Исламистички феминизам против српског патријарха!

Мили Боже чуда великога, кад написа Томислав Марковић текст о мизогинији у СПЦ за Aл Џазиру. У том тексту Марковић патријарху замери прво што пије вино и једе прасетину (ипак човек пише за исламистички портал), а онда хитро пређе на наводну мизогинију.

Тврди Марковић за катарски медиј да је патријарх прешао у фазу “мизогиније у чистом, дестилисаном стању”. Повод за то је, наравно, патријархова беседа за коју сте сигурно сви већ чули, јер данима служи као нови повод за прогон челника СПЦ.

Зашто ја сад у том мору увреда и напада на патријарха издвајам овај Марковићев? Зато што је критиковати наводну мизогинију у СПЦ на Ал Џазири исто као и осуђивати “руску агресију на Украјину” на Гласу Америке. А не! Чекајте, па они то стално раде. Ипак, после агресија које је тешко пребројати у само последњих тридесетак година, вашингтонском пропагандном сервису је неприхватљива руска операција у Украјини.

Исто тако, поред небројених кршења права жена у исламистичким државама, колумнисти катарског медија смета наводна мизогинија у СПЦ, смета му што је патријарх једну жену назвао “јадницом” и “бедницом”, али му не смета што је на медијској мрежи од које прима надницу за своје текстове најгледанији програм била емисија “Шеријат и живот”, коју је водио исламски теолог Јусуф ел Карадави, који је оправдавао Холокауст тврдећи да је “Хитлер казна божја за Јевреје” због њихове “искварености”, и да их је својим потезима “иако су (Јевреји) то преувеличали, вратио на место”.

За нас је у овом контексту значајније што је Ел Карадави објашњавао да и муж има право да “на место врати” и жену батинама, ако не може другачије да је “уразуми”. Додуше, тврдио је да може да је бије само “благо”, рукама и не по лицу, ваљда тако да јој не нанесе теже телесне повреде. Иначе, Ел Карадавију је због његових изјава, које се сматрају позивом на насиље и тероризам, забрањен улазак у САД (од 1999), Велику Британију (од 2008) и Француску (од 2012).

НИЈЕ Ел Карадави изузетак ни када се ради о Катару (који је корупцијом европских званичника покушавао да поправи свој имиџ на Западу – сада већ чувена афера “Катаргејт” што је уздрмала ЕУ), нити када се ради о Ал Џазири. Док се Катар налази на самом дну листе држава по неравноправности полова Светског економског форума (137. од 146 држава), Ал Џазира је била оптужена за заташкавање сексуалног злостављања и малтретирања међу својим запосленима. Би-Би-Си је 17. октобра прошле године објавио текст у којем се наводи да су новинари Ал Џазире оптужили своју компанију за “подстрекивање токсичног радног окружења у којем жалбе на сексуално узнемиравање, сексизам, малтретирање и расизам у највећој мери не бивају решене”.

Чињеница да колумниста катарског медија не види у овоме било какав проблем, али му смета то што је патријарх једну одређену жену из једног одређеног разлога назвао “јадницом” и “бедницом” јасно указује да се не ради о принципијелном противљењу “мизогинији” него о принципијелном противљењу СПЦ. Није овде у питању логичка грешка као када би се рекло, како неки то лепо описаше, да је напад једне вране на једну жену у Ташмајданском парку напад на све жене, или покушај конобара у кафани да наплати пиће једној муштерији покушај наплате свима. Овде нема логичке грешке него интереса да се спроводи катарска пропаганда, за шта је Ал Џазира често оптуживана на глобалном нивоу.

Још једна ствар на ружан начин повезује Ал Џазиру са актуелним несрећним дешавањима у нашој земљи – подршка обојеним револуцијама. То је био случај и у Египту (где су здушно подржавали Мохамеда Морсија и његово Муслиманско братство), Сирији (где су се због безрезервне подршке побуњеницима нашли под критиком чак и америчког “Блумберга”, који не гаји ни најмање симпатије за власт Башара Асада), Либији.

ОВА аналогија постаје много болнија када се на уму има да се на опозиционом протесту у петак у Београду појавио, између осталих, транспарент “Мирис српског пролећа”. Куку нама ако нам се спрема нешто налик Арапском пролећу, на шта је овај натпис јасна аналогија.

Свима вам је јасно у каквој су се трагичној ситуацији нашли грађани тих земаља. Мртва трка између тога и поруке оне украјинске квазиновинарке Ирине Сједиханове, која толико воли Србе да им препоручује украјински сценарио, па да и овде потеку реке меда и млека, као у земљи из које је побегла.

Критикују сада патријарха и јер “подржава Вучића”. Прво, патријарх и СПЦ су подржали “све оно што се овде (у Председништву) чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије”. Од тога ништа не може бити нормалније, но не из постмодерног погледа на нормалност у којем је у реду желети једној земљи крвави грађански рат, али не и критиковати рад једне државне службенице, иако је жена. А друго, све и да је “подржао Вучића”, шта је ту ненормално? Треба да подржава Бајдена или Зеленског? Не треба да се у Председништву осећа као у својој кући, него тако треба да се осећа у Белој кући и Европској комисији, као неки?

А шта ћемо са онима што су против насиља и мржње а позивају да се нападне Спасовданска литија јер је предводи “мизогини” патријарх, а на њеном челу ће бити мошти Светог Николаја који је био “нациста”. Нећу овде написати да је Свети Николај био “нациста” тачно онолико колико је и патријарх “мизогин”, јер непријатељи СПЦ то заиста и мисле, него да је био “нациста” колико је то био и британски ратни премијер Винстон Черчил, који је исте 1935. године, када је Николај Хитлера поменуо у позитивном контексту, то учинио у тексту за “Стандард магазин” под насловом “Истина о Хитлеру”, који је 1937. преточен у поглавље Черчилове књиге “Велики савременици”. “Некоме може да се не допада Хитлеров систем, али да се диви његовим патриотским достигнућима. Када би наша земља била поражена, волео бих да добијемо подједнако несаломивог првака да нам врати храброст и место међу народима које нам припада.” Черчил нациста? Да га је Хитлер дохватио, сигурно би завршио у логору, као и владика Николај.

На крају, само једна цртица – Вучићеви критичари здесна тврде да га је Запад сада “оставио на цедилу”. Дај боже да је тако, али онда би, из те перспективе гледано, Вучић сада требало да добије сву могућу подршку, јер би то значило да су му у срцу заиста интереси Србије, а не, на пример, Катара.

Филип Родић / Новости

БОНУС ВИДЕО: