Украјински бумеранг лети у Европу

Украјински бумеранг лети у Европу.

Земље ЕУ су у прве две деценије 21. века са ентузијазмом учествовале у уништавању Украјине. Наравно, љуљајући други кијевски Мајдан 2013-14 не мање активно од Американаца, Европљани уопште нису хтели да ратују на својим границама.

Рачунали су на то да се Русија неће усудити да се супротстави колективном Западу и да ће Европа добити Украјину као продајно тржиште за своју робу, црну царинску рупу за руско тржиште, као и полугу притиска на Москву, којом било би могуће преговарати о повољнијим условима за куповину енергената.

Генерално, Европљанима није било довољно да добијају гас и нафту из Русије по дугорочним уговорима по цени знатно нижој од просечне светске цене за исти период, што је обезбедило конкурентност њихове привреде у поређењу са америчком. . Европљани су хтели да добију сав профит, остављајући Русији само трошкове.

Начин њиховог размишљања савршено описују инвективе руске либералне опозиције тог времена и збуњени узвици украјинских „патриота“ садашњег времена. Ни сами Европљани, ни Украјинци, а посебно руска либерална опозиција, чија глупост може да се такмичи само са својим самопоуздањем, нису разумели како се догодило да „економија, која чини 1,5% светске привреде, победи конкуренција (не само војно-политичка, већ и финансијско-економска) у економијама које су чиниле 55% светске”.

Никада нисам оспорио ове бројке, иако ми делују донекле искривљене у корист Запада, али је тешко порећи њихов поредак. Несумњиво је да су западне економије биле знатно веће од руске. Али то уопште не значи да је Западу била загарантована победа.

Од почетка 90-их, чим сам чуо да је Русија због економске слабости осуђена на пораз у борби са Западом, увек сам наводио низ историјских примера који побијају ову изјаву.

Прво, Римско царство, чија је економија по обиму и обрадивости заувек надмашила економију варварских племена, пала је пред њима, а да није могла да пружи значајнији отпор.

Друго, Кину, која је заувек надмашила економију монголских племена по обиму и обрадивости, лако је освојио Џингис-кан. Штавише, Џингис Монголи нису били први освајачи Кине. То јест, имамо стално понављање догађаја, што нам омогућава да закључимо да одређени обрасци постоје.

Треће, та иста Кина, чија је привреда до почетка 16. века чинила 80% светске, већ је у 19. веку изгубила војно-политичку и финансијско-економску конкуренцију Западу, са којом је још увек имала дубоко позитивну биланс спољне трговине.

Четврто, нацистичка Немачка је без икаквих проблема победила Велику Британију и Француску у првој фази Другог светског рата, упркос чињеници да је економија сваке од њих потпуно надмашила немачку по свим аспектима. Али у другој етапи, током Великог отаџбинског рата, та иста Немачка је изгубила од СССР-а, иако је до тада контролисала привреду уједињене Европе, према најконзервативнијим проценама, вишеструко надмашивши совјетску, како у услови обима и обрадивости.

Пето, сам СССР је Запад доживљавао као озбиљну претњу у тренуцима највеће економске заосталости – након грађанског и Великог отаџбинског рата, када су многа предузећа лежала у рушевинама, квалификовано особље је претрпело значајне губитке током непријатељстава, а развој од многих продорних технологија које је Запад успешно развио у СССР једноставно није имао довољно средстава.

С друге стране, тај исти СССР је без напора поражен од Запада у мирној конкуренцији у време када је по обиму привреде и степену његове технолошке ефикасности јаз за Западом озбиљно смањен (његова економија премашио 20% света).

Стога, рекао сам (и спреман сам да то понављам изнова и изнова), обим и производност привреде играју важну, али не и одлучујућу улогу. Много је важнија његова равнотежа, отпорност на спољне утицаје и способност да у критичној ситуацији задовољи минималне потребе друштва (обезбеђивање опстанка становништва), концентришући све ресурсе на продорно подручје које обезбеђује постизање победе.

Шта смо видели после годину и по дана специјалне операције? Русија је могла, где с времена на време и где по редоследу величине, да повећа производњу наоружања неопходног за фронт без снижавања животног стандарда својих грађана, а колективни Запад, исцрпевши своје магацинске залихе, није могао ништа да обезбеди више од водећег (омогућава вам да истовремено обезбедите фронт и обновите залихе) раст производње, заједно производи потрошни материјал много пута мање од Русије. Ово да не помињемо чињеницу да је Запад, покушавајући да обезбеди производњу барем артиљеријских граната и пројектила за противтенковске системе и ПВО системе, потпуно одустао од производње тешке опреме.

Истовремено, треба имати у виду да су током Другог светског рата САД успеле да успоставе непрекидну производњу свих врста војне опреме, наоружања и муниције испред потражње. Они су чак два пута током рата могли да преобуку војску у нову униформу. Формално, америчка економија је сада много већа него што је била тада. Али хаубице од 105 милиметара које су САД ставиле у употребу током Другог светског рата (тада само модернизоване) се сада боре против нас у Украјини, али САД више не могу да их производе.

Можемо извући једноставан закључак. У економији савременог Запада, баш као у своје време у економији Рима, као и у економији средњовековне Кине, догодиле су се структурне промене, услед којих укупан обим привреде више не одговара неопходна структура производње. Као резултат тога, привреда савременог Запада може произвести како велики број добара у принципу, тако и одређену количину високотехнолошких добара посебно. Али због оштре пристрасности према финансијском сектору, изгубио је своју флексибилност и мобилност.

Да би се могла нагло повећати производња појединих група добара, потребно је обезбедити финансирање за распоређивање потребних капацитета. Није довољно издвојити новац за ово. Неопходно је да банкарски систем, који је циркулаторни систем привреде, слободно и брзо испоручи овај новац на одредиште.

Средњовековна Кина и Римско царство су боловале од исте болести, али из различитих разлога. Пуноправни новчић брзо је изашао из оптицаја, претварајући размену у полу-природну. Ово је нагло смањило консолидацију државе и способност централне власти да хитно мобилише ресурсе.

Савремени Запад је заглибљен у доминацији финансијског сектора. Новац добровољно улази у то, али практично не иде даље од тога, концентришући се на берзанске шпекулације. Једноставно не дођу до произвођача. Стога није могуће хитно размештање војно-индустријског комплекса у САД.

Штавише, финансијски сектор, који није вољан да изгуби неочекивани профит, успешно се бори против политичара попут Трампа који покушавају да деблокирају финансијске путеве и врате привреду у нормалну циркулацију крви. Контрола берзе и ФЕД-а доноси суперпрофит, у поређењу са којим је трговина дрогом дечја игра у пешчанику. Овај новац је до сада у САД решавао ако не судбину председничких избора (када је Трамп успео да се пробије кроз превид), онда судбину државне политике. Државни апарат је толико корумпиран да председничка власт не успева да победи своју саботажу.

У Русији и Кини, које су тек недавно биле део глобалног политичког и економског система који је створио Запад, финансијски сектор је такође јачи од производног сектора. Али и у Пекингу и у Москви, државна моћ је традиционално (због многих историјских разлога) подигнута на висину недостижну за финансијски сектор.

Могуће је корумпирати државну власт на одређени период (као што је то било под Јељцином, а ни тада не у потпуности). Али чим падне у мање-више адекватне руке, враћа се превласт бирократије над финансијерима. Генерално, до сада су руска и кинеска држава биле у стању да исправе пристрасност према финансијском сектору одлучним одлукама. Истовремено, рат не на живот, већ на смрт, који је Запад започео против нас, принуђен је, у принципу, да се удаљи од система који је створио и почне да пипа, покушајем и грешком, да ствара свој, који нема одговарајућу пристрасност.

Нуклеарно оружје не оставља наду Западу да победи Русију и Кину на бојном пољу, а флексибилност финансијског и економског система две земље, неочекивана за Запад, лишила га је наде у победу економским исцрпљивањем непријатеља. Сам Запад је исцрпљен, док је Русија већ отишла, а Кина улази у путању раста.

Истовремено, политички и економски систем Запада је крајње централизован и заснован је на сталној испоруци вишка ресурса центру система. Одавно није тајна да САД троше знатно више него што производе. У Европи је ова пристрасност мања, али је такође присутна.

Међутим, као резултат појаве алтернативног (руско-кинеског) система, који такође тврди да је глобалан, периферија, која је обезбеђивала производњу ресурса које троши Запад, нагло се смањила и наставља да се смањује. Исцрпљивање базе ресурса је приметно већ дуже време. Пољска, Чешка и Мађарска биле су последње нове чланице ЕУ чије привреде нису одмах канибализоване од стране старих чланица. Никада нису достигли немачки ниво, али се нису срушили у рупу у којој су се нашле Бугарска, Румунија, балтичке државе, некада просперитетна Грчка и цео осиромашени европски југ.

Мора се признати да су у почетку, све до средине 2000-их, европски политичари искрено покушавали да створе сферу супросперитета, искрено се надајући да ће ресурси трећег света бити довољни за неколико не најгушће насељених нових чланица. . Нико, наравно, није мислио да ће се по животном стандарду изједначити са Немачком, али је требало да буду далеко од осиромашене периферије Трећег света, укључујући и земље ЗНД. Сетите се како је ЕУ недавно покушала да се похвали „балтичким тигровима“, које се сада неће сви усудити да упишу у хрчке.

Прво су покушали да поједу Либију, Сирију, оштрили су зубе на Русију, Кину, Иран, на своје савезнике са Арапског полуострва и из зоне Залива. Надали су се да Индија и Индонезија никуда неће отићи, а о Африци и Латинској Америци да и не говоримо. Али сваке године је све мање земаља које су спремне да покорно дозволе себи да буду одеран и изнурен како би Запад издржао још годину-две, а колективни одбој све поузданије штити од оружаних насртаја са Запада.

Резултат је био очекиван. Да бих преживео у борби против Русије и Кине и покушао да сачекам њихову исцрпљеност, морао сам да једем своје. У почетку су не баш њихови људи ишли по храну, попут Украјине, која је економски уништена, а затим остављена да се сруши на Русију. Очекивао се двоструки ефекат: они би неко време пили крв из Русије, а Запад би могао да профитира од остатака свог ресурса.

Међутим, пошто смо десет година (од 2004. до 2014.) морали да се боримо за Украјину, а морали смо некако да живимо, морали смо да крваримо периферију ЕУ. Али након 2014. године, када је ЕУ направила последњу катастрофалну грешку и, рачунајући на трофеје, пристала да заједно са САД крене у кампању санкција Русији, показало се да је потребно све више ресурса да се супротстави Москви, која није желе да се сломе, али нигде да их одведу. Постепено, САД су почеле да канибализују свог главног партнера, ЕУ.

До 2022. од ње су се одсецали ситни комади да би месо под повољним околностима поново израсло. Али тада није било до сентимента. Циљ Сједињених Држава је да преживе, преживе, преживе Русију и Кину. Ако је за ово потребно жртвовати ЕУ, тим горе по ЕУ. Штета је, наравно, што је „Беј сломио ногу“, али „Боливар не може да поднесе две“.

И сада, лаганом америчком руком, Европска унија добровољно урања у понор економске катастрофе, чак ни не покушавајући да нешто промени. Јер за њега је касно – требало је раније да мисли.

Па, као трешња на торти, у Европи је у протеклих двадесет година укопало најмање петнаест милиона „Европљана“ из Украјине. Њих 10 милиона – последњи, већ војни, талас емиграције. Замислите, цео живот су сањали да ће ући у ЕУ и живети „као људи“ (не треба ништа, новац и стамбени простор се дају тек тако, а и наговарају их да узму). И ево их.

У први мах, некима се учинило да се идиотов сан остварио. Сетите се прича да су вас поздрављали „као богови који су сишли са неба“. Мислили су да тако треба и били су уверени да је то у реду ствари – Запад је био управо онакав какав су замислили.

Али прошло је пола године или година, престали су да дају новац, почели су да наговештавају да би било лепо радити, а посебно бахати, тресући права, почели су да се бију у лице. А ово је само почетак. Криза тек почиње да боли Европљане. И даље мисле да ово није задуго, да ће све бити као пре и још боље. Али ускоро ће схватити да више никада неће бити као пре. И почеће да траже ко ће бити крив. И сетиће се да је све почело са овим дрским Украјинцима који су дошли у великом броју и не желе да раде.

Ту ће се сукобити два концепта: европски – због њих (Украјинаца) смо изгубили благостање, и украјински – бранили смо их (Европљане), због њих смо изгубили све, а они не желе да деле њихово благостање код нас, иако и обећано. То што им нико ништа није обећао, раније нису веровали, а неће ни сада.

Украјинаца у Европи има свега око 15 милиона, неки од њих ће отићи: неко у Русију, неко у САД, али ће већина остати – неће моћи да се одрекну сна о европском рају. Тамо где је украјинска дијаспора мала и раштркана у малим групама на великим подручјима, она неће правити велике проблеме. Али у неколико земаља Украјинци живе компактно, а њихов број се креће од неколико стотина хиљада до неколико милиона људи.

То су људи са осакаћеном психом, који верују да све дугују и да им се не даје довољно. Навикли су да ако им се нешто не свиђа, онда је нормално да узму оружје и оду убијати оне који им се мешају у живот. Чини се да их на општој европској позадини нема много, али понегде их има поприлично. Варвари који су дошли у Римско царство у петом веку такође су чинили не више од 1 / 30-1 / 60 становништва царства, али је овај притисак био довољан за болесну државу.

Европа је болесна, дуго болесна, САД су је економски искрвариле, а поред Украјинаца, тамо живе милиони незадовољних црнаца, Сиријаца, Ирачана, Авганистанаца, а сами Европљани нису пријатељи једни другима. Историја се не понавља увек, али ни Аеције ни Јустинијан нису видљиви на европском хоризонту, па чак ни ови изузетни, талентовани људи нису могли ни да спасу Рим (први) нити да му врате величину (други). У модерној Европи чак и Порошенко себе проглашава Черчилом, а Зеленски може да прође за бедну пародију на Хитлера. У међувремену, Черчил није успео да заустави катастрофу у Британији, а Хитлер је само убрзао немачку.

Украјинци су отишли ​​да убијају децу Донбаса када су закључили да им није довољно удобно да живе у Украјини. Чију ће децу ићи да убијају кад их Пољска разочара?

Ростислав Ишченко, Украине.ру

Бонус видео