Религиозно писмени, а губимо доброту

Религиозно писмени, а губимо доброту

Када погледаш око себе, са болом у срцу видиш: људи постају све више нетрпељиви, несаосетљиви. Разлози, који су довели до те појаве су различити: економске тешкоће, раскош малобројних и сиромаштво већине, ниски ниво културе и морала, конфликти на међунационалној основи, несигурност за сутрашњи дан. Због ситница настају свађа, на први мах се сручују увреде и раздраженост.

Пастирско искуство показује: човек који, не показавши се у својим душевним особинама, почео је да зида здање духовних врлина, чак верно следећи светоотачким саветима, подижући такву стену гордости и егоизма, коју је после изузетно тешко срушити. Вишедеценијски прекид у прејемству православног живота довео је до појаве, о којој сада треба говорити на сав глас. Не поставши људима љубећим, брижним, добрим, искреним, многи верујући су почели о себи да мисле не само као о црквеним, не само православним, већ у свему, без изузетка, исправним.

Плодови нашег „уздржања“ – то су често разрушене породице, које су мање или више биле срећне, до „уцрквењења“ једног од супружника… Плодови наше „побожности“ су наши ближњи, који су, преставши да буду неутрални по питањима Вере, почели да буду њени непријатељи.

– Може бити, да смо ми криви за то, а не „они“?
– Да, али на нама као да се испуњава Писмо…
– А ако искреније погледамо на ствар? Ето, на пример, ти си постала верујућа, а муж пије?
– Ја читам за њега акатист „Неупивајема чаша“.
– За њега или против њега? Љубиш ли га за време читања? У чему се конкретно пројављује твоја љубав?
– А како да љубим њега, пијаницу? Не жели да иде у цркву, не жели да се венча…

Ето, такав је дијалог… Не остваривши се у супружничком животу, у очинству, у материнству, не научивши се да будемо захвална деца, отвореним, верним, љубећим људима, ми тражимо духовно, али нам се духовно не даје.

Служећи се јако коришћеним механизмима за достизање постављених циљева у световном животу, достижемо нешто у црквеном животу: једни – свештенички чин, други – радно место у сферама које су повезане са Црквом, трећи – привилеговани положај у најближем кругу врло поштованих духовника у народу. Али се при том не решава главно питање: због чега? Жеља да се „постане“; схватање црквеног живота као тла за самоутврђивање не дају нам да видимо главно: где је у свему томе место Христу, подвигу, жртвеној љубави према ближњем коју је Он заповедио?

Старац – отац Алексеј Мечев је говорио о односима са ближњим следеће: „Будите топлота и светлост за оне који вас окружују: старајте се у почетку да загрејете породицу, трудите се над тим, а затим ће вас ти напори тако привући, да ће вам већ бити узак круг породице, и ти зраци ће временом захватати све нове и нове људе, и круг, освећиван вама, ће се све више повећавати.“

Рекли би, све је постављено на темељу правилних формула: изрека Светих Отаца, савета и благослова духовника. При томе, гордост оних који нас окружују ће се пратити и откривати, а сопствена – никада. Аскетика без љубави је налик на замак Снежне Краљице – хладан, неприступачан, али споља прекрасан.

Иза спољашње црквености, иза црквене терминологије: „опростите“, „благословите“, „искушење“, итд.; иза црквене проблематике (борба са екуменизмом, масонством, сектанством) људи понекад желе да се сакрију од покрета у дубину, од сусрета са истинским самим собом. Немамо никакве користи, ако уцрквенивши се, не засветлимо љубављу. „Нико не би остао незнабошцем, ако би ми били истински хришћани“ – рекао је Јован Златоусти.

Ако је у неверујућој породици један човек поверовао, он има само један начин да остале приведе вери: ако се не буде отуђивао од њих и супротстављао себе „чистог“ осталим „грешницима“. Ако он каже: „Нећу доћи на вашу пијанку, празнујте ваш породични јубилеј без мене, ја постим!“, он ће заувек остати једини верујући у породици.

Ако он у сваком у прикладном и неприкладном случају буде „проповедао“ – такође ће остати једини. Запамтите: насиље ради љубави убија љубав. Али ако они примете да твоја вера помаже решавању породичних проблема, ако они виде да се из храма враћаш светлији него у одласку тамо, ако виде да је твој свет постао дубљи и богатији од света читалаца новина – „гутача празнине“ – тада ће вери постепено да приђу сви ваши ближњи.

Учите децу пре свега, не како да правилно узму благослов од свештеника, већ како да устану старијој особи, да додају руку жени која излази из аутобуса, и да све то чине ради Христа. Пре приче о Небеској Отаџбини, научите децу да љубе своју земљу. Религиозно васпитање почиње не онда, када мајка учи молитви „Оче наш“, већ када отац учи сина да захвали мајци за опрану кошуљу и припремљено јело.

Намерно се нисам дотицао духовне дубине, која се пројављује у човеку по мери његовог уцрквењења. Ово је био покушај да подстакнем читаоца да се снађе у душевном зидању себе самога. И ако вас за време читања изненада питају за неку услугу, прекините читање, сачекаће вас. Испуните људску молбу, тим пре, што Сам Господ Исус Христос, кроз ближњег моли за помоћ.

ИЗВОР: pravoslavniforum.com 

БОНУС ВИДЕО: