Венсов план руши се Планом З-4
Поговор за књигу Илије Петровића “Српска Крајина : Новембар 1992 – фебруара 1993, Београд 2019
Текст “ТУЂМАН ИМАО ШПИЈУНА У СЛОБИНОМ КАБИНЕТУ, ДОЈАВИО КЉУЧНУ ИНФОРМАЦИЈУ ПРЕД ‘ОЛУЈУ’!
министар открива тајну чувану ТРИ деценије”, објављен 15. јуна 2023. године (преузет са сајта Република.рс, а посебно у њему будаласто-наивно сведочење Првослава Давинића како му је Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Загребу, “призно” да је “по налогу Стејт департмент… у сарадњи с руским амбасадором и немачким дипломатом Арензом, који је представљао ЕУ, и уз подршку УН, направио доста детаљан план” по коме би “Крајина постала аутономна област, имала свог председника, владу, скупштину, суд, полицијске снаге, грб, заставу, валуту, право на наплату пореза и закључивање међународних споразума… да ће Вашингтон настојати да приволи Милошевића да подржи план у целини… да је и Немац Аренз… сматрао да су њиме Срби добили далеко више него што би требало… и да су напори администрације (америчке – ИП) усмерени да се успешно реши питање Српске Крајине јер Туђман није крио намеру да оружани отпор Срба у Крајини реши војним путем” – “заслужан” је за објављивање овог Поговора.
Узгред, посредовање разних белосветских “дипломата” у србским невољама на Косову и Метохији дешава се по шеми истоветној оној која је “испробана” са Венсовим планом и Планом З-4: једно се говори јавно, друго се потписује зарад замлаћивања светске и домаће јавности, а треће се наређује “заштићеној” страни, у овоме “несрећном случају” – шиптарима- “само ви радите оно што је замишљено”!
На много се места у овој књизи помиње Венсов план, а велик је простор посвећен ономе што су Срби од њега очекивали и чиме је такозвана међународна заједница упорно манипулисала, све док се није испилио план назван З-4 (“план три-четири”, у жаргону неких који су лако препознали “плански” паклени наум).
План З-4 (пуно име: Загреб-4, у коме цифра “4” означава четворицу чланова контактне групе – дупетате Организације уједињених нација, Европске уније, Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава – “задужене” да изнађе основу за прекид ратног сукоба између Хрватске и Српске Крајине), зачет 23. марта 1994, а коначно дефинисан 18. јануара 1995. године као “Нацрт споразума о Крајини, Славонији, Јужној Барањи и Западном Срему”, само је детаљ опсежног злочиначког подухвата предузетог зарад прогона српског православног становништва из исконских српских земаља, претежно обухваћених историјском Војном Крајином (Војном границом, српском аутономном облашћу у Аустроугарској од 16. до пред крај 19. столећа). Није то, дакле, неспоразум између председника Републике Српске Крајине Милана Мартића и америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта (који себе сматра главним аутором тога плана), настао у Книну почетком 1995, како то тумаче медији, па и многи историчари, политиколози, правници и други истраживачи сепаратистичких ратова у Југославији.
На назначеном подручју (и у Босни и Херцеговини, такође) усташка Хрватска, у Другом светском рату, обавила је замашно биолошко истребљење српског, циганског (данас познатог као ромско) и јеврејског становништва. Потпуно уморство ових трију народа било је предвиђено уставним и законским одредбама хрватске државе из 1941. године. Законом им је одузета и целокупна покретна и непокретна имовина, као што ће хрватско законодавство третирати и сву српску имовину од 1990. године до данас. Додуше, са тим у вези интервенисала је међународна заједница, па се хрватско законодавство прилагођавало спољним притисцима, али је задржало толико недоречених, компликованих и контрадикторних одредби да је огромној већини прогнаних Срба онемогућено да уђу у посед своје имовине, врате држављанство, уштеђевину, примају пензију, инвалиднину и слично.
Кад је реч о овом малом обзиру међународне заједнице према српској имовини, морамо одати признање њеним мировним посредницима јер су упозорили да је Хрватска, једностраном одлуком у Сабору, укинула државотворност (конститутивност) српском народу који је, као носилац антифашистичке борбе у Хрватској током Другог светског рата, своје етничке и историјске територије добровољно унео у федералну југословенску јединицу Хрватску, уз наглашену уставну одредбу о потпуној равноправности хрватске и српске етничке заједнице.
Хрватска власт је 1992. морала да узме у обзир ово упозорење међународне заједнице, те је обећала да ће Србима вратити равноправност укинуту 1991. године. Као и у свим другим приликама, Хрватска је ово обећање изиграла. Уместо да се Срби уставно опет одреде као државотворни (конститутивни) народ, хрватски парламент их је одредио као “националну заједницу”. За дивно чудо, међународна заједница прихватила је ово једва разумљиво решење, мада је претходно захтевала да се српски статус у Хрватској регулише онако како је то било и у Уставу СФР Југославије. Тако су Хрватској остале одрешене руке за даље манипулације с наводним враћањем претходно признаваних српских права.
У тим манипулацијама значајну улогу одиграла је хрватска понуда наводних широких аутономних права за Србе, која је била истоветна од 1992. до 1995. године (дотле без званичног назива), када ће добити име – План З-4. Тај план о аутономним правима Срба у Хрватској је, изненада, био најављен као новост, пошто су мировни посредници прикрили чињеницу да је реч о плану нуђеном од 1992, све док 15/16. јула 1993. године није потписан Ердутски споразум . Значи, 1995. године тај план није био никаква новост, осим ако се под новошћу не подразумева то што га је Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Загребу, тада донео у Книн. (У Книн су га, мада не под тим именом, 1992. године донели и копредседници Међународне мировне конференције о Југославији Сајрус Венс и лорд Дејвид Овен).
План З-4 је најнепријатније сведочанство о умешаности Уједињених нација, других међународних организација, западноевропских великих земаља, Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације, у разбијање СФР Југославије и дату сагласност за агресију Хрватске на Републику Српску Крајину. Нажалост, већина медија у Југославији (било да су подржавали власт, било опозицију) кривотворила је све што се тицало овога плана и оптуживала руководство Републике Српске Крајине за некооперативност. Медији су уверавали јавност да би се прихватањем Плана избегла хрватска агресија и етничко чишћење Крајине од Срба. Оваквим информисањем, јавност је била обманута.
Уистину, Хрвати су нудили Србима (и 1992. и 1995) решавање личних и националних права само у две општине (мада су Хрвати говорили о два “котара”, книнском и глинском), док су Срби сматрали да понуђена права морају припадати свему становништву на целој територији Републике Српске Крајине, или у “Зонама под заштитом Уједињених нација”, како је Српска Крајина била означавана у документима Уједињених нација.
Иако су мировни посредници “столовали” на целој територији Крајине и сами означили њене границе према Хрватској, они су и фебруара 1993. године у Њујорку крајинској делегацији понудили да се расправља о српској аутономији само у два среза! Поред тога, они су хрватској делегацији препустили да исто то предложи на састанцима одржаним априла и јуна 1993. године у Женеви.
Делегација Крајине није желела да разговара о плану. Предлог је био више него неозбиљан, зато што је његов садржај више личио на ругање, него на правни темељ за враћање одузетих права српском државотворном народу. Да се та државотворност није подразумевала, говори чињеница да су Хрвати српску самоуправу предвидели само у два среза, што је чинило једва трећину Републике Српске Крајине. Да је неозбиљност била потпуно заступљена у Плану З-4, показује понуда да се у та два среза успоставе: српски парламент, председник државе, влада, српски језик у школама, царина, војска, полиција, новац, застава, грб и, поред тога, учешће српских представника у законодавним и извршним телима Републике Хрватске. А све то односило се само на територијално одвојене “котар Глину и котар Книн”, с укупно око 30.000 становника. (Хрвати су, барем декларативно, дали могућност Србима да из једног “котара” у други, преко хрватске територије, прелазе без посебних административних формалности). По томе плану, сви остали делови Крајине били би укључени у Републику Хрватску а да Срби остану без права на било какву аутономију у њима – мада су ти делови чинили две трећине Крајине.
Што се тиче територијалног простирања тадашњих (и данашњих) хрватских котара (срезова), није било јасно шта би обухватали котари Книн и Глина. Хрватска је умножила број општина: у поређењу са хрватском административном поделом из времена Југославије, број општина био је више него троструко већи. Тако су неке месне заједнице проглашене општинама, па је Србима нуђена “држава у држави” у 11 (једанаест) општина. Значи, општина није била пространа и с много насеља као у Југославији, а ових 11 нуђених Планом, налазило се око градова Книна и Глине. Преко делова Лике и Кордуна, који не би улазили у два поменута котара, према обећањима хрватске стране, пружао би се коридор између српских политичких центара – Глине и Книна!
Велика одговорност на усамљеном Милану Мартићу
Један поштени британски дипломата обавестио нас је о предстојећем доласку америчког амбасадора Питера Галбрајта у Книн, рекавши да ће Галбрајт понудити план о српској аутономији у Хрватској, план веома неповољан за Србе. Саветовао нас је да га прихватимо као основу за преговоре јер ће му светски медији посветити велику пажњу, па ћемо моћи да изнесемо своје ставове и чињенице о свеукупним српско-хрватским односима. Овај поштени британски дипломата био је начисто с тим ко какву улогу игра у разбијању Југославије и храбрио нас је да ћемо расправљајући о Плану З-4, успети да докажемо да су међународна заједница и Хрватска неискрене кад обећавају (посебно Планом З-4) Србима пуна права у Хрватској.
Председник Крајине Милан Мартић био је упознат с овим ставом британског дипломате, а знао је и садржај документа који смо чекали, али су га тих дана забрињавале друге околности. Крајина се нашла у веома тешкој ситуацији. Хрватска је тражила да мировне снаге УН окончају своју мисију, истичући да оне Хрватској више нису потребне. На овакав захтев реаговале су Уједињене нације и копредседници Мировне конференције о бившој Југославији, покушавајући да задовоље хрватске захтеве, али да то не изгледа капитулантски по Уједињене нације. Пронашле су решење – одобровољиле су Хрватску гаранцијом да се Крајина више неће називати “Зоном под заштитом Уједињених нација” и да ће мировну операцију у Југославији преименовати у мировну операцију у Хрватској. Оно што је било још чудније, одлучено је да се у тој “новој мировној операцији” војници УН не спомињу. Пре него што је донесена оваква одлука у Савету безбедности, копредседници Мировне конференције о бившој Југославији требало да је прибаве формалан пристанак трију потписница Венсовог плана – Југославије, Хрватске и Крајине. Наравно, Хрватска је пристала. Југославија је давала знаке да се неће енергичније противити промени мандата мировних снага УН у Југославији. Једино се овоме супротставила Крајина.
Торвалд Столтенберг се састао са крајинском делегацијом коју је предводио председник Милан Мартић у Београду. Он је предложио да се мировна мисија преименује у “Организацију Уједињених нација за успостављање поверења”. Скраћено, латиницом, била би означена као UNCRO. Овакав облик је наметао закључак да је то скраћеница од израза: Уједињене нације у Хрватској –The United Nations in Croatia.
Мартић је Столтенбергу пренео став да Крајина није сагласна с променом мандата мировних снага УН и да оне и даље треба да, у свом називу, садрже појам “заштитне снаге”. Столтенберг није коментарисао Мартићев став додајући само то да ће коначну одлуку донети Савет безбедности.
Треба признати чињеницу да је тада (1995) СР Југославија у УН имала празну столицу и да је њена дипломатска активност била ограничена, па у Савету безбедности вероватно сама не би могла спречити измену суштине Венсовог плана, чија је потписница била, али је чињеница и то да се није билатерално ангажовала међу већином чланица УН. Могла је затражити њихову помоћ и, извесно је, било бу држава које би покушале, у телима УН, да сачувају првобитни мандат мировних снага УН у Југославији.
Мартић је у оваквој ситуацији остао усамљен, а схватао је да ће, при промени мандата снага УН у Крајини, уследити хрватска оружана агресија. Истовремено, све је мање било наде да ће оружане снаге Југославије учествовати у одбрани Крајине. Мартић је покушао да долазак америчког амбасадора Питера Галбрајта у Книн искористи не би ли му ставио на знање да српска страна сматра неприхватљивом идеју којом би се мировним снагама Уједињених нација изменио карактер дефинисан Венсовим планом или Резолуцијом Савета безбедности 743 (1992). Једино чиме је још могао бранити његову суштину, био је услов – и он га је изнео у сусрету с Питером Галбрајтом –, да ће Крајина преговарати о Плану З-4, уколико, тих дана, Савет безбедности продужи боравак мировних снага уз непромењен мандат.
Мада је овакав став једне државе потпуно разумљив, амерички амбасадор за њега није имао разумевања. Он се увредио и запретио руководству Крајине. И могло се очекивати да преговори хрватске и српске стране не могу нормално тећи а да се не зна шта ће се у Венсовом плану мењати, а шта не.
План З-4 није спомињан од јуна 1993. до почетка 1995
Навео сам да је План З-4 понуђен, последњи пут, у јуну 1993. године у Женеви. Хрватску делегацију тада је предводио Славко Дегориција. На тим преговорима, аргументи делегације Крајине су били уверљиви. Делегација је била бројна, а предводили су је председник Крајине Горан Хаџић и председник скупштине Миле Паспаљ. Атмосфера на женевским преговорима је учинила утисак на мировне посреднике и они су решавању српско-хрватских односа пришли, бар привремено, много озбиљније. Копредседницима су се следећег месеца (јул 1993) придружили заменици министара иностраних послова САД и Русије: Чарлс Редман и Виталиј Чуркин. Они су одлучили да одвојено преговарају са две делегације – сa крајинском у Ердуту и хрватском у Загребу.
Разговор са делегацијом Крајине одржан је 15. јула 1993.
Замисао копредседника Мировне конференције и двојице државника, САД и Русије, била је да се потпише један оквирни уговор који би довео до војне, полицијске, привредне, саобраћајне, трговачке, културне, просветне, спортске и друге сарадње. По речима Ричарда Редмана, било би то постепено стапање Републике Хрватске и Републике Српске Крајине у једну државу са две области. Вероватно је то требало да буде решење какво ће се у Дејтону наћи за Босну и Херцеговину. Американац је тада рекао да ће замишљени споразум бити обавезан за Хрватску и, ако би њезин председник покушао да избегне његово спровођење у живот, онда ће га на то Русија приморати – јер је она, рекао је, за тако нешто задужена. Виталиј Чуркин је додао да у случају хрватског вероломства, неће оклевати и да ће одмах допутовати у Загреб и Книн.
Уз овакве гаранције, делегација Крајине је имала само један услов – тражила је од Редмана и Чуркина да споразум потпише, у Загребу, члан Владе Републике Хрватске, а не неко из полицијских структура, како су то Хрвати практиковали до тада. Редман и Чуркин су прихватили овај став крајишке делегације.
Тако је Ердутски споразум, 15. јула 1993, потписао министар иностраних послова Крајине Слободан Јарчевић, а у Загребу, 16. јула 1993, министар трговине Хрватске Ивица Мудринић.
О Ердутском споразуму реферисао је пред Саветом безбедности генерални секретар Бутрос Бутрос Гали, нагласивши да ће споразум довести до мира између српске и хрватске етничке заједнице.
И кад је требало да почну преговори стручних делегација о свеукупној сарадњи Крајине и Хрватске, хрватски председник Фрањо Туђман је обелоданио да је Ердутски споразум ништаван и да је стављен ван снаге.
Влада Крајине писала је Чуркину, али он није одговорио. У Москву је отпутовао министар иностраних послова Крајине да Чуркина подсети на гаранцију Руске Федерације да ће Ердутски споразум Хрватска морати да спроводи. Међутим, кад је крајинска делегација стигла у Москву, у руском МИП-у су је обавестили да је Чуркин службено у Бриселу. Крајишнике је примио шеф његовог кабинета, потоњи руски министар за иностране послове Игор Иванов. Иванов није желео да разговара о руским гаранцијама везаним за Ердутски споразум! Само је Крајишницима “подучио” да морају научити да живе у миру с Хрватима и муслиманима, указујући им на складан живот толиких нација и верских заједница у Русији (тад још није било терористичких дејстава у Чеченији).
После овог вероломства Хрватске и благонаклоног става међународне заједнице према овом хрватском чину, Норвешка је Крајишницима и Хрватима понудила тајне преговоре, у новембру 1993. Понуда је прихваћена. Крајинску делегацију предводио је Горан Хаџић, а хрватску Хрвоје Шаринић. Био је на помолу споразум сличан Ердутском. Два дана текст је успешно усаглашаван, тако да су га прихватиле обе делегације. Тада је заказан прекид тајности и за наредно јутро позвани су новинари да присуствују потписивању. Али, ту ноћ је Туђман послао писани налог Шаринићу да споразум не потписује и да се хрватска делегација одмах врати у Загреб. Ни овог пута међународна заједница није предузела никакве мере против Хрватске.
Следећи преговори су одржани у децембру 1993. у Добановцима. У току усаглашавања текста споразума, Хрвоје Шаринић је рекао да “није добио овлаштења за разграничење у Равним котарима и да зато прекида преговоре”.
После Добановаца, две делегације су се сусреле марту 1994, године у Загребу. Крајишнике је предводио министар одбране адмирал Душан Ракић, а Хрвате Хрвоје Шаринић. Заменик му је био генерал Петар Стипетић. И овога пута били су присутни Чарлс Редман и Виталиј Чуркин. Споразум је потписан 29. марта. Био је уравнотежен. Прихваћени су ставови обеју делегација према појединим питањима. Тако је у Споразум унесен и предлог Крајине да се и хрватско и крајинско тешко наоружање удаље од границе десет километара.
Био је то Загребаччки споразум. На основу њега, како-тако, током 1994. године владао је мир, те је могло доћи до преговора о снабдевању водом у Лици и Далмацији, опскрби електричном енергијом, експлоатацији нафтовода преко Крајине, саобраћају ауто-путом кроз Славонију, итд.
Без обзира на све то, Хрвати су били незадовољни Загребачким планом. Упорно су понављали да је Крајина саставни део Републике Хрватске, што је хрватска дипломатија у Њујорку успела да унесе и у већину резолуција Савета безбедности. Тражили су да то признају и Срби Крајишници, потписивањем неког споразума такве садржине.
Предлог о српској аутономији у Хрватској стигао је у Книн из Лондона у јуну 1994. године. Тражено је да се у Енглеској, тајно, састану делегације Крајине и Хрватске и да се о томе, што ће рећи: о укључивању Крајине у Републику Хрватску, преговара на основу предлога једне британске хуманитарне организације.
Мартић је прихватио предлог и одредио мене да отпутујем у Лондон. То све учињено је под покровитељством министарства за иностране послове Велике Британије и уз информисање Доњег дома британског парламента. Хрвати су дали свој пристанак, али пред мој долазак у Лондон, јавили су да неће послати преговарача. Британци су сматрали да ипак треба да се тамо појавим, јер се Хрвати могу предомислити и ипак стићи на преговоре. Отпутовао сам и чекао Хрвате пет дана. Они нису дошли.
Тако је остао да се примењује Загребачки споразум из марта 1994. године Он никад није стављен ван снаге, нити је проглашен неефикасним или застарелим. Но, и поред тога, изненада, Савет безбедности одлучује да Хрватима и Србима понуди “нови план” – толико пута одбацивани План З-4, о којем сам већ све рекао. Могу само да поновим реченицу с почетка овога текста: План З-4 је само детаљ опсежног и злочиначког подухвата – замишљен искључиво зарад прогона српског народа из исконских српских земаља.
Дужан сам да објасним због чега овако оштро осуђујем међународну заједницу. Чиним то на основу документације која је постојала у архиви кабинета председника Републике Српске Крајине: средином јуна 1995. године, један амерички новинар у Њујорку обавештен је о тајном састанку Савета безбедности, на коме је немачки амбасадор предложио да се Хрватској одобри да војно запоседне Крајину, уз обавезу да се према српским цивилима поступа на најхуманији начин. Немачки амбасадор је гарантовао да се овој хрватској војној операцији неће супроставити војска СР Југославије и Републике Српске. Сви чланови Савета безбедности одобрили су ову хрватску операцију – названу “Олуја”, у којој је прогнано 80 одсто српског становништва. Овај честити амерички новинар је о одлуци Савета безбедности обавестио госпођу Терезу Гулд, сарадницу РТВ Београд у Њујорку. Тереза Гулд је то, сутрадан, доставила Книну.
Сигурно је да су копредседници Међународне конференције о бившој Југославији лорд Дејвид Овен и Торвалд Столтенберг знали за овакву одлуку Савета безбедности. И сигурно је да су желели да са себе скину одговорност за предстојећи хрватски прогон српског становништва из Крајине. Зато су позвали њену делегацију у Женеву и затражили састанак у Београду с председником Владе Миланом Бабићем. И у Женеви и у Београду су, опет, Крајишницима понудили да преговарају с Хрватима о Плану З-4. Можемо претпоставити да су били уверени да ће Крајишници, и овог пута, као више пута од 1992, ту понуду одбити. Тиме би копредседници Овен и Столтенберг били ослобођени сваке кривице за предстојеће злочине према Србима у Крајини. Могли би мирно рећи – ето, да су нас Срби послушали и преговарали о Плану З-4, не би се десила оваква трагедија.
Међутим, десило се нешто друго. Делегација Крајине у Женеви је прихватила предлог копредседника да разговара о Плану З-4, а своју сагласност у том смислу дао је и Милан Бабић у Београду. И на једном и на другом месту, мировни посредници су обећали да у том тренутку Хрватска неће војно напасти Крајину, али се то ипак десило само дан-два после овог обећања – 4. августа 1995. године.
Кад су Хрвати прогнали српски народ из Крајине, престала је са радом Међународна конференција о бившој Југославији за Републику Српску Крајину, а наставила је послове само око регулисања односа трију ентитета у Босни и Херцеговини.
Академик Слободан Јарчевић
Београд, јуна 2018(7526)
BONUS VIDEO
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.