Правни или политички сукоби у Израелу

Упркос вишемесечним протестима свих структура израелске левице, укључујући и делове из безбедносних служби, закони су у јулу донесени и владајућа већина нема намеру да стане. Ово је поново отворило и велики сукоб Нетанјахуа и израелске деснице са америчком јеврејском заједницом, која је управо један од носилаца леволибералне агенде.

Од почетка ове године вести из Израела обележене су сликама масовних демонстрација и конфузним вестима о дубокој подели земље због наводног покушаја Нетанјахуа да „уведе диктатуру”. Велики број западних лево-либералних медија и агенција, од којих и наши медији нажалост преузимају „вести”, коментаре а тиме и поглед на свет, углавном је извештавао крајње једнострано са огромним симпатијама за опозицију и протесте, покушавајући да мотиве за владину реформу сведе на најбаналније потребе премијера и министра правде да себе заштите од процеса за корупцију. У питању је међутим један од најважнијих сукоба и процеса у савременом свету, однос између извршне и законодавне власти с једне стране и истински разулареног касационог судства са друге стране.

Ради се наиме о проблему који сам обрађивао у неколико последњих књига, следећи истраживања која је још почетком деведесетих започео чувени амерички судија и правни мислилац Роберт Борк. Он је још у то доба са неколицином других правних доајена почео да говори о „судској диктатури”, односно „америчкој болести” која је кренула масовно да се шири по свету. Све до четрдесетих година прошлог века осим САД само је врховно судство Норвешке имало могућност да без превише обзира обара законе донете у парламенту и да широко тумачи одредбе устава и (не)усклађеност закона са уставом. Од тада је то под утицајем америчких фондација и стипендиста из других земаља који су се враћали у своје земље и ширили ту нову идеологију почело да се шири као пожар изазивајући огромне проблеме у десетинама земаља.

Судије су од актера који треба да примењују закон постале самоуверени арбитри комплетног политичког живота, и пре свега система вредности на коме неко друштво почива. Сем у ретким случајевима (Уставни суд Пољске) ту своју самопроглашену моћ користили су једнострано за промовисање прилично радикалне левичарске агенде, протерујући традицију и веру иза јавног простора и образовног живота, а последњих деценија водили су директну борбу против идеје породице и друштва. Врховни суд САД је од педесетих година постао далеко моћнија и значајнија институција у овој држави него што су то Конгрес па чак и председници. Низом јасно противуставних одлука, попут Ро против Вејда, која је била на снази 49 година, уводили су нове праксе и наметали великом броју држава праксе и правна решења против којих је била огромна већина разумних и одговорних грађана.

Уз амерички управо је по таквом равном насиљу постао чувен Врховни суд Израела на чијем челу је дуго био један од лидера садашњих протеста судија Ахарон Барак. У време његове владавине ова институција је проширила своје ингеренције до неслућених размера, дајући себи за право да сваку одлуку Кнесета просуђује на основу сопствених критеријума „разумности”. У својим одлукама и пресудама не само да је директно примењивао и уводио најразличитије одлуке међународних судова, под чију ингеренцију држава Израел није припадала (нпр Европског суда за људска права), него се позивао на одлуке судова у другим земљама. Све то је директно поништавало вољу и политику демократски изабраних представника народа. Тиме су Барак и судије постали дефакто самопроглашени диктатори над свим аспектима израелског живота над којим су покушали да досегну.

Ово је уочено као огроман проблем и у низу других земаља па су најпре Орбан и Пољаци кренули да сузбијају моћ својих уставних и врховних судова. Наиме било каква реформа и одбрана државе од глобалних корпорација и међународних финансијских предатора, као и од антипородичних фанатика није могућа док се не поврати суверенитет над законима и нормама сопствене државе. Јер народне банке и врховни судови су захваљујући глобалној констелацији и владавини леволибералне идеологије постали под маском наводне независности заправо део глобалних сила и агенти утицаја нове врло штетне идеологије. Покушај Пољске да заустави овај процес и да уведе контролу над оваквим претензијама судства довео је до спора са Бриселом и финансијским казнама које већ дуго трпи.

Нетанјаху је кренуо у истом правцу уводећи низ ограничења за примену такозваног начела разумности и за ограничење видова закона на које Врховни суд има право да делује. Упркос вишемесечним протестима свих структура израелске левице, укључујући и делове из безбедносних служби, закони су у јулу донесени и владајућа већина нема намеру да стане. Ово је поново отворило и велики сукоб Нетанјахуа и израелске деснице са америчком јеврејском заједницом, која је управо један од носилаца леволибералне агенде. На пример, све велике биг тек израелске корпорације, које су у блиској вези са својим америчко-јеврејским сарадницима са којима деле исту хипстерску идеологију, активно учествују у протестима.

Нетанјаху је брутално одбацио Бајденов позив да заустави овај реформски пакет, при чему Бајденова администрација из сасвим других мотива такође отвара фронт према америчком Врховном суду, чијим (конзервативним) саставом и одлукама није задовољна. Управо су левичари оваквом злоупотребом универзално подрили некадашње поверење у судове као независна објективна тела. Последица је општа политизација свега и враћање на начела чисте политичке силе.

Миша Ђурковић научни саветник, Институт за Европске студије

Политика

БОНУС ВИДЕО: