ДОКЛЕ ЋЕ САНУ СРАМОТИТИ СРПСКО ИМЕ

У времену обележеном Брозовим разарањем Срба САНУ је једном проговорила српски — кад је „приредила“ онај свој Меморандум. И у њему све српске ратне и поратне окупаторе и кољаче запитала: могу ли се одредити рокови до којих ће се прогласити да се од Србије више нема шта разарати и кад ће се комунистички пројекат за њено уништавање сматрати завршеним.

Та су питања међу њеним окупаторима изазвала панику и на њу се обрушио сав кољачки комунистички и усташки гнев. И она била — бачена у блато.

Из кога се више није ни покушала придићи. Људи који су тај документ уобличили почели су се повлачити (или из живота или у ћутање), а њихова места преузимати они који су умели све осим да — мисле. Па се, тако, догодило да је САНУ дванаест година предводио мајстор који је најбоље знао како се цртају мостови, наследио га један који је боље од других знао како се држи стетоскоп, иза њега стигао онај који је највештије умео витлати дурбином по свемиру…

А за све то време нико од њих није ни приметио да им гори под ногама и да је комунистичка некрст уредила да Србија и Срби још успешније пропадају него што им је то Броз одредио: уништени су им школство, наука, привреда, финансије (уништене све моћне српске банке, а на њихово место доведено више од тридесет страних пљачкаша), природни ресурси распродати странцима, оно што домаће лопуже нису опљачкале препуштено је пропадању, пољопривреда темељито уназађена (Србија се, веле, „некоме“ обавезала да пољопривреду неће ни развијати — а што да то и чини кад јој је дошао Лидл и што да пече кифле у Данубиусу кад их може увозити из Шпаније), а не зна се ни колико је Србије распродато странцима, заједно са свим њеним бањама и минералним изворима, као ни то кад ће и њих потровати Рио Тинто, Зиђин, Данди и оних других шездесетак сличних бушача и тровача по Србији (мада би се могло рећи да ни то више није важно јер Србија и без тога већ има преко 3.500 (регистрованих!) дивљих депонија и најзатрованије воде и земљиште у Европи).

И све то с потписима академијских бесмртника којима су овлашћени министри за разарање српске памети да припремају школу по оним обрасцима по којима ће мали Костица најуспешније пострељати своје другаре, а министар који му је дотурио пиштољ бити унапређен у надлежника за уништавање последњих сведока српског националног памћења — какав је некад био Завод за уџбенике, а данас још остао само Службени гласник.

Академија се за те мрачне послове квалификовала као највиша српска научна адреса тиме што је оверила све државне злочине над српским народом и његовом науком, културом, историјом, традицијом, а ја овде помињем само понешто од онога чиме се то може потврдити. Рецимо:

● САНУ је потписала Агенду 21 УН као један „од кључних докумената“ којим је „нови светски поредак Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; и сагласила се с налогом Кинкела и Шредера да ће Србија бити „сведена на балканску енклаву“ и „трајно искључена из европског развоја“, при чему ће све што се досад догађало бити тек увод у дефинитивно уништење Србије: Арбанасима ће се, уз Косово, прикључити и прешевски регион, Босни и Турској — Рашка област, Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника), Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони, а у Шумадију пресељени сви европски Цигани — да би их Рио Тинто потровао заједно с последњим Србима;

● САНУ је пристала на „болоњски образац“ разарања памети, тј. на „сецкање“ наставних области до потпуног затирања струке, што се показује необичним податком: пре нешто више од 60 година потписник ових редова положио је на студијама 10 испита, а после од једног „болоњца“ чуо да их је он положио — 72 (за те ће пропорције Академија ваљда имати разумно објашњење, а мени се намеће памћење да је за време кад је почињала „Белићева епоха“ на високим школама полагано — само три испита);

● Академија је Патријарху српском потписала даровницу српске средњовековне немањићке државе македонским комунистима, а одмах после тога и оне косовско-метохијске арнаутлуку; и може му дотурити и дванаестовековну српску ћириличку традицију — коју Патријарх „делегира“ у Ватикан (као што су, пре неколико векова, неки његови предшасници све записе о Илирима делегирали у Болоњу — и тамо им се изгубио траг; а Срби „дошли на своје“: ако их је напустила Црква — што да их не напусти и ћирилица);

● ономе министру „придржала је скуте“ кад је одлучио да уништи Завод за уџбенике и да на његово место доведе нацистичко-усташку Klett-Žužul-Žderić-фалангу, да се огласи као њихов гласноговорник и промотор и да њиховим трима геноцидима које су у ХХ веку извршили над Србима дода и четврти — над њиховом децом;

● другом је министру пофермала да је рударење уз употребу цијанида „лековито“, једнако као и оно Рио Тинтово у Јадру (и о томе Ани и Зорани потписали сертификат), иако је нека инстанца Европске Уније такве послове — забранила;

● САНУ је оверила научну памет министарских портира и секретарица кад су прописали да се научни часопис који је, рецимо, за 120 година преживео све власти и све окупаторе даље мора уређивати онако како се то одреди у министровим „покрајним“ просторијама;

● или да се „класификују“ научне чињенице не по њиховом значају него по томе јесу ли објављене у „М1“ или у „М11“ и да ли су се нашле на „Стенфордовој“ или „Ђокиној листи“, тј. да расправа која се припрема три недеље може имати исту „бодовну вредност“ као и она која се припрема пет година

● или да одређују да неко ко се још није ни „оријентисао у науци“ мора пронаћи неког који је то учинио још мање и да му се наметне за ментора и да га поучи свему ономе о чему ни сам не зна ништа;

● или да „неко такав“ мора учествовати на научном скупу на универзитету на коме се студира „до последње рате“ и под оком експерта за кога се не зна ни где је научне степене стицао ни која је цена диплома с његовим потписом;

● или да „ципоње“ и „ципуље“ из наших националних библиотека, по својој глави, одређују кад су Вук и Његош писали „хрватски“, кад „босански“, а кад „црногорски“ (будући да по многима од њих они нису ни знали за српски).
Итд. — до бесмисла.

Политика је, због Меморандума, последњи пут и најжешће, понизила и Академију и српску националну суштину, а сву дубину њенога моралног слома, ни тада ни касније, нису „приметили“ једино они њени представници који с том суштином нису били ни у најдаљем дослуху: они су осрамоћену Академију „придигли“ из блата, после је у целини „освојили“, уобличили од ње „ексклузивнију“ Занатску комору и понизили и — свакога честитог занатлију. Срби су, наиме, сваки занат поштовали као средство, испомоћ да се олакша живот, а ови академици-занатлије могли су једино да тапшу неукој власти и њеним (једнако — неуким) министрима-трговцима и министрима-злочинцима за све оно чиме су ојађивали Србе током више последњих деценија.

Некад су Срби за предводнике истурали своје најумније и најчеститије представнике. И кад су оснивали Академију, у њој су се могли наћи једино они који су били најистакнутији и међу умнима и међу честитима.

Њихов слом, као и слом Академије, почео је кад су им се за предводнике наметнули — они други. Којима је било довољно већ и то да су били обдаренији вештинама. И способношћу да брзо схвате оно што умни и честити никад нису могли. И таквом својом памећу довели нас — довде.

Српска академија наука и уметности одавно није — српска. Већ и по томе што су у њој српске теме потиснуте, забачене, да не кажемо да су забрањене.

И ваља се питати: да ли је то учињено по налозима оне „Агенде 21 УН“ или и зато што Академију треба уклопити у процедуре Клауса Шваба? У оба случаја место није предвиђено ни за за српске теме ни за Србе.

Драгољуб Петровић / Васељенска