СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ: Како изабрати жену?

Према закону Господњем, ми сносимо одговорност за прељубу ако супругу отпустимо због тога што је лоша. Стога, кад бираш жену не читај само грађанске законе, него, пре свега, Црквене законе; јер Господ на Страшном суду не суди по закону грађанском, него по своме Закону. Преступ државног закона често може да донесе зараду. Преступ Божијег закона доноси неизбежну казну и вечни огањ.

Када се спремаш за женидбу журиш да испиташ познаваоце државног закона. Пажљиво им постављаш питања. „Шта ће се десити ако моја жена умре бездетна? А шта ако има једно, двоје или троје деце? На који начин она може да се користи новцем свога оца за његовог живота, а како кад умре? Шта од њеног наследства добијају њена браћа и сестре, а шта муж? Када муж преузима бригу о њеном поседу, забрањујући свакоме да њиме располаже? Под којим условима он постаје власник целог добра?“. Са знатижељом постављате и многа друга питања да бисте се уверили да ништа од женине имовине не добијају њени сродници. Као што већ рекох, било шта непредвиђено да се деси казна за пропуст је губитак новца. Стога водите рачуна да ништа не превидите. Зар то није неразумно? Када нам прети опасност да изгубимо новац добро пазимо на све, а када се излажемо опасности да душу изгубимо, ми не бринемо много. Треба да се замислимо над тим и да на првом месту мислимо о спасењу душе.

Стога, опомињем и саветујем оне који желе да ступе у брак, да се подсете речи светог Павла, и да прочитају правила брачног живота која је он дао. Научите, пре свега, оно што вам он налаже у случају да вам је жена болесна, непослушна, неразумна, лажљива, склона пијанству и сваком другом пороку. Онда, имајући то у виду, поново размислите о браку. Ако вам он допушта да се од ње раздвојите због тога што је лоша и да се вежете за другу, онда уживајте у својој ослобођености од брига. Ако вам, пак, то забрањује и приморава вас да са њом живите без обзира на све њене мане (осим кад је у питању нечистота), онда припремајте себе да поднесете све њене слабости. Пошто је то тешко и одговорно, поведите много рачуна да бисте изабрали добру, разумну и нежну супругу. Знаш да имаш само две могућности. Ако изабереш рђаву жену, мораш подносити тегобе; јер ако нећеш да је трпиш, сносиш одговорност за прељубочинство раздвајајући се од ње. Господ рече: Сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се жени отпуштеницом; прељубу чини.[63] Када добро испитамо закон Божији пре венчања, пажљиво ћемо изабрати себи жену која је од самог почетка добра и подобна нашим особинама. Узимајући такву жену немамо само корист од тога што се од ње нећемо раздвајати, но и због тога што ћемо је и волети онако како свети Павле заповеда. Јер када каже: Мужеви, волите своје жене, он се не задржава само на заповести, но даје меру те љубави као што и Христос заволе Цркву.[64]А како је Христос волео Цркву, реците ми? „Себе предаде за њу“. Значи, ако и живот треба да предаш за жену, не оклевај. Ако је Господ дао себе за своју помоћницу, како ли тек ми треба да волимо своје помоћнице у невољи?

Можда је лепота и врлина невесте привукла Женика? Не, била је ружна и нечиста, као што о томе и пише. Кад свети Павле каже Христос себе предаде за њу, одмах додаје да је освети, очистшши је крштењем у води.[65]Говорећи, „да је освети“, свети Павле показује да је била обесвећена и нечиста, но, не на уобичајен начин, него најгором нечистотом. Била је оскрнављена крвљу, лојем, димом, и свим другим гадостима идолских жртава. Ипак Он је није одгурнуо због њене нечистоте, но ју је преобразио, очистио и опростио јој грехе. Мораш се угледати на Њега. Чак и ако твоја жена небројено пута више греши, ти мораш да јој опростиш. Узмеш ли осорну и грубу жену треба да је преобразиш својом љубављу и нежношћу као што је и Христос преобразио Цркву. Није јој само очистио нечистоту, него ју је и подмладио, отклонивши јој боре од греха. Свети Павле уз то још додаје: Да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре.[66] Није је учинио само лепом но и младом, и то не према природи њеног телесног изгледа, но према њеним душевним одликама. И није једино чудо то што је срамотну, нечисту и стару није презрео, него је чудо и то што претрпевши и смрт ради ње, преобразио је и учинио чудесно лепом. Веће је чудо то што је нечисту и изборану не одгурну од Себе, него је пригрли брижно и узе да је исправи. Реците ми, колико њих паде у грех пошто су постали верујући? Па ипак, Господ их не презре. Сетимо се примера верника Коринћанске Цркве који су грешили; Господ их није одлучио од Цркве; јер су припадали тој заједници Тела Христовог, но их је враћао себи.[67] Цела Црква Галата је била у побуни, заокупљена јеврејским обичајима, па опет је Он није одбацио, но ју је пославши светог Апостола Павла вратио у пређашње стање и обновио је. Када се разболимо ми не одсецамо болесни део тела, него се трудимо да болест излечимо. Исто треба да се учини и када је у питању жена.

