Докле ће Срби славити своје уништитеље: КАД ЋЕ ЗРЕЊАНИН ПРОМЕНИТИ — ИМЕ?

Читам ових дана да „Зрењанин, уз помоћ државе, обнавља обележје револуционару чије име носи“: веле да му је споменик (који је, иначе, открио његов друг Тито давне 1952) малкице попала рђ[иц]а па би га требало очистити и угланцати и уредити га да издржи макар следећих седамдесетак година.

„У ту сврху Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања одобрило је 650.000 динара, а уговор је потписао министар Никола Селаковић, у оквиру финансирања 16 пројеката за одржавање ратних војних меморијала у укупној вредности 32 милиона динара у овој години“. Томе ће Драгана Шијак, архитекта-конзерватор за заштиту споменика културе у Зрењанину, додати и информацију да поменуто Министарство „већ две деценије финансира обнову споменика, те да се у континуитету обнављају угрожени споменици из Другог светског рата на територији Зрењанина“.

Помињем ове појединости зато што примећујем да су многи слични споменици по другим крајевима појевтинили, многи се револуционари скрајнули из памћења (сви већ заборавили многа „комунистичка кумства“ градовима, универзитетима, школама, улицама и сличним природним лепотама и појавама) па ми, просто, необично кад чујем да у Зрењанину и око њега и даље све бљешти од непоновљиве револуционарне правде и њене недомашене лепоте.

Не разумевајући се, међутим, много ни у ту правду ни у ту лепоту, а схватајући да су оне, током много последњих деценија, Србе довеле до биолошког и сваког другог суноврата, предлажем да се речени споменик не обнавља и да се препусти пропадању — као и многе друге „српске револуционарне тековине“. И да град промени — име. Тј., да се врати неком старом (да ли Петроград, да ли Бечкерек) или да се повери неком „новом кумству“ (па како „кум“ одреди).

Срби су имали много различитих учитеља. За једног од њих, пре више деценија, причао ми је стари информатор у Избишту да је био рањен, да су га у једној кући неговали, превијали, бринули о њему, а кад се опоравио, он се домаћину захвалио тако што му је — силовао кћер. А накнадно се појавила и сведочанства да је „у народу кружила и нека »швалерска прича«“ која је све то пратила, а одмах затим и навод да је пре рата „осуђен за напаствовање својих ученица и [био] познат као сексуални манијак“. Биће да су те појединости биле добро познате Вршчанима кад су одбили предлог да њихов град понесе име протуве која се одазивала на име Жарко Зрењанин-Уча, па та лепота касније запала Петроград.

Комунисти су своје „Царство“ изградили ослањајући се на „(нај)горе представнике људске врсте“, један је такав био и овај о коме говоримо, а у вези с њим поменућемо и две „мистерије“ које су комунисти у вези с њим оставили. Једна је од њих непосредно везана за нашег хероја: по комунистичкој верзији, он је био „покошен рафалом“ док је његов пратилац Стефановић „извршио самоубиство“, а „незванично се прича да је било обрнуто“. Потписник ових редова више верује у ту „обрнуту верзију“ јер у психолошком профилу злочинаца и психопата не остаје места ни за људскост ни за храброст — као њено иманентно обележје.

Друга је појединост општија и тиче се судбине „банатског крвника“ Јураја Шпилера који је приредио Зрењаниново убиство и (после више перипетија) 1948. године био осуђен на смрт. Мистерија коју у вези с њим помињемо тиче се чињенице да нису остале потврде да је пресуда над њим извршена, а појавили се сведоци да је он „завршио“ као — инструктор ОЗНЕ. Тиме се показало да су проверене злочинце комунисти чували по истом оном обрасцу по коме су Американци све Хитлерове посленике на припреми атомске бомбе преселили у своје лабораторије и омогућили им да своје послове наставе тамо где је Хитлер престао да се о њима брине.

Шпилерова епизода добар је образац комунистичких механизама за сатирање Срба.*

*Потписано на седамдесетдевету годишњицу „пресељења“ српске средњовековне немањићке државе у „Македонију“, у Манастиру Св. Прохора Пчињског.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: