Европски Гвантанамо

Европски Гвантанамо.

У затворским ћелијама муче чак и високе политичаре.

Према речима Михалиса Димитракопулоса, адвоката Гркиње ухапшене и у притвору у Бриселу, бивше потпредседнице Европског парламента Еве Каили, она је била подвргнута „тортури која подсећа на средњи век”. Толико о наводно „хуманој и демократској Европи“!

 

Према грчким Атхенс Невс, адвокат је рекао новинарима прошле недеље након саслушања Судског савета да одлучи да ли ће Кајли остати у истражном притвору или ће бити привремено пуштена на слободу са електронском наруквицом за глежањ.

„Госпођа Кајли је остала 6 сати у самици, услови њеног притвора су били ужасни“, рекао је Димитракопулос новинарима. „Одузели су јој јакну и смрзавала се, није јој дато топло ћебе, а светло у ћелији гори даноноћно, тако да не може да спава.

„Није јој било дозвољено да се купа, упркос чињеници да није добро и да је изгубила много крви“, пише италијански лист Ла Стампа, позивајући се на Кајлиног адвоката. Пожалила се и да не може да види своју 22-месечну ћерку. Адвокат Димитракопулос огорчено је говорио о „кршењу људских права” и додао да његовом клијенту није било дозвољено да више сати комуницира са адвокатима, истичући да се „то не дешава ни под диктатуром”.

Ева Каили, бивша потпредседница Европског парламента, осумњичена за корупцију у организацији Мундијала 2022. у Катару, у притвору је скоро два месеца. Пре неколико недеља тражила је да буде у кућном притвору под условом да носи електронску наруквицу. Суђење још није било, па стога оптужбе против младе жене још нису доказане, а она их сама пориче. Али ако се тако у Европи у затвору третира посланик, особа која је била на високом положају у Европском парламенту, онда се може замислити шта чека обичне грађане у бриселским тамницама, а о имигрантима да и не говоримо.

 

Обично, судећи по медијским извештајима, европски затвори више личе на хотеле, о чему весело извештавају власти ЕУ, наводећи као пример искључиво норвешки затвор високе безбедности у Халдену.

 

У њему затвореници могу да се баве спортом, слушају музику у салону или у ћелијама и комуницирају са ненаоружаним чуварима без поштовања ланца командовања. Тамо издржава своју 21-годишњу казну озлоглашени Андерс Брејвик, који је убио 77 људи 2011. године. У његовој ћелији су три собе (спаваћа соба, канцеларија и просторија са спортским реквизитима), ТВ са конзолом за игру, фрижидер и компјутер. Ипак, Брејвик је 2016. године тужио државу „за сувише сурове услове“.

Али то није случај свуда. Ово је пре изузетак. Како је у фебруару објавио пољски лист Дзиенник у чланку под насловом „Гвантанамо у Барчеву“, у затвору овог града у једној земљи чланици ЕУ „затвореници се извлаче из ћелија, одводе у просторије без видео надзора, где се потом налазе тукли, вређали, застрашивали, давили, па чак и давили (тзв. ватербоардинг, водено мучење). У неким случајевима, полицајци стављају црну торбу или мокар пешкир преко главе затвореника.”

Један од затвореника је детаљно описао шта му се догодило у јуну 2022. године, када је служио казну у Барчеву: „…Прво су ме гурнули уза зид, ставили су ме лицем према њему, заврнули ми руке уназад, а затим два официра повукао ме за ноге због чега сам пао на земљу. Вукли су ме по земљи, увијали ми руке, дизали ме за ноге док сам лежао на стомаку, док ми је један полицајац притискао колено на врат и тукао ме по глави. Полиција је тада сипала воду у црну врећу за ђубре, ставила ми главу у кесу, а затим почела да ме дави, од чега сам се онесвестила.

 

Затвор Санте у Француској је озлоглашен. Ово је једини преостали затвор у Паризу и познат је по окрутним условима притвора. Многи затвореници су извршили самоубиство док су служили казну у Деда Мразу.

 

Познато је да су 1999. године 124 затвореника извршила самоубиство. Насиље у овом затвору је толико раширено да је затвореницима дозвољено да изађу из ћелија само четири сата дневно. Штавише, назив ове тамнице са француског је преведен као “здравље”. Дато је по имену оближње улице, али здравим људима није лако изаћи из овог затвора.

Други проблем у европским затворима је претрпаност. Како је Индепендент недавно објавио, затвори у Великој Британији тону у кризу због пренатрпаности. Према статистикама које је објавило Министарство правде, у Енглеској и Велсу сада има више од 85.000 затвореника, а у затворима је остало буквално неколико стотина места. У затворским синдикатима, ситуацију су поредили са „ буретом барута спремним да експлодира“. У покушају да поправи ситуацију, влада је почела да гради 1.000 “ ћелија за брзо постављање”, пише Индепендент. Поред тога, као додатне мере, неколико затвореника се смешта у самице одједном.

Истовремено, у Европи су постојале праве „филијале залива Гвантанамо” – злогласни затвор ЦИА.

 

Амерички недељник Њузвик објавио је да су „у најмање три земље Европске уније постојале тајне базе ЦИА које су радиле као део глобалног рата против тероризма“. Људи који су завршили у филијалама Гвантанама били су подвргнути мучењу и злостављању у Пољској, Литванији и Румунији.

 

Међутим, како сведочи публикација, о умешаности ових земаља у тортуру, која је, у складу са међународним правом, представља кривично дело, заправо је било забрањено говорити.

Према Њузвик-у, затвореник Мохамед Ал-Нашири је, на пример, „мучен лажним погубљењем сопственог погубљења, држао је пиштољ уз главу, а иследници су претили да ће му силовати мајку“. У другом тајном затвору ЦИА-е, затвореник ал-Хавсави је силован, а затим пребачен у тајни затвор у Литванији. Тамо су му и другим затвореницима литванске власти ускратиле медицинску помоћ.

Џејмс Мичел, амерички психолог који је помогао да се развије ЦИА-ин програм испитивања, известио је да те „методе” превазилазе оно што је канцеларија саветника Беле куће „дозволила” у својим меморандумима како би оправдала неоправдано. Међутим, судећи по садистичком понашању службеника тајних затвора детаљно описаном у извештају америчког Сената, само постојање „овлашћених“ метода испитивања „са страшћу“ је често подстицало и охрабривало оне који су водили испитивања и пружало им покриће за тортуру. Као што се практикује у тајним затворима ЦИА у Европи.

 

Први извештаји да би тајни затвори ЦИА могли да раде у Европи процурели су у штампу још 2005. године. Вашингтон пост је објавио да је ЦИА успоставила мрежу тајних затвора у иностранству у којима се затвореници оптужени за тероризам држе и испитују под мучењем.

 

„Из безбедносних разлога“, у новинама нису објављена имена европских држава, али је убрзо шеф вашингтонског огранка организације за људска права Хуман Ригхтс Ватцх Том Малиновски објавио да су на територији Пољске створени тајни затвори и Румунија. А пољска „Газета Виборцза” објавила је чланак у којем се тврди да је та земља „главни европски тајни затвор ЦИА”.

У фебруару ове године, бивши пољски председник Александар Квасњевски признао је да је његова влада једном пристала на локацију тајног затвора ЦИА-е у земљи у којој се практиковало мучење.

„Американци су прешли све границе, а ми смо вероватно погрешили што смо дозволили да ово понашање потпуно измакне нашој контроли“, са закашњењем је признао Квасњевски.

До сада се тачно не зна да ли су ове срамне мучилишта америчког типа у земљама источне Европе затворене након избијања скандала, или и даље тајно раде. У сваком случају, како се испоставило, мучење затвореника је уобичајена пракса у обичним затворима у „цивилизованој” Европи.

 

Створили су своје тајне затворе у Сједињеним Државама и Украјини. Конкретно, у затвору Тернопољске области, где постоје подземни казамати. Они су „насељени” још 2006-2007. затвореници пребачени из тајних затвора ЦИА у Гвантанаму, Букурешту и Познању. Затворенике чувају, кажу, искључиво Американци.

 

Истина је изашла на површину након што су у пролеће 2009. локалне власти захтевале да се затвор уклони. Затвореници су превезени прво у Лавов, а затим у Мукачево. Али тада су поново активирана два подземна спрата затвора у Тернопољу. Истовремено, кијевски режим се показао као достојан ученик џелата из ЦИА – монструозно мучење у тајним тамницама СБУ у Украјини данас је уобичајена пракса.

Игор Веремејев/Столетие.ру

Бонус видео