „What’s happening to TV?” Sixty Minutes [Аустралија] (15. јул 2001).

27 Death by Entertainment, Jeremiah Films.

28 Woman’s Day [Аустралија], (23. јул 2001), стр. 110.

29 Lyn Elber, „NBS executives.”

30 Цитат преузет из: Rushkoff, „Merchants of Cool”.

31 Ellen Gray/KRT, „TV’s bad girls are having all the fun”, The Guide: Canberra Times (23. јул 2001), стр. 6.

Са енглеског превела Наталија Павловић

 

[1] Непалски принц престолонаследник Дипендра, који је 1. јуна 2001. године извршио масакр над краљевском породицом Непала, није једини члан краљевске породице познат по оваквој реакцији. Када је енглеска принцеза Зара Филипс, унука краљице Елизабете II, недавно направила јавну сцену, позвана је полиција. Оба инцидента су детаљно описана у часопису Australia’s Women’s Weekly Magazine, јул 2001. Ако такво понашање познатих младих људи одмах привлачи пажњу јавности, не треба да нас чуди то што их многи опонашају.

[2] Како сам увидела током свог двогодишњег боравка на пацифичком острву Гвадалканал почетком деведесетих, острвљани који су се обратили у хришћанство и Исуса Христа прихватили као свог Господа и Спаситеља морали су да воде интензивну и дуготрајну духовну борбу како би се ослободили духова предака и других духова. Обичаји предака су главна препрека ширењу Јеванђеља на овим острвима. Становници села, наиме, верују да морају да одобровоље локалне духове како би обезбедили своју добробит и заштитили се од болести као што је маларија и природних катастрофа као што су вулканске ерупције, цунами ветрови и циклони. Они су свесни да ће се сваки новокрштени хришћанин нужно окренути против демона који владају селом, због чега обраћеници и наилазе на снажан отпор сеоских магова. Многи су били приморани да напусте своја села.

[3] У паганским верским ритуалима, жртве се нуде идолима; идоли се не жртвују никаквом вишем божанству. И мада је приказани ритуал доста упрошћен, стиче се општи утисак да су пагански ритуали живописни и хладни – и да због учествовања у њима такмичари не сносе никакве последице. Такмичари у Опстанку на крају крајева само глуме, иако је у питању једна веома опасна игра.

[4] Продуценти огорченост претходно елиминисаних кандидата користе како би програмима дали примесу реализма. У Најслабијој карици, на пример, од избачених такмичара се одмах тражи мишљење или коментар о преосталим такмичарима који су их елиминисали. Популарни часописи, па чак и документарни програми попут емисије Панорама телевизијске станице BBC, репродуковали су ове огорчене коментаре елиминисаних кандидата.

[5] Аустралијски глумац Хју Џексон, једна од звезда серије Сабљарка, изјавио је у емисији 60 минута у јулу 2001. године да је помало затечен тиме колико често се од њега у америчким филмовима очекују да скине кошуљу. При том је сасвим неприкладно Џекмена назвати сексуалним објектом, јер је он срећно ожењен и има мало дете. Али и то је део улоге, признаје Џекмен.

[6] Lee Penn, „Dark Apocalypse, Blood Lust of the Compassionate”, SCP Journal, том 24:2–24:3, 2000. У овом чланку се даје детаљан приказ планова теософа (у овој књизи текст је преведенч; нап. В. Д.) и лидера Новог доба, укључујући драматично смањење популације и судбину оних који се не уклопе у њихове глобалне циљеве.