Слободан Антонић: Европејштина (1. део)

Данилевски каже да је “европејштина” (европейничанье) једна од најтежих “болести руског живота” (овде 205-233) – “од чијег решења зависи сва будућност, сва судбина не само Русије, већ и целог словенства” (207).

Он описује три вида европејштине:

1. преузимање са Запада начина живота, моде, целокупне естетике, чак и у религији (изглед цркава и икона; 209-216);

2. пресађивање западних политичких институција на домаће тло (216-223);

3. поглед на свет кроз “европске наочаре” – поунутравање интереса Запада као сопствених (223-233).

Ова појава позната нам је и из властитог, српског искуства. Када Данилевски помене да су Руси “друштвено мњење Европе признали за свог судију, пред чијом оценом дрхте и чију милост очекују” (228) – ми тачно знамо о чему он говори.

Двоструки стандарди Запада

Данилевски наводи двоструке западне стандарде, које су поунутрили управо руски западњаци. Русија је, тако, зла јер хоће да “приграби” Константинопољ који јој “не припада”, али британско запоседање Гибралтара узима се као нешто потпуно природно. И док је савршено разумљиво да Британија држи део Шпаније који је хиљадама километара далеко од њених острва, дотле је језиво, одвратно и недопустиво да Русија и помисли да “ослободи улаз у сопствену кућу” (228). Таквих примера натурализованих двомисли, како би се данас рекло, има на сваком кораку, уочава Данилевски.

А пошто је за време Петра Великог, уз све његове заслуге, “на све руско постављен печат ниског и подлог” (207), наставља овај мислилац, после Петра није био редак случај да су се “лица која управљају државом односила према Русији само с мржњом, презиром” (208; звучи познато?).

Да ли је Запад узвратио ову руску љубав? Парадоксално, тврди Данилевски, “што смо искреније и несебичније усвајали поједине европске тачке гледишта, тиме нас је Европа дубље мрзела” (231). Једноставно, “све самобитно руско и словенско њој (Европи – С. А.) изгледа достојно само презира и њихово искорењавање представља свету обавезу и прави задатак цивилизације” (60).

Данилевски као пример наводи мишљење Карла Ротека из његове Опште историје (9 књ. 1813–27), мишљење које је “само израз јавног мњења Европе” – “да је сваки успех Русије, сваки развитак њених унутрашњих снага, повећање њеног благостања и моћи, у исто време и друштвена беда, несрећа за цело човечанство” (54).

Запањујуће је, констатује Данилевски, да Русију у Европи не мрзи само неки њен политички или друштвени део, нека партија, већ се “сви они уједињују у заједничком непријатељском осећању према Русији – клерикалци и либерали, аристократе и демократе, монархисти и анархисти, легитимисти и бонапартисти…” (231).

Руски концепт

Презир и мржња према Русији долази отуда што, најпре, Запад осећа (а његова елита зна) да Русија није Европа (јер и није, сагласан је Данилевски; 65).

Ово се, додаћемо, сасвим лепо видело одмах на почетку рата у Украјини. Како је немачкој ТВ публици лепо објаснила тадашња заменица директора Института ЕУ за безбедносне студије, Флоренс Гауб: “Не треба заборавити да, чак и ако Руси изгледају као Европљани, они нису Европљани. У културном смислу, они другачије мисле о насиљу или смрти. Они немају концепт либералног, постмодерног живота. Уместо тога, живот се (по мишљењу Руса – С. А.) може прерано завршити смрћу. Зато се другачије односе према смрти.” (овде)

И заиста, руски концепт самопрегора и пожртвованости за Гаубову је тако неевропски. Руси знају да заједница без спремности на жртвовање пропада првом приликом – али, то је непојмљиво постмодерном Европљанину.

При томе, Гаубова је, како је већ примећено, идеални лик “с постера за еврократску елиту: заменица директора Института ЕУ за безбедносне студије, чланица Глобалног савета за будућност Светског економског форума за граничне ризике, раније је радила на Одбрамбеном колеџу НАТО-а, студирала на Сорбони и докторирала на берлинском Хумболт универзитету – тип особе која је у великој мери у складу с духом времена Давоса и елите ЕУ”.

Па кад она каже да “Руси изгледају као Европљани, али нису Европљани”, она не изражава само своје мишљење, само свој осећај. Баш као и онај репортер Си-Би-Еса Чарли Д’агата, који је, јављајући се из Кијева, рекао: “Ово је релативно цивилизован, релативно европски град.” (овде)

Релативно? Јер, да, источна Европа за Западњаке није права Европа – као што је то лепо описао Лари Волф у књизи Изумевање Источне Ервопе.

Притисак географске карте

И друго, Западњака обузме језа пред картом Русије – она је једноставно превелика држава у непосредном суседству Европе, и зато по дефиницији опасна (Данилевски, 67). То је притисак географске карте, а он код Западњака неретко претвара надмоћни презир према “другачијој Европи” у потмулу мржњу.

Због тога за Запад, како каже Данилевски, “злочинци постају хероји само ако су њихови гнусни поступци уперени против Русије” (57). При томе ти исти европски “заштитници националности заћуте чим се ради о заштити руске народности” (57).

Наравно, “код нас (у Русији – С. А.) још је у моди да се све то отписује на необавештеност Европе, на њено непознавање Русије”, једак је Данилевски (58). Али, пита се он, “зашто Европа која све зна, од санскртског језика до ирокешких говора и од закона кретања сазвежђа до састава микроскопских организама, не познаје само Русију?” (58).

“Смешна су та оправдања Европе која јој приписују наивност, као да је реч о некој институтки”, закључује он. “Ствар је у томе да нас Европа не признаје за своје. Она у Русији, и уопште Словенима, види нешто што јој је потпуно туђе” – “и не само туђе, већ и непријатељско” (58; исто и 60).

Русија на челу уједињених Словена

И Достојевски користи реч “европејштина”. Он овако описује стање у вишим круговима Русије:

“Много је старих, седокосих либерала који никада нису волели Русију, који су је чак и мрзели због њеног ‘варварства’… Њихово целокупно образовање и европејштина (европейничанье) састоји се у ‘страшној љубави према човечанству’ – али само уопштено. Они воле човечанство, но ако оно покаже потребе, апеле и молбе кроз уста нације, онда сматрају да је реч о предрасуди, заосталости, шовинизму…” (овде)

И Достојевски се жали да је руска љубав према Западу неузвраћена: “Ми смо се учили да волимо Французе, Немце и све друге, као да су сви они наша браћа, не водећи ни мало рачуна што нам они уопште нису браћа, што нас нису никад волели – нити имају намеру да нас и убудуће воле!” (овде 208).

А Руси воле Запад, истиче Достојевски – “ми Руси, чак и онда кад се називамо словенофилима, имамо две домовине: нашу Русију и Европу” (овде 189-190). Да, и Достојевски је словенофил, како сам за себе вели (овде 237), али словенофилство није партикуларно, а још мање антиевропско становиште, објашњава он – већ жеља да се унапреди како Европа, тако и цело човечанство:

“Словенофилство означава, осим уједињења Словена под вођством Русије, духовни савез свих оних који верују да ће наша велика Русија на челу уједињених Словена, целом свету и читавој европској цивилизацији рећи своју велику, нову здраву реч какву свет до сада није чуо. Та реч ће бити речена у корист читавог човечанства, уједињеног у нови, братски светски савез чије се начело скрива у словенском генију, а у првом реду у духу руског народа.” (237-8)

Достојевски објашњава да је он словенофил не зато што мрзи Европу, већ управо зато што воли и њу и Русију, знајући да оно најбоље у Европи може да спаси једино Русија – чак и онда када званични Запад не разуме, презире или мрзи Русију:

“О, знате ли ви, господо, како је нама сањарима словенофилима, који смо по вама, непријатељи Европе – драга баш та Европа, ‘та земља светих чуда’. Знате ли ви како су нам драга та ‘чуда’, како ми волимо и поштујемо, као што воле и поштују браћа, сва њена велика племена која је насељавају и све што су та племена у њој створила? (…) Никада ви, господо, наши ‘европејци’ и западњаци, нисте толико волели Европу колико смо је волели ми, сањари и словенофили!” (овде 240).

Свето и страшно

За словенофиле је Европа, тумачи Достојевски, истовремено “нешто свето и страшно” (240) – свето због уметности и првих хиљаду година заједништва у Христу, а страшно због греха, обезбожености и обезљуђености. Отуда снажна амбиваленција према Европи, коју Иван Карамазов овако описује Аљоши:

“Ја хоћу у Европу да идем, Аљоша, па ћу и поћи; али видиш, ја знам да ћу поћи само на једно гробље, али на најмилије гробље, ето! Мили тамо леже покојници, сваки камен над њима прича о пламеном минулом животу, о страсној вери у своје дело, у своју истину, у своју борбу и у своју науку – тако да ћу ја, то знам унапред, пасти на земљу и љубићу сваки камен и плакаћу над њим – но, у исти мах сам из свег срца убеђен да је све то већ одавно гробље и ништа више” (Браћа Карамазови, књ. V, гл. III, 186).

И други словенофили су уочавали дубоке разлике између културе Русије и Западне Европе, али су веровали да је привидно “заостајање” Русије за Европом, заправо њена предност која може спасити и Русију, и Европу.

О њима, али и о Освалду Шпенглеру и “псеудоморфози” руске културе, на овом месту кроз две недеље…

Слободан Антонић / РТ

БОНУС ВИДЕО: