Србију чекају велике промене

Србију чекају велике промене.

После крволочних деведесетих и засићења, деценија досаде преплавила је Србију.

Ту су се, наравно, одвијали неки политички процеси, и то наизглед жустри, са покушајима обојених револуција, скандалима високог профила и хроничним ишчекивањем новог рата за Косово. Али све ове олује су се на крају испоставиле као шекспировске, позоришне – ваља се иза кулиса, а сцена мирује. У ствари, у земљи се ништа није променило: Србија се споро развијала, а председник Александар Вучић је „поуздано контролисао ситуацију“ (како то говоре његове присталице) и/или „изградио ауторитарни режим персоналистичког типа“ (према његовим противницима).

И даље је тако, без обзира који акценат одаберете. Ускоро ће бити годину и по дана како Београд издржава уцене Запада на тему односа са Русијом. Испоставило се да није тако лако разбити Србију без бомбардовања очигледно надмоћнијих снага НАТО-а.

Сада овој стабилности (за Вучићеве непријатеље стагнација) прети крај. И сам Вучић – било да је љубазан власник или лукави интригант – сигурно би волео да се више ништа не мења. Али он је био тај који је покренуо процесе који наговештавају велике промене.

Прво, он разоружава народ. Готово свуда на Балкану цивили имају доста оружја – ово је, како је речено у филму “Брат”, “ехо рата”, само што је било много ратова, а старинци још чекају нове. Такође, свуда су власти тражиле и траже разлоге да смање број стабала на рукама и у баштама својих народа, али негде су успеле, а негде нису.

У Србији јој то није нарочито пошло за руком, али сада се тамо комади предају на десетине хиљада. До сада добровољно – на позив председника. Казна тврдоглавима обећава се до јуна, када ступају на снагу норме новог закона о промету оружја. Разлог за његово усвајање су два недавна масовна погубљења: једно у београдској школи, друго у предграђу Београда. Укупно 17 мртвих.

Српска опозиција ове трагедије користи као изговор за банално – по ко зна који пут тражи оставку Вучића, али и начелника МУП-а. Председник је обећао да ће одговорити расписивањем ванредних парламентарних избора (трећих у четири године), а њему лојалне снаге ће их сигурно поново победити. Другим речима, све је исто, кретање ради кретања, нема суштинских промена. Поред разоружавања становништва.

И друго, Вучић се повлачи са места председника владајуће Српске напредне странке, највеће у земљи и једне од најбројнијих у Европи.

Крвавих деведесетих, то је била странка радикалних националиста, а звала се: Радикална. А касније је доживела раскол, услед чега је највећи њен комад под маском Напредне странке преузео власт 2012. године, отварајући деценију стабилности-стагнације.

Тада је главна личност напредњака био Томислав Николић. Вучић је његов наследник, прво као лидер странке, а потом и као председник Србије. Сада и сам предаје странку „младој генерацији” и јасно је да га је срамота: председник Србије има само 53 године.

Можда је Вучић искрено размишљао о постепеном преносу власти. Можда је, како то код њега често бива, све сасвим супротно: промени нешто мало битно да се ништа битно не промени. Али никако није искључена опција да шеф државе спрема маневар који је изнудио Запад.

Одупирући се захтевима за увођење санкција Русији и успостављање односа са косовским властима, Вучић је више пута упозоравао да његова могућност отпора није неограничена. Истовремено, он је пресекао свој пут за бекство и више не може бити тај који је донео „непопуларну одлуку“. Да не би уништио себе као политичара, мораће да се склони.

У десет година колико је Србија на путу ка  Европској унији под вођством националиста, бивши министар пропаганде у војној влади Милошевића више пута је показао своју јединствену политичку виталност и способност да игра без озбиљних адута у рукама. Али да је ипак морао да се преда, поступио би на исти начин као сада: тражио би руке за „прљав посао“, отишао у сенку, сакрио се иза апаратурних решења и, наравно, разоружао становништво. , уосталом, сцена – барутана Европе.

Ако Београд чека оштар „заокрет ка Западу“, за који се сумња да Вучић намерава другу годину заредом, чудно је шта сада чека, када је председник Србије у модусу још једног сукоба са Западом и бојкотује самит Савета Европе. Али нешто им се спрема – нешто, после чега Србија може да заврши деценију досадне стабилности, која се у нашем свету који се брзо мења претвара у луксуз.

Шта је више у Вучићевом маневру, биће јасније крајем маја, када ће се председник обратити народу и одржати конгрес владајуће странке. Али што се тиче односа са Русијом, јасноћа би требало да дође касније. Постоји сумња да то у највећој мери зависи не од Вучића и не од Запада, већ од тога колико ће се Оружане снаге Русије ефикасно супротставити главном улози наших заједничких злобника из НАТО-а са Србима – тј. названа контраофанзива Оружаних снага Украјине.

Колико год Србија била јака и колико год Вучић био домишљат, мале земље за разлику од великих не могу ефикасно да се одупиру. 

Дмитриј Бавирин,/Васељенска РИА Новости

Бонус видео