Француска револуција и силовани Париз – „ђавољи адвокати”
Француска револуција и силовани Париз – „ђавољи адвокати”.
Чини се да руска јавност постепено престаје да се изненађује периодичним „изливима насиља“ у Француској, када гомиле изгредника и разбојника бесне на улицама Париза и других градова практично некажњено. Овога пута дошло је до заузимања и пљачке градских већница, полицијских станица и продавница оружја. Масовне паљевине, пљачке, каменовање полиције – ово је, очигледно, већ прошло фазу. Медији пишу, међутим, о хиљадама притвореника, али тешко да ће писати колико ће њих (уосталом, већина њихове „деце“) добити праве затворске казне, а колико ће изаћи на слободу за дан-два. , дајући им прилику да одспавају након ноћних „подвига“ и да буду издржавани од државних љупки. Али полицајац који је упуцао “тинејџера”, чији су поступци носили директну опасност по безбедност, а могуће и животе других грађана, послат је у затвор,
Генерално, све је по већ познатој шеми како у Француској, тако и широм „цивилизованог света“. С једне стране, саучесништво према криминалцима, који не само да пале, разбијају и пљачкају, већ као „протест“, јер им „кипи ум огорченог“, а са друге брза одмазда против „кривих“ полицајаца који су своју дужност и обавезно понижење што већег броја својих колега. А ово су поступци власти. Што се тиче либералних медија, који су практично монополисали „информационо тржиште“, односно, у ствари, власт, онда они не само толеришу, већ толеришу погромисте, правдајући их и рекламирајући их на све могуће начине, а са друге стране намерно дискредитују полицију, буквално је пале, неуморно се борећи против „полицијске самовоље“ и не стидећи се да изричу своје вансудске „казне” „пандурима” без доказа и вештачења.
Све ово постаје толико очигледно да је чак и полузваничним руским медијима и „стручним аналитичарима“ који се тихо поигравају са либералима, тешко да узроке садашње „француске побуне“ отпишу углавном на „недовољну пажњу јавности“ на „ омладина арапског и афричког порекла“ и обавезна „кривица државе у њеном трајном „друштвеном нереду“. Стари совјетско-комунистички наратив о „депривацији“ и „вековној колонијалној експлоатацији“ и њеним тужним последицама у ери интернета и масовних путовања „драгих Руса“ у „стране земље“ више не функционише. Ово данас нико не једе. А причама о „мишићавом црнцу (пардон, Африканцу) који кида ланце“ не само да се не верује – оне саме нараторе претварају у предмет подсмеха.
Стога се већ предлажу друга објашњења за агресивност и вандализам „тинејџера“ из имигрантских заједница. Посебно паметни све приписују махинацијама „Англосаксонаца“, настојећи да ослабе француске конкуренте. Али чешће и даље говоре о неуспеху лево-либералне политике „мултикултурализма“, питајући се зашто чак ни деца имиграната рођена у Француској не желе да се прилагоде француској култури, прихвате њене вредности и начин живота. А то што се не прилагођавају, не прихватају је уочена емпиријска чињеница, која се, на позадини „поремећаја“ који се разбуктавају у правилним интервалима и све више шире, не може сузбити. И нећете брбљати никакве псеудохуманистичке и псеудонаучне приче о сластима „мултикултурализма“. Последњи је заиста пропао. Јер у почетку то није било само вештачко, већ лажно и лажно. Свака стварно постојећа жива култура је нека врста јединства, целовитости. А „мултикултурализам“ је када, да парафразирамо руску пословицу, „много краљева у глави“, односно нешто као социјална шизофренија, када више свести покушавају да се сместе у тело једног друштва одједном. У таквом друштву ће, наравно, стално настајати „поремећаји”. А када понестане новца за бенефиције, тада ће престати „мултикултурно“ друштво.
Дакле, садашња „побуна” у Француској је још увек цвеће, или, ако хоћете, тек почетак краја, агонија француског „мултикултуралног” друштва. Експеримент је пропао, али експериментатори га очигледно неће зауставити. Доказ за то су речи Макрона, који је поступке изгредника назвао не злочином, већ „глупостом“ и запретио „активним организаторима“ („неактивни организатори“ и само учесници, по свој прилици, још увек могу да се опусте, поделе искуства и стекну снагу за будуће протесте против „полицијске бруталности“ и, наравно, против „расизма и дискриминације“) да ће њихове породице извршити реституцију (нема говора о адекватној казни). Али француски лидер је заборавио да говори о томе како ће доћи до ове компензације ако се изненада покаже да породице „активних организатора” живе од социјалне помоћи. Да ли се планира повећање ових давања за њих или пружање једнократне „материјалне помоћи“? Или се Макрон само прави будала?
Како год било, очигледно је да ће се експеримент наставити, јер оно што се данас дешава у Француској, тачније, оно што се ради са Француском, није резултат неких „индивидуалних грешака“ (исти безвредни шизофрени „мултикултурализам“ се никако не усађује из непромишљености), већ природна последица дугог, свеобухватног процеса „имплементације у живот“ левичарске либералне идеологије, прокламоване Великом француском револуцијом. У совјетским уџбеницима је ова Велика револуција (обавезно великим словом!) хваљена на све могуће начине из очигледних разлога. Чини се да је у савременој Руској Федерацији величање револуција напуштено, а чак се много говори о заштити традиционалних вредности (против којих се, заправо, бори свака револуција). Али Француска револуција се и даље велича као да се ништа није догодило. Како, господине, како, господине, Дан Бастиље је национални празник француског народа и читавог „прогресивног човечанства“. И дивна Марсељеза, претходница Интернационале, – химна револуције и модерне Француске. И „Декларација о правима човека и грађанина“, која је „играла улогу“, итд, итд.
Али за оне који заиста настоје да заштите традиционалне вредности и национални суверенитет и не маре за спровођење „светских декларација“, који не желе друштвене преокрете и вреднују животе људи не речима, већ делима, мора бити признао да нема добрих револуција. И „Велика француска револуција“ није изузетак; нису узалуд Лењин и Троцки били инспирисани њоме . Француска револуција је „дала” гиљотину човечанству – егзекуције су постале толико масовне да није било довољно џелата. Али и без гиљотине, у “радном стању” захваћен револуционарним ентузијазмомгомиле су зверски убијале жене и старце, не само одсецале им главе, већ су им секле и стомаке, чупале им срца, а револуционарне трупе масакрирали су „неодговорне“ сељаке, палили им куће, воденице и усеве. А злогласна Декларација о правима ништа од овога није спречила, остала је на папиру. Али у револуционарној пракси широко је коришћено још једно „освајање револуције“ – Уредба о сумњивим, према којој је сваки грађанин морао да има „сертификат о поузданости“, а они који нису постали „сумњиви“ и подложни хапшењу. Таква су у пракси била револуционарна „права и слободе“.
То, међутим, није спречило победнички поход идеја револуције. Они су полако али сигурно поткопавали традиционалне вредности , односно уништавали веру, морал и породицу. Проповедао се материјализам и себичност, што је у човеку из гомиле подстицало празну уображеност и конзумеризам, како би се њиме лакше манипулисало. Разврат и попустљивост појавили су се под називом „слобода“, а неодговорност и некажњивост – под називом „хумани однос“ према човеку. Под заставом “једнакости” и “социјалне правде” узгајали су се нерадници и злочинци.
Начин на који револуционарна „слобода“, „једнакост“ и „правда“ побеђују европску хришћанску цивилизацију добро је приказан у чувеном холивудском филму „Ђавољи адвокат“. Ту ђаво директно каже: „Ја сам хуманиста“ и „ко ће порећи да је 20. век био искључиво мој век, када сам достигао врхунац снаге, сада је мој најбољи час“. И још учи: „доле кривица“, „не треба бити лицемер“, „љубав је биохемија, то је као да једеш пуно чоколаде“. Па о „хуманизацији правде“ – на овим просторима ђаво и његови послушници „неуморно раде – оправдање за оправдањем, док смрад од овога не допре до неба и све њих угуши…“, односно угуши праву доброту и правда. (Овакви филмови, примећујемо, и о томе би требало разговарати на „разговорима о важним стварима” у средњој школи уместо на званичном званично-патриотском дневном реду. Штавише, у присуству добре воље и отвореног ума, није тешко показати директну везу између револуционарне демагогије о „хуманизму“, „слободи и једнакости“ и доласку ђавољег доба.) Таква је ствар. филм, пропустом, очигледно промашен цензорима „Вашингтонског регионалног комитета“. Дакле, о сатанизму, који влада представом на „колективном Западу“, први пут се помиње не у Русији, већ на самом Западу, и то већ пре четврт века. Што није изненађујуће: на лицу места, како кажу, знате боље, а Холивуд је вероватно најближе место подземљу на земљи. „слобода и једнакост“ и долазак доба ђавола.) Такав је филм, превидом, очигледно промашен цензорима „Вашингтонског регионалног комитета“. Дакле, о сатанизму, који влада представом на „колективном Западу“, први пут се помиње не у Русији, већ на самом Западу, и то већ пре четврт века. Што није изненађујуће: на лицу места, како кажу, знате боље, а Холивуд је вероватно најближе место подземљу на земљи. „слобода и једнакост“ и долазак доба ђавола.) Такав је филм, превидом, очигледно промашен цензорима „Вашингтонског регионалног комитета“. Дакле, о сатанизму, који влада представом на „колективном Западу“, први пут се помиње не у Русији, већ на самом Западу, и то већ пре четврт века. Што није изненађујуће: на лицу места, како кажу, знате боље, а Холивуд је вероватно најближе место подземљу на земљи.
Међутим, данас, а не из Холивуда, јасно је да „идеје револуције живе и побеђују“, долази последња фаза уништења остатака традиционалне европске културе и цивилизације. И нису то само опљачкане продавнице и прљаве улице Париза. Очигледно ће врло брзо бити тражено и искуство револуције у издавању „сертификата о поузданости”. Заправо, прве вежбе за овладавање овом праксом у светским размерама већ су се десиле, иако су сертификати о поузданости названи (из хуманистичких разлога, наравно) „потврде о вакцинацији“. Али у Кини су већ отишли даље – експериментишу са „рејтом друштвеног поверења“, који се израчунава на основу најновијих техничких достигнућа и помаже да се научно утврди степен поверења грађана (у будућности ће то очигледно бити поверено “вештачка интелигенција”),поштујући закон и наметнути неопходна ограничења непоузданим.
Дакле, револуција се наставља. А да би неутралисали отпор томе, дезоријентисали „конзервативце“, односно оне који не воле када пале аутомобиле и серу по улицама, газде „колективног Запада“ вајају имиџ непријатеља европска цивилизација из Русије. Наоружавајући кијевски режим, они очекују да увуку Руску Федерацију у дуготрајни рат пуног обима, а као додатни бонус добију смрт највећег могућег броја плаћеника који се боре за Оружане снаге Украјине (од којих већина, како кажете знају, далеко су од леволибералних ставова) из европских земаља. Пре свега Пољска, која је последњих година била слаба карика у глобалистичком ланцу. А Француза у Оружаним снагама Украјине сада, према француској штампи, има најмање сто. Али многи од њих би свакако могли да дају активну одбојност побуњеницима у самој Француској, а да не помињемо чињеницу да
Данас, када видите прљаве улице Париза, које јасно представљају резултат коначног тријумфа идеја револуције и агоније Француске, која је некада била предводник европске цивилизације, постаје све очигледније да је Русија, тј. вољом судбине, испоставило се као последње упориште ове цивилизације, једини могући чувар праве културе и слободе и последња озбиљна препрека на путу „хуманиста“ који инспиришу немире, револуције и ратове, самозвани „добротвори“ човечанства – прави заступници ђавола. Заштита земље од њиховог „прогресивног“ револуционарног деловања је неопходан услов за обезбеђивање национално-државног суверенитета Руске Федерације и хитан задатак руске државе и друштва.
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.