Не одбацуј жену ако је лоша, но се труди да одагнаш зло. Уосталом, могуће је да жену пошто одбациш поново вратиш, а одсечени уд сигурно не можеш повратити. Чак и кад знамо да је болест неизлечива ми не одсецамо уд. Видите да особе које су хроме, или имају осушене руке, или су слепи на једно око не одстрањују болесни део тела. Иако никакве користи нема од њега, иако он још служи на поругу другим удима, човек га задржава и негује као и остале. Зар то није неразумно? Када је немогуће излечити, а никакве користи нема, ми се толико бринемо и толико пажње посвећујемо; а када постоји нада у исцељење, ми негу одбацујемо. Нешто што је једном изгубљено не може се повратити, али се исклизнућа са правог пута увек могу исправити.

Чак и ако ти је жена неизлечиво болесна, и поред све пажње ружно се односи према теби, не смеш да је одгурнеш. Болесни уд се не одсеца, а она је твој уд, јер је писано биће двоје једно тело.[68]

Осим тога, никакву корист немамо негујући болесни уд који је неизлечив; а за труд што поучавамо жену која је болесна добијамо награду од Бога. Чак и ако нема много користи од тога за њу, Господ ће наградити нашу трпељивост јер смо тиме показали да Га се бојимо. Благошћу смо одагнали зло из ње и сачували свој део. Жена је део нас и због тога посебно треба да је волимо. О томе свети Павле учи говорећи: Тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тела… јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује, као и Господ Цркву. Јер смо уди тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових.[69] Као што Ева дође од Адама, тако и ми долазимо од Христа, и управо то значе речи „од меса Његова и од костију Његових“. Сви знамо да је Ева створена од Адама. У Светом Писму јасно је речено да је Господ пустио тврд сан на Адама и од његовог ребра створио жену. Како да схватимо то да и Црква настаде од Христа? И ово стоји у Светом Писму. Када је Христос издахнуо на крсту, пошто је већ био распет, један од војника му прободе ребро и из њега потече крв и вода.[70] Из те крви и воде излази цела Црква. Господ нам сам сведочи за то речима: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.[71] Он крв зове „Дух“. Крштењем ми се поново рађамо Духом и водом, и Христос нас прима у себе. Схватате ли сада како смо од Његовог меса и Његових костију, и како се рађамо крвљу и водом? Као што је жена створена кад је Адам пао у сан, тако је и Црква настала од Христа када је на крсту умро.

Жену морамо волети не само због тога што је настала од нас и што је део нашег тела, но и због тога што је Господ то одредио речима: Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.[72] Свети Павле нас подсећа на овај Закон и учи да увек стремимо тој љубави. Видите мудрост овог светог апостола. Он нас не приводи љубави само законом Божијим, или наводећи само људске разлоге за њу. Свети Павле користи истовремено и једно и друго.

Мудрији и духовнији ће се поводити за небеским, а слабији ће тежити љубави из простих, земаљских побуда. Зато он почиње да говори наводећи Христова дела и позивајући се на Њега: Волите своје жене, као што и Христос заволе Цркву. Потом, користећи људско искуство, каже: Мужеви да воле своје жене као своја тела. Затим, поново говори о Христу: Јер смо уди тела Његова, од меса Његова, и костију Његових, да би се опет вратио на људско искуство: Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој.

После свега свети Павле каже: Тајна је ово велика.[73] Зашто је то велика тајна? Реците ми. Тајна је због тога што невеста, која је све до венчања чувана, никад раније није видела женика а воли га и чува од првог дана. С друге стране, женик који је ни видео није, нити је са њом кад разговарао, ставља је испред свих пријатеља, сродника, па чак и родитеља. Па и родитељи, да су из било ког разлога оштећени, они би се жалили и ишли на суд; а сада своју кћер поверавају ономе кога не познају и још уз њу дају мираз. Они то не сматрају губитком, но се радују том догађају. И када их кћер напусти, они не мисле више на блискост са њом, не жале се и не тугују, но су Господу захвални. То значи да је Господ услишио њихове молитве. Свети Павле на све то мисли: и како млади остављају родитеље и привезују се једно за друго; и како ова заједница бива много снажнија од оне у ранијој породици. Он је видео да то није људска творевина. Господ је дао љубав између мужа и жене.

Он је обавезао оне који ступају у брак, као и оне који су већ у браку, да им та заједница буде на радост. Стога свети Павле каже: „Тајна је ово велика.“

Као што тек рођена беба препознаје своје родитеље чим их види иако то не може да каже, тако се и срца невесте и женика препознају на први поглед, а да их нико претходно не упозна. Видећи да се то догодило и са Христом и Црквом, свети Павле је био зачуђен и задивљен. Како се то догодило између Христа и Цркве? Као што женик оставља своје родитеље и долази својој невести, тако је и Христос оставио Оца и дошао својој невести. Он није призвао нас горе, но је сам дошао (то не треба да схватамо као суштинску промену, но као чин Христовог снисхођења људима, јер када је дошао нама и даље је био заједно са Оцем). Стога, кад свети Павле каже „тајна је ово велика“, одмах наставља а ја говорим о Христу и о Цркви.[74] Пошто сад знате како је брак велика тајна, и како представља значајну ствар, не узимајте га више олако.

Док тражиш изабраницу, никако не гледај на новац. Схвати да брак није посао, него заједница у којој се живи. Чујем да многи од вас кажу: „Тај и тај се браком обогати, а пре је био сиромашан. Чим је узео богату жену, одмах је добио сва задовољства и раскош.“ Шта говориш, човече? Зар жудиш за земним богатством? Зар те није срам? Не црвениш ли због тога? Требало би да од срамоте пропаднеш у земљу! Каквим речима се може назвати овакав муж?

Жена има само једну дужност: да чува оно што смо стекли, да пази на нашу имовину, да брине о нашем домаћинству. Осим тога, Господ ју је дао нама за помоћницу у овоме, као и у свему другом. У целини гледано, наш живот је састављен из два дела: друштвеног и приватног. Када је Господ начинио ову поделу, жени је дао да управља домаћинством, док је мужу наменио све послове ван куће: трговину, војску, суд, скупштину и све остало. Жена не може натезати лук и хитнути копље, али може да прави одећу, припрема храну и брине о свему што се тиче домаћинства. Она не може да даје своје мишљење у скупштини, али зато то може да учини у кући. Често се дешава да, иако се муж разуме у домаћинске послове, жена их ипак боље познаје од њега. Она не може да води државне послове, но, зато може да подиже децу, што је још драгоценије. Жена, такође, може да надгледа послугу и да замени мужа у свим кућевним делатностима, као што су припремање зимнице, одржавање одеће, спремање обеда. Она води бригу о свим стварима које су за мужа неприкладне и тешке, без обзира на то колико је он вешт. Уосталом, ови послови су дати жени Божијом премудрошћу, да би се показало да онај који обавља много веће послове нема никаквог утицаја и потпуно је бескористан када су у питању мањи послови, тако да му је у томе неопходна женина помоћ. Да је Господ дао мужу да ради и једне и друге послове десило би се лако да мужеви занемаре женски род. Да је пак жену учинио способном за већа и важнија задужења усадио би у њој уображеност.

Због тога Господ није дао једном полу да управља и у једном и у другом, а други запоставио – учинивши га бескорисним и сувишним, нити им је дао подједнак приступ у обе сфере јер би се из те једнакости у части код жене створила жеља за старешинством. Ради мира у породици Божија промисао је сваком одредила одговарајући положај. Господ је наш живот поделио на два дела, дајући онај већи и значајнији мужу, а мањи жени. На тај начин, он је жену учинио зависном од мужа јер јој је његова услуга неопходна, а с друге стране, и сама има задужења тако да нема разлога да устаје против њега.

Аврам и Сара

Знајући све ово, тражимо код жене само једну ствар: лепоту душе и племенитост духа, да бисмо уживали у радости вечне љубави. Како ће муж да спута своју жену која је богата, или је сиромашна а горда? Онај који узме жену подједнако богату или сиромашнију доноси у кућу благослов, јер је нашао себи помоћницу и утешитељицу. Њено сиромаштво ће је приморати да брине о мужу и да му се покорава у свему. Њиме се отклања свака непокорност, свађа, сујета и гордост. Сиромаштво држи пар у слози, миру, љубави и складу. Да бисмо уживали у радости не тражимо новац, но мир. Брак није дат да би се људи свађали, устајали једно на друго и живели немогућ живот, већ да би дом био испуњен радошћу, међусобним помагањем, и да бисмо у њему нашли уточиште од свих невоља.

Колико мужева ожењених богатим женама, дане проводе у свађама за столом? Колико њих сиромашних, ожењених сиромашнијим женама, дан дочекује са радошћу и топлином? Богати мужеви, иако живе у раскоши, често желе да им жена што пре умре и ослободи их таквог живота. То значи да је новац бескористан ако живиш са неким ко нема добру душу.

Зашто да више говорим о миру и хармонији? Да бисмо стекли новац, често узимамо богату жену. Када човек миразом стекне иметак, у случају превремене смрти женине, он је приморан да сву заосталу имовину да њеним сродницима. Као дављеник са потонулог брода који је успео да извуче само живу главу, тако и овом човеку после буре препирки, увреда, свађа и понижења остаје само тело. Баш као што незасити трговац претоваривши лађу изазива њено тонуће, тако и муж жудећи за нечим већим од своје жене ускоро губи и оно што је имао. Равно таласу који изненада потопи брод, превремена смрт тако односи са женом сву мужевљеву имовину.

Знајући све ово, не тражимо од наше невесте новац, но нежност, благост, побожност и честитост. Мирна, пажљива и целомудрена жена, чак и ако је сиромашна, учиниће сиромаштво бољим од богатства. С друге стране немарна, свадљива и развратна жена, иако има небројено благо, разрушиће дом брже од олујног ветра, а мужу задати велике недаће и гурнути га у сиромаштво. Стога не тражимо богату жену, но ону која ће умети да располаже оним што имамо.

Пре свега, треба да научите какву сврху брак има и зашто уопште постоји. Ништа друго не треба да вас занима. Због чега је, онда, Господ дао брак људима? Слушајте шта свети Павле каже: због блуда сваки нека има своју жену.[75] Он не каже „да бисте се ослободили сиромаштва“, или „да бисте стекли богатство“, но шта каже? Да бисмо се уклонили од блуда, да бисмо угасили наше страсти, да бисмо се извежбали у целомудрености и да бисмо угодили Господу живећи задовољно са својом женом – то је плод брака, његова сврха, дар и корист. Не тражите онда мање, превиђајући веће. Богатство је неважно у односу на чистоту.

Због тога треба да тражимо жену, да бисмо отклонили грех и уклонили се од блуда. Све до краја, брак треба да буде упориште заједничког стремљења чистоти. То ће се догодити само ако узмемо невесту која ће нам донети у мираз побожност, честитост и доброту. Телесна лепота, која није спојена са лепотом душе, мужа ће задовољити двадесет или тридесет дана, и никако дуже, чим се наруши и пропадне. Жене које зраче лепотом душе у браку показују сву племенитост свога достојанства и чвршће и топлије везују мужа за себе. Пошто нежност и оданост држи њихову заједницу на окупу, свака недостојност нема приступа. Без обзира на све навале нечистих помисли, муж је кадар да им се одупре, ако своју жену истински воли, и да настави Богоугодан живот са њом. Услед тога, Господ узима у заштиту и њега и његов дом. Свети људи древних времена овако су бирали себи жене, тражећи од њих племенитост, а не трошна, земаљска блага.

Елеазар и Ревека

Да бих потврдио ово што говорим, споменућу један брак за пример: А Аврам беше стар и бременит каже Писмо. И рече Аврам слузи своме најстаријем у кући својој, који беше над свим добром његовим: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жену сину моме између кћери ових Хананеја, међу којима живим. Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину моме Исаку.[76]

Видите ли врлину овога праведника? Видите ли, са колико промишљености он гледа на брак? Он није тражио проводаџије или старе пијане жене, но је ствар поверио своме слуги. То је показатељ патријархалне разборитости и опрезности, јер толико је поучио свог слугу да му је дао у руке тако важан посао. Као што видите, он није тражио богату или лепу жену, но ону која је племенита. Због тога је послао слугу тако далеко. Осврните се и на оданост овога слуге. Он не рече: „Чему то? Толико је племена око нас, толико богаташких ћерки, толико одличних и пријатних људи, а ти ме шаљеш у далеку земљу, међу непознате људе. С ким да говорим? Ко ће ме познати? Шта ако ми припреме клопку, и покушају да ми нашкоде? Није лако прихватити се таквог посла кад си странац“. Он ништа од овог не рече, но, прелазећи преко свега, бринуо је само за оно што је и било вредно бриге. Без икаквог поговора показао је своју послушност. Мудрост и умешност показао је питајући једино где би било најбоље да се распитује. Но, шта га је једино бринуло? Шта је питао свога господара?

Ако девојка не хтедне поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твога у земљу из које си се иселио? А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мога онамо. Господ Бог небески, Који ме је узео из дома оца мојега, Који ми је рекао и заклео ми се говорећи: Семену ћу твојему дати земљу ову, Он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.[77]

Видите ли његову веру? Није му дао за сапутника пријатеља или сродника, или кога другог, но самог Господа. Да би охрабрио слугу није само рекао: Господ Бог небески, но је додао Који ме је узео из дома оца мојега. То је значило: „Сети се како је био дуг тај пут, како смо тамо оставили све и дошли овде, у туђу земљу да уживамо већа блага. Видиш како је  немогуће постало могуће.“ То није једино тумачење његових речи „Који ме је узео из дома оца мојега“, јер оне показују да му Господ нешто и дугује „Господ… ми је рекао и заклео ми се“ вели Аврам сву земљу што видиш теби ћу дати и семену твојему до века.[78] Чак и ако смо бескорисни, Божијом промишљу ми се усавршавамо. Господ нам помаже, дужности олакшава, и испуњава наше прозбе ако му се искрено и предано молимо. Са таквом вером је и Аврам послао свога слугу.

Када је слуга стигао до свога одредишта, никоме се из тога града није обраћао за помоћ. Ни са ким није разговарао, нити се интересовао за ондашње девојке. Видите ли каква беше његова вера. Очекивао је свога посредника. Само је са Њим разговарао. Стајао је и молио се говорећи: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас.[79]

Он чак није рекао:: „Господе Боже мој“, него „Господе Боже господара мојега Аврама.“ То значи: „Иако сам ја нечист и бескористан молим у име мога господара. Нисам дошао овде ради своје потребе, но служећи њега. Ради његове врлине, молим ти се Господе испуни све моје прозбе“. Да не мислите да је он тако говорио само због дуга слушајте шта даље каже: Учини милост господару мојему Авраму. Тиме је мислио: „Чак и ако нисмо учинили добра дела, молимо Ти се спаси нас својом милошћу. Молимо Ти се, услиши молитве наше, не због дужности или обећања, него ради љубави.“ Шта он у ствари жели? „Ево, ја ћу стајати код овог студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде. Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај да то буде она коју си наменио слуги својему Исааку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.“[80]

Примећујемо слугину домишљатост у избору знака. Он не рече: „Девојка коју видим у колима која вуку муле, праћену бројним слугама и евнусима. Ону која се одликује великом лепотом, љупкошћу и красотом, нека то буде она коју си Ти наменио слуги Твоме“. А шта је он рекао „Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем.“ Шта то чиниш човече? Тражиш жену своме господару, ону која носи воду и којој је дозвољено да разговара са тобом, странцем. „Да“, вели он, „господар ме је послао да нађем племениту, а не богату жену. Често су управо ове жене што носе воду пуне врлина, док су оне из раскошних кућа обично горе од свих.“ Како ћеш знати да жена има врлину? „Уз помоћ знака који сам навео.“ На који начин је то знак за врлину? „То је непогрешиви знак за врлину. То је знак милосрђа на делу.“

Заиста је то што он говори знак, чак и не мора да говори ово: „Тражим гостољубиву девојку, која ће се потрудити да ми послужи колико је у њеној моћи.“ Он има нарочити разлог зашто тражи управо милосрдну девицу. С обзиром на то да долази из куће у којој цвета гостољубивост, превасходно је тражио девојку чије ће особине одговарати особинама и навикама његових господара. „Доводимо је у кућу“ вели он „која је отворен странцима. Желим да спречим свађе и несугласице које се често јављају тамо где муж не следи очев пример, јер му жена није рада да угости странце. Да бих то спречио, желим одмах да знам да ли је гостољубива.

Свако добро долази од гостољубивости. Због гостољубивости је и мој господар добио женика на дар: постао је отац. Убио је теле и примио сина, умесио погаче и добио обећање од Бога да ће имати потомака као звезда на небу.[81] Пошто свако добро нама и нашем дому долази од гостољубивости, зато то тражим пре свега осталог. Не гледајмо тако једноставно на то што он тражи воду, но се трудимо да схватимо да тај поступак показује истинско милосрђе – да се не даје само оно што се тражи, но да се да преко тога.

И он још не изговори каже Свето Писмо а то Ревека дође[82]и испуни се реч пророка тада ћеш призивати и Господ ће те чути. Такве су молбе племенитих. Пре но што заврше прозбе, Господ их услиши. Стога и ви, када бирате жену не ослањајте се на људску помоћ, и немојте имати никаква посла са женама које тргују туђом несрећом и чији је једини циљ да извуку корист за себе. Ослоните се на Бога. Он се неће постидети да вам буде посредник. Он је сам то обећао: Иштите најпре Царство Божије и све ће вам се додати.[83] И никако не реците: Како ћу видети Бога, како ћу са Њим отворено разговарати?“ То су речи маловерних.

Господ све може. Није потребно да нам говори да би нам помогао. Ни слуга није чуо глас, нити је ишта видео. Тек што је стао на студенац и помолио се, каже Свето Писмо а то Ревека, кћи Ватуила, сина Мелхе, жене Нахора, брата Аврамова, дође с крчагом на рамену и беше врло лепа, још девојка, још је човек не беше познао.[84] Зашто спомињеш њену лепоту? Да, би се ти научио значају чистоте, лепоти њене душе. Чедност је дивна, а најдивнија је кад се споји са спољашњом лепотом. Због тога када Свето Писмо говори о Јосифовој чистоти прво помиње лепоту његовог тела: А Јосиф беше лепа стаса и лепа лица.[85] Потом пише о његовој чистоти, како га телесна лепота не наведе на блуд. Лепота није сама по себи нечиста, као што и ружноћа није сигуран пут ка чистоти.

Многе жене које зраче спољашњом лепотом, много више исијавају чистотом. Оне, пак, које се појављују ружне и срамотне, у души су још нечистије, натоварене сваком прљавштином. Није то само природа тела, но и склоност душе да у телу пројави своју чистоту или нечистоту.

Није случајно то што се два пута понавља да је Ревека била девојка. Кад Мојсеј каже: Беше још девојка одмах додаје, још је човек не беше познао. Многе девојке чувају своје тело не оскрнављено, док су им душе упрљане сваком нечистотом. Оне су самозаљубљене, привлаче пажњу многих удварача, очијукају са њима и стално им плету замке. Мојсеј показује да Ревека не беше таква. Она је девојка била и по телу и по души: „Не беше још девојка, још је човек не беше познао.“ Истина, постоји много разлога да је човек позна: била је лепа, а и обављала је и посао који јој је то омогућио. Да је проводила време у својим одајама, како то девојке данас чине, да није излазила на тржницу, нити се удаљавала од куће свога оца не би било толико разлога за похвалу њене чистоте.

Ревека је, међутим, одлазила на тржницу, јер јој је дужност била да доноси воду сваки дан једном два, или више пута, па ипак ни један је човек није познао. Из тога закључујете зашто заслужује нарочиту похвалу. Девојке које ретко одлазе до тржница, које су ружњикаве и непривлачне, окружене бројним слугама, често се кваре при таквим изласцима. Ова девојка је излазила из куће сваки дан, и то не само на тржницу но и на извор где је виђала мноштво свакојаких људи. Како да се не задивимо онда њеној чистоти која није оскрнављена и поред излазака, лепоте и познанстава са многима, она је сачувала и тело и душу у чистоти, и то боље од оних које су седеле у женским одајама. То је девојка управо онаква какву је свети Павле видео: света и телом и духом.[86]

Она сиђе на извор, и наточи крчаг и пође; а слуга искочи пред њу и рече: Дај ми да се напијем воде из крчага твога. А она рече: На, пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га. И кад га напоји рече: И камилама ћу твојим налити нека се напију. И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свим камилама његовим.[87]

Велико је милосрђе ове жене и велика њена скромност. Учите се овим врлинама угледајући се на њене речи и дела. Видите ли како њена скромност није нарушила милосрђе, а милосрђе не умањи скромност? Из скромности није журила да се обрати непознатом човеку, нити да се упозна са њим. Због милосрђа и гостољубивости, није га одбила и презрела у прозби. Да му је прва притрчала и поздравила га пре но што јој се обратио, назвали бисмо је бестидном и неразумном. И да га је одбила када је од ње тражио помоћ, назвали бисмо је грубом и нечовечном. Ништа од тога није учинила. Нити је због скромности нарушила милосрдност, нити је због милосрђа изгубила скромност. Показала је праву меру ових врлина. Скромност је доказала чекајући да јој се први обрати, а милосрдност помажући му када је тражио. Право милосрђе није када се даје оно што је тражено, но кад се даје преко тога. То што је она дала само воду значи да је само то било у њеној моћи тог тренутка. Милосрђе се не вреднује према вредности поклона, но према могућности дародавца. Господ ће наградити и онога који да чашу студене воде.[88] Он такође каже да су две удовичине лепте веће од осталих прилога.

Речи „брже изручи“ и „отрча“ показују са каквом вољом је Ревека то учинила. Није показивала безвољност, као да ју је неко натерао на то, нити досаду. Из искуства знамо да то није мала ствар. Често нам се десило да некога са бакљом замолимо да нам за тренутак да мало светла, или некога са водом да нам да воде и он нас није помогао, но се још и наљутио на нас. Она, међутим, није само дала свој крчаг њему да се напије воде, него још и његовим камилама. Због гостољубивости је уложила толики труд и то са љубазношћу. Врлина јој се тако не показује само кроз оно што је учинила но и кроз вољност да чини. Човека је назвала „господару“ иако га није познавала, иако га је видела први пут. Њен свекар Аврам није питао путнике „Ко сте ви? Где живите? Куд идете? Одакле долазите?“. Он је најпростије показао своје гостољубље. Исто тако ни Ревека није питала: „Ко си ти? Где живиш? Зашто си овде дошао?“

Трудила се да покаже гостољубивост избегавајући непотребну љубопитљивост. Оне који продају накит за злато занима само једна ствар – како да зараде новац од људи, а не какво је њихово порекло. И она је имала само то на уму – како да покаже што веће гостољубље и добије награду за то, како да што прикладније поступи у датом тренутку. Знала је такође да се странци стиде да сами траже оно што им треба. Због тога је требало да покаже извољност, а у исто време и меру уздржљивости, јер ако покажемо сувишну радозналост странац ће се збунити, уплашити и отићи тужан. Због тога она није постављала никаква питања, као што то није чинио ни њен свекар Аврам тројици путника. Он их је угостио како је најбоље умео, а онда их испратио на пут. Тада је ангелима указао гостопримство. Да је био радознао, награда би му била ускраћена. Стога га хвалимо не само због тога што је ангеле угостио но што је то учинио из незнања.[89] Да их је служио са знањем то не би било ништа чудновато. Драгог и важног госта и они најокорелијег срца дочекују срдачно. Има ли онда ишта чудновато у томе ако дочекате некога са почастима знајући да је уважен. Ревека је поступала исто као Аврам. Није познавала човека, није знала зашто је дошао, нити да је дошао ради ње. Мислила је да је неки странац или путник. Награда за гостопримство је утолико већа што је дочекала човека потпуно непознатог тако љубазно, а опет сачувала скромност.

Ревека се није понашала непристојно, бестидно, нити мрзовољно и љутито, но са прикладним достојанством. Мојсеј истиче то речима: А човек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.[90] Шта значи то „дивљаше јој се“? То значи да је пажљиво осмотрио како је одевена, како хода, како га гледа, разговара, и све остало, уочавајући тако њено душевно устројство. Но, ни са тим није био задовољан, но ју је ставио на још једну пробу. Пошто му је дала воде да пије, рекао јој је: Чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега места за нас да преноћимо?[91] И шта је она учинила? Стрпљиво и полако му је рекла очево име, и није набусито рекла: „Зашто си тако знатижељан? Шта те се тиче мој дом?“ Шта је рекла Ревека? Ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору. Још рече: има у нас много сламе и пиће и места за ноћиште.[92]

Опет је дала више него што је тражено од ње. Прво је тражио воду себи за пиће, она је дала и камилама. Исто се десило и сада, замолио је за смештај а она је понудила и сламу и пиће и много шта друго. На тај начин га је привукла и довела га у своју кућу и тако добила награду за своје гостољубље. Не гледајмо на то као на нешто споредно. Размислимо мало о себи и покушајмо да себе упоредимо са тим људима. Само тако ћемо разумети доброту ове жене. Често нас замарају посете пријатеља и сродника. Ако ли остану дуже од дан -два осећамо се тескобно… Она је довела у кућу потпуног странца и није само била спремна да услужи њега него још и његове камиле.

О мудрости овог човека највише говори оно што је учинио када је ушао у кућу. Пошто су му дали хлеба да једе, рекао је: Нећу јести док не кажем ствар своју.[93] Видите ли како је опрезан и разборит? Онда, пошто су га пустили да прича, чујте како је говорио. Да ли је говорио о томе како му је господар познат и угледан, цењен највише од свих у својој земљи? Истина да је о томе хтео да прича речи му не би недостајале. Уосталом, суседи су Аврама поштовали као краља. Па ипак ништа од тога није рекао. Занемарио је та људска занимања и почео да хвали оно што је много важније од тога говорећи: Ја сам слуга Аврамов. А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња.[94] Споменуо је Аврамову имовину не да би показао како је богат, но како је волео Господа. Онда је споменуо женика: И још Сара жена господара мојега роди сина господару моме у старости његовој?[95]

Овде је намерно истакао природу тог рођења показујући да је до њега дошло Божијим промислом, а не природним путем. Тако и ви када тражите себи невесту или женика пре свега тражите то јер је Господу мило. Ако има такав благослов све остало долази само по себи. Ако то недостаје, чак и ако има све земаљско добро, оно постаје бескорисно. Да би домаћине спречио да питају: „Зашто не узме жену из своје земље?“, слуга је рекао: А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину моме жене између ових Хананеја, међу којима живим, него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину моме?[96]

Да вам не досадим целом причом, рећи ћу вам крај. Када им је рекао како је чекао на студенцу, како је девојку замолио да му да воде, како је дала више него што је тражио, како је узео Господа за посредника, онда је заћутао. После ове његове беседе више у њега нису сумњали, нити су се колебали. Пошто их је Господ покренуо на то, одмах су му обећали кћер. Лаван и Ватуило рекоше: Од Господа је ово дошло. Нити не можемо казати ни зло ни добро. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину господара твојега, као што каза Господ?[97]

Ко се томе не би задивио? Ко се не би зачудио видећи како се све изменило за кратко време? Он је био странац, слуга, њима потпуно непознат. Дошао је из далека. Ни женик ни његов отац нису им били познати. Свака од ових чињеница је довољна да се брак спречи. Но, ипак га ништа није спречило. Све се десило лако и спонтано. Са радошћу су му поверили невесту као да им је сусед или дугогодишњи пријатељ. Господ им је био посредник, и зато се све лако одвијало. Ако било шта покушамо да урадимо без Божије помоћи, таман да изгледа лако, брзо ћемо наићи на препреке, тешкоће и безбројне невоље на нашем путу. То значи да ако нас Господ помаже, чак и ако је подухват тежак и неизвестан, све постаје лако и једноставно. Стога нити шта говоримо, нити шта почињимо док Господа не призовемо у помоћ, као што је чинио Аврамов слуга.

Видимо сада како је припремио свадбену гозбу пошто је пронашао невесту. Да ли је са собом повео свираче кимвала, флаута, певаче и плесаче? Не, само је са собом повео Ревеку. Друштво су му били ангели, које је његовом господару обећао Господ и послао им за сапутнике. Невеста је носила круну од благослова, која је вреднија од сваке дијадеме. Није се возила у кочији, но ју је носила камила. Девице старог доба су уз лепоту душе имале и невероватну лепоту тела. Њихове мајке их нису подизале овако како то чине данашње раслабљујући децу честим купањем, мирисним уљима, помадама и другим штетним навикама. Оне су своје кћери улепшавале напорним радом.

Стога је њихова телесна лепота поседовала невероватну свежину, јер је била природна, а не патворена. Због тога су имале и добро здравље. Њихова лепота није била нарушена никаквом болешћу и зато је била изузетна. Труд и рад уклонили су из њих сваку слабост и учинили их здравим. Због тога су оне својим мужевима биле привлачније и драже јер им врлина није красила само душу, но и тело.

Ревека угледа Исаака

Као што видите, тек што је стигла на камили у Аврамову земљу, Ревека је угледала Исака, и скочила са камиле. Схватате ли сада колико је била снажна, видите ли колико је била жилава? Са камиле је скочила. Чистота је тадашњим девојкама давала снагу. И рече слузи: које онај човек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.[98] Примећујете ли како се чистота и скромност пројављују кроз сваки њен поступак. Видите ли колико је имала поштовања? И одведе је Исак у шатор Саре матере своје. И узе Ревеку и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утеши за матером својом?[99] То што се спомиње да се Исак утешио Ревеком после мајчине смрти, није случајно. Ова нам прича говори и учи нас правој сврси љубави и особинама невестиним које је донела са собом. Ко не би волео такву жену, тако лепу, пуну врлина, гостољубиву, милостиву и љубазну, а у исто време и храбру у души и јаку у телу?

Ову вам причу не испричах да бисте имали шта да слушате и шта да хвалите, но на шта да се угледате. Ви, очеви, угледајте се на Аврамову промишљеност, на његову мудрост при избору супруге за сина. Он није тражио новац, ни високородност, ни телесну лепоту, но племенитост душе. Ви мајке, одгајате своје кћери онако како је то чинила Ревекина мајка. И ви младожење када узимате девојку попут Ревеке, правите свадбену гозбу онакву каква је била њихова. Изоставите и плесове, неприличан смех, бестидне говоре, музику и све друго што је ђаволу мило. Нека вам Господ помаже у свему што чините. Ако овако уредите породицу, онда неће бити никаквих растављања, сумњичања за прељубу, љубоморе, свађа и других ружнота. Тако ћемо задобити мир и ред у породици.

Ако све то имамо, задобићемо и друге врлине. Када су муж и жена раздвојени, у домаћинству се све окреће наопако и поред тога што се све друго одвија нормално, а када су заједно, породица се одржава на окупу и дом цвета упркос насртајима тренутних зала. Ако брак на томе заснујемо, бићемо кадри да и децу васпитавамо на прави начин. Жена која се украси каквим врлинама биће драга и привлачна своме мужу, заувек ће га везати за себе. Тиме ће га још придобити и за помоћ око деце, а и Господњи благослов и заштиту ће добити њихов дом. Када Господ преузме управу над домаћинством, и када се он стара о свему, када децу васпитава, ништа непријатно не може да се деси. Све ће се у кући одвијати по реду ако господари правилно поступају. Само тако ће сваки муж са својим домаћинством (жена, деца и слуге) овај пролазни живот провести без страха и уселити се у Царство Небесно, које нам је свима обећао Господ наш Исус Христос коме приличи свака част и поклоњење са Оцем и животворним Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

Са енглеског Снежана Корнарос

Преузето из зборника „Православна ризница: О браку и породици“, стр. 37-93. У издању: ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

ИЗВОР: https://православнапородица.орг.

БОНУС ВИДЕО: