Наслеђе кнеза Михаила

Ове године навршава се 200 година од рођења и 155 година од смрти најобразованијег и можда најзначајнијег владара Србије у 19. веку, Михаила Обреновића. Топчидерска трагедија зауставила је Михаила у пуној снази, али и снажан и континуиран успон Србије, коју је он за свега осам година радикално променио набоље и устројио као веома солидну и организовану државу.

Раније велике годишњице падале су или за време комунизма или за вакта Карађорђевића па нису добиле адекватно обележавање. Чини се да је ово прилика да се данашњи Срби на озбиљан начин присете времена и владавине човека чији споменик краси некадашњи Позоришни трг, али и да промисле шта се данас дешава са идејама које нам је оставио у аманат и циљевима од којих је ослобођење и уједињење српских земаља, уз модернизацију земље, на првом месту.

Ваља најпре приметити да је прошле недеље одржан вишедневни научни скуп у организацији Историјског музеја Србије, Правног факултета и Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Уз учешће угледних гостију из Русије, Бугарске и других земаља, разматран је веома шаролик и прилично занимљив списак тема, те нам остаје да се надамо како ће уследити и вредан зборник радова. На скупу су учествовали и аутори попут Сузане Рајић и Данка Леовца, који су релативно скоро објавили и занимљиве истраживачке биографије о разним аспектима рада кнеза. Поменимо и популарно, али врло лепо написану биографију коју је недавно објавио историчар Душан Бабац.

Михаилово интензивно и богато наслеђе заиста заслужује озбиљно промишљање и савремену рецепцију, посебно у овако тешком тренутку у коме се српски простори налазе. У време кад су многи склони да западну у малодушност и да се помире с притисцима великих сила ка сталном смањењу српске територије, његово јуначко држање, интензивна дипломатска делатност, рад на конспирацији у још неослобођеним крајевима и припрема Србије за будуће задатке могу бити зденац на коме бисмо као народ поново могли да се напојимо.

Као део овог обележавања, на позив српске заједнице у Цириху имао сам током викенда прилике да одржим предавање о овом наслеђу и да са њима проговорим о томе шта нама Михаило значи данас. За потребе овог текста извући ћемо неке од основних теза.

Најмлађе дете Милоша и Љубице, дошао је први пут на власт са само 17 година. Већ тада је покренуо одређене реформе у правцу увођења реда у хајдучку земљу у којој људи нису хтели ни порез да плаћају, али је за то платио цену брзим уклањањем с власти. Током следећих шеснаест година путовао је, сретао највиђеније дипломате, владаре, научнике и много учио о разним аспектима политике и државне управе. Све то га је утврдило у ставу да је просвећени апсолутизам најадекватнији модел владавине за младу, хаотичну и неуређену кнежевину у којој је мали део становништва био писмен и образован.

Отуд његов велики спор са либералима и Уједињеном омладином српском, са којима се у исто време слагао у погледу потребе ослобођења српских земаља. У чувеном параграфу из Успомена Владимира Јовановића он сведочи како му је Михаило 1863. рекао да у Србији има укупно дванаест људи који би разумели и на прави начин користили слободу штампе на пример.

Његови најважнији успеси су: суспендовање Турског устава преко сета основних закона (о скупштини, Савету, порезима, војсци, црквеним властима итд.), оснивање седам правих министарстава, оснивање народне војске и официрског кора, што ће чинити основу за будућу славну српску армију из балканских ратова, модернизација државе и јавне управе којом је од неуређене вазалне провинције, постала аутономна кнежевина, респектабилна политичка и војна сила у региону, с првим елементима модерне државне структуре, администрације и системом образовања, затим коначно избацивање Турака и гарнизона из Србије, и преузимање шест градова, те склапање низа савеза с балканским народима уз лансирање крилатице Балкан балканским народима, чиме је уз конспирацију у региону остварена припрема за 1912. годину.

У његово време постављен је први урбанистички план за Београд, чиме је створена основа структуре града која и данас постоји, основана Велика школа и Друштво српске словесности, затим прва варошка болница, купљен први пароброд „Делиград”, основана ботаничка башта, дефинисане пијаце и паркови, направљен хиподром илити Тркалиште на потезу од Правног факултета до „Метропола” итд.

Уводећи систем организованог двора са аудијенцијама, баловима и протоколом, те увођењем првог ордена са инсигнијама и симболима, и израдом кованог новца и прве поштанске марке он је подигао углед и државе и направио јој систем институција којим је већ као таква уважавана иако није била формално самостална.

Иза њега су остале и две велике контроверзе. Једна је његов љубавни живот који је укључивао и родоскрвене односе; намера да ожени унуку свог стрица био је један од окидача за другу контроверзу, а то је политичка позадина његово убиства. Како Бабац примећује његову смрт су хтели многи политички противници и споља и изнутра. Тог дана у Топчидеру некако су се затекли и енглески конзул и Илија Гарашанин и други.

Његов допринос српски народ је знао да цени. И главна улица у престоници и фигура коњаника на главом тргу носе његово име. С правом.

Миша Ђурковић / Политика

Научни саветник, Институт за Европске студије

БОНУС ВИДЕО: