Су чим Милош излази пред Србе

Коме се дало да 26. септембра 2023. године завири у сајт “Стање ствари”, из текста под насловом “Милош Ковић: За трагедију у Бањској одговорне НАТО државе, Куртијев режим, али и Вучић” (https://stanjestvari.com/2023/09/26/milos-kovic-za-tragediju-u-banjskoj-odgovorne-nato-drzave-kurtij/), могао је од Милоша Ковића (1969), председника Покрета за одбрану Косова и Метохије, сазнати да “сви ови страшни догађаји на Косову су последица и политике коју је водио Вучић”.

 

Милош Ковић баш тако, али ће, за сваки случај, покушати да ту “мисао” малкице ублажи причицом да “највећу одговорност за трагична дешавања на Косову и Метохији сноси политички Запад, односно оне земље које су 1999. године бомбардовале Србију и окупирале Косово. Одговорност сноси и хулиганска власт Аљбина Куртија која повлачи потезе који нису одобрени од политичког Запада. Такође, одговорности не могу да буду ослобођени ни Александар Вучић, као ни Српска листа која извршава Вучићеве налоге”.

 

Када се већ ради о “неослобођењу”, Милошу Ковићу се учинило корисним да “непретпостави” како ће неко “морати да сноси политичку одговорност за погибију младих људи, али и за оно што ће се тек дешавати. Положај Срба на Косову и Метохији ће бити све тежи. Срби на Косову су, нарочито од потписивања Бриселског споразума, доведени у безнадежан положај и неко због тога мора да одговара. Због свих штетних потеза које је у последњих десет година повукла власт Александра Вучића, јасно је колика је његова одговорност за угроженост српског народа на Косову”.

 

Милош Ковић и није радним људима и грађанима особито познат као лице овлашћено да покрене одбрану Косова и Метохије (више је задужен за седељку или лежаљку у Београду), за њега се углавном чуло у тренутку кад се сазнало да су му колеге на београдском Филозофском факултету, на историчарcкој студијској групи, као “национално” неподобном ускратиле избор у звање редовног професора. То “чувење” било је понајвише нека врста сажаљења према некоме ко је гурнут “у ћошак”, а нико, чак ни Милошеве “антиколеге”, није помишљао да се бави питањем разуме ли се тај момак у историју.

 

Да се разуме, не би му се могло десити да пре две или три године, на једној трибини у новосадском друштву “Свети Сава”, у своје предавање о некој теми из србске прошлости, уврсти и паролу да је “Сто­јан Новаковић позлатио све чега се дотакао”.

 

Речени “позлатар” је понајзаслужнији што су “знања” зва­ничне “срп­ске” исто­ријске науке (и не само историјске) о прошлости соп­стве­ног наро­да – “знања” којима је “интелек­ту­ална елита” у Срба “у црно завила” србско културно и историјско на­слеђе, србска пре­дања и србска завештања, “знања” која истом том наро­ду већ да­нас прете потпуним уни­штењем -, утемељена на “научним” дости­г­нућима та­ко­зване берлинско-бечке историјске школе и намет­ну­те срб­ск­о­м народу пре скоро подруг века, на Берлинском кон­гресу 1878. го­дине.

 

Тада, да би Србији била призната (и уде­ље­на јој) само­стал­но­ст, кључни за­хтев западних европ­ских сила био је да се срб­ски народ од­рекне своје на­ционалне ис­то­рије старије од Немањића – њих није било могуће “укинути” јер су били жив део националног памћења -, и при­х­в­а­ти “на­учна” правила успостављена у берлинско­-беч­кој исто­риј­ск­ој шко­ли, званој и нор­дијска, правила којима су Срби школовани на неком тамо Западу и до тада “утеривани у бразду”. А да би пре­узете (наме­т­ну­те) обавезе могле бити ис­пу­њене до кра­ја, на том “но­вом та­ла­су тре­з­ве­ности и по­литике ре­а­ли­зма” мора­ли су се наћи не баш бројни тада­шњи србски ин­телектуалци чији су пред­вод­ници и нај­значајнији зато­чни­ци те нове “научне” логике би­ли Иларион Руварац и Сто­јан Нова­ко­ви­ћ.

 

Руварца остављамо по страни, а овде ће бити речи са­мо о Стојану Новаковићу, историографу на србску штету (“Историја није само прошлост једнога народа, она је и његова будућност”), по чијим је рецеп­ти­ма нова “српска на­ука” кренула са св­е новијим “критичким” причама о србској про­шлости, причама у којима није било места ни за на­родно преда­ње, ни за она знања ко­ја су до тада била позната у србској ис­то­ријској науци. Под ут­и­цајем те и такве школе, у делу срб­ског народа окренутог тако­зв­а­ним европским вредностима, почела је тада да се не­гује ло­гика до­казаних србских непри­јатеља са стране, по ко­ј­ој србски народ н­е треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућности. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем време­ну, са­да још жешће “препоручују” срб­ски непријатељи исте те врсте, а наводно србски инте­лектуалци здушно се труде да је на­метну сопственом народу, нешто кроз школски си­стем, а нешто пу­тем најразли­чни­јих “теоријских” при­ти­сака на под­свест срб­ски­х људи, нарочито пу­тем средстава масов­ног оп­штења.

 

У журби да та нова логика бу­де пред­ст­ав­љена тадашњем ма­ло­бројном србском интелектуал­ном слоју (по већ разрађе­ној ре­це­п­тури но­р­дијске школе), ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим србски­м ђа­цима и сту­дентима, Стојан Новаковић је напи­сао студију под на­словом Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Не­мањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло по­служити као основа новој “науци”, тај спис об­јав­љен је већ 1879. године, у Бе­ограду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, претече Србск­е краљевске ака­демије, данашње академије наука и уметно­сти, наводно Срб­ске.

 

На овом месту навешћемо само неко­лико појединости које од­сликавају “научну” вредност Нова­ко­вићеве логике ишколоване латинском изреком timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи:

 

“Извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Не­мање, сачувани су нам у записима Константина Порфироге­ни­та (који је међу 949-952 писао своју књигуDe administrando imperio) и у летопису попа Ду­к­љанина, који је у приморју зетском на ла­тински преведен у првој полови­ни XII века, из некаква словен­ског, никад после ненађеног рукописа. Кон­стантин Порфиро­ге­нит казу­је нам своје знање о нашим земљама тек у општим црта­ма, ретко се упуштајући у појединости. Летопис дукљански негде се слаже с начином казивања Константиновим, негде тек од њега одступа, упуштајући се већма у ситнице. Константин Порфироге­нит је, по своме положају већ, црпао из најбољих извора, до којих се у Ца­риграду доћи могло; поп дукљанин је живео у приморју тих зема­ља, радио је своје дело у старости… и био је у прилици, да по­т­пуно познаје земљу, о којој пише. Јер и ако су приче летописа ње­гова о многима догађајима сметене или очевидна појезија – гео­гра­фиј­ско његово казивање свагда је дослед­но и верно, и у мно­гим поје­диностима, о којима говори, сачувало је и за данашње до­ба реалне доказе о својој истинитости” (Ст. Новаковић, Српске области X и XII века пре владе Нема­њине, Гласник Српског ученог друштва број XLVIII, Београд 1879, 1-2).

 

Стога, посебно забавним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна Србија сабијена у неке планине дана­шње среди­шње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи држа­в­не, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена. Али, зато, он тамо каже:

 

“И Дукљанин и Порфирогенит, а нарочито последњи, гово­ре о до­га­ђа­јима политичким, и помињу племена и области, која су самостално уче­ст­вовала у историјској борби за самостални живо­т. Видеће се, да је про­стор таких области мањи не само од оне етно­графске раширености на­ше­га пле­мена, коју данас видимо као ре­султат средњевековне наше историје, него да је нешто ма­њи и од онога простора, за који се може ми­слити, да су га Ср­би од­мах за­узели. (Срби су, дакле, заузели тај простор, што би зна­чи­ло да су га другоме отели – ИП). Зна се да је Србија оче­ви­не Не­мањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Ср­бије. Мали народи, кад хоће да у области ве­ћих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и поли­тично би­ће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште сло­боди… Ако је српских насе­ља и било још онда око Бе­ограда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Ко­со­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубарју, она су била сувише на дохва­ту уређеној си­ли ви­зантијских војничких средишта, да би могла или разви­ти засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Српска пл­емена, дакле, пре Немање во­ди­ла су двојак живот: једна су би­ла непосре­д­но потчињена средиштима ви­за­н­тијским, и њих нити по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писа­ти поп Ду­к­ља­нин, она су изгуб­ље­на била за на­родни живот; друга су, за­кло­њена зго­д­ним земљиштем, сваг­да чувала ма и сенку своје са­мо­стал­но­сти. Њихов рад је постао осно­ва раду Немањином; њима припада ис­торија до Немањића… Тако на стр. 274 читамо цитат из гла­ве 32 де­ла de administrando imperio, да је цар дао Ср­бима на на­се­љавање зе­м­ље које се сад зову Србија… Поганија (област око Нерет­ве – ИП), Требиње и Конавли, пошто су оне остале пусте иза Ава­ра” (Исто, 3-4).

 

Свој “научни” став да је “цар дао Србима на насеља­вање зе­мље које се сад зову Србија”, Новаковић темељи и на сопстве­ном “зна­њу”, ваљда стеченом раније, “да је Србија пре Не­мање хва­та­ла са­мо оно клупко планина, које се почиње на ју­жним границама са­дашње Србије”. Његово је разматра­ње по свему произвољно јер из њега самог израња и питање због чега су се Срби, по наводном преласку преко Дунава, запутили тако далеко, а нису се зауста­ви­ли у неком бл­и­жем пределу, прикладнијем за живот, макар и пл­а­нинском. Од­говор који нуди и себи и својим читаоцима – да “мали народи, кад хо­ће да у области ве­ћих (бројнијих, јачих, оних чију су земљу “заузели” – ИП) отпочну мучну борбу за своје самостално на­родно и политично би­ће, обично почињу тај свој по­сао из планина”, те да су “планине у свако доба таким народима и колевка и послед­ње уточиште слободи”, није особито уверљив ни њему самом; види се то и из његовог невољног признања да је срб­ских насе­ља “било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Ко­со­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубар­ју”, односно по целој данашњој Србији. Мада он тај свој став ус­ловљава речју “ако”, у наставку без икаквог околишења признаје да су та србска племена “би­ла непосре­д­но потчињена средишти­ма византијским, и њих ни­ти по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писати поп Дук­ља­нин”.

 

И мора данашњи читалац поставити питање како се то Нова­ко­ви­ћу омакло да напише нешто што није истекло из Порфиро­ге­нитовог извора, нарочито кад се онда знало “да је Србија оче­ви­не Не­мањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Србије”.

 

Задојен таквим “знањем”, природним треба сматрати што је Милош Ковић могао беспризивно “сковати” да су “сви ови страшни догађаји на Косову последица и политике коју је водио Вучић”.

 

Изрекао је то не знајући да је француски славист Сипријан Робер (1807-1865) још пре сто седамдесетак година србскоме народу који је пре више хиљада година имао своје писмо винчицу, србицу, дао назив по­четни народ мајка, а његовом језику, србском, назив је­зи­к-мајка, што значи, ван сваке сумње, да је тај и такав народ био творац људске цивилизације. Временом, они “остали” (оптереће­ни комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом без­де­т­ном, јаловом браку родила дете – 1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25 – јер, духовно јалови, знају да су “на зачељу ства­рања цивилизације у Европи”), “досетили” су се да би та србска достигнућа ваљало преотети, тако што би се Србима дошло главе.

 

Једном од таквих “преотетних мера” подробније се бавио француски историчар Фистел де Куланж (1830­-1889) у својој студији о праву у државама старога века (1864). Он је, наиме, изучавајући извесне етнолошке категорије установио да су Јелини, као новодошли у земљу данас звану Грчка, поробљавањем многобројнијих србских стари­на­ца (према својим подложницима били свирепи, или грки, односно грци, како се то може чути у неким ста­ријим го­ворима) постепено преузимали највећи број њи­хо­вих култова, пре свих култ породице, култ огњи­шта, култ брака, култ својине, култ умрлих, и на њима те­ме­љили не само своје наводно првенство на освоје­ним те­ри­торијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје примат.

 

Пошто Милошу Ковићу то није било “у знању”, ваља га оправдати што није знао све оно, или понешто од онога што се наводи у наставку:

 

– Кад је Методије “развио свој мисионарски рад” у Моравској, папа Јован VIII (872-882) позива га да дође у Рим пребацујући му “упо­тре­бу словен­ског језика, кога му је забранио”;

 

– Пет година по одрицању од Христове вере (1059), прелати римокатоличке јереси, ватиканске, на свом сабору у Солину (код Спљета), србску ћири­ли­цу називају “ђавољим изумом”;

 

– Од краја 12. до почетка 15. века, угарска држава је за рачун Ватикана водила четрнаест крсташких ратова против Срба (два против цара Душана, један против цара Уроша, остале по Босни и Далмацији);

 

– Како се нису остварила ватиканска и угарска очекивања да ће Турци докрајчити Србе, Угри су свој устанак пр­о­тив Хабзбур­шке монархије (1703-1711), под вођством феудалца Фрање Ракоција, оценили као лепу прилику да се то учини “у домаћој радиности”. Јер, некако истовремено, без ика­кве везе са Ракоцијевим устанком, барањски Срби незадовољни вер­ским прогони­ма, економ­ским искоришћавањем и скоро неподно­шљи­вим усло­вима ратне службе, побунили су се са циљем да по­бољшају свој положај. У тре­нутку кад се поста­вило питање ко­јој се стра­ни приволети, они су “готово једнодушно при­шли цару”. Раскол по тој основи одре­дио је њихову будућу судбину, пошто су од цара до­били привилегије и извесну, врло скромну националну само­сталност, а Ракоцијева борба за права маџарске влас­те­ле и маџар­ску наци­оналну идеју могла им је до­не­ти само кметски положај, тада један од најбеднијих у Ев­ропи. Ракоцијев позив Србима да му се прикљу­че није обе­ћавао ништа добро, иако је био заснован на сазна­њу са­мог Ракоција да “о­руж­ју вични народ српски не мали део жалости и прогона у нашој др­жави подноси”. Он се јесте клео својим “праста­рим маџар­ством” да ће они који му се придруже у будућој победи “бити у та­к­вој сло­боди да нигде ником неће данак давати”, али је ис­тински сми­сао тог позива, без обзира на сва лепа об­е­ћа­ња, био садржан у поруци да “ако нам Бог благо­сло­ви наше оружје, коначно ћемо их (Србе – ИП) искоренити у на­шој ма­џар­ској отаџбини” – Земљи отетој од Срба! После свега, маџарски исто­ри­чар Игнац Ачади (1845-1906) могао је изра­чунати да је у Бачкој и Ба­рањи тих година изгинуло, највећим де­лом по­кла­но, око 120.000 Срба. О каквим се зверс­т­вима ра­дило, сведочи и извештај извесног Ракоци­је­вог запове­д­ника Боћана како је “Бачку све до Вара­дина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и се­ла попалио”;

 

– Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драс­тично смањен, тамо се убрзано кренуло са насељавањем Немаца. Истовремено, спровођена је и си­стематична маџаризација, тако да је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Ср­ба, а највише Сло­вака, од старине србскога племена;

 

– Током прве половине 19. века, Хабзбуршка монархија чврсто се држала политичке логике Клеменса Метерниха (1773-1859), свога министра спољних послова, да “Аустрији никако није у ин­тересу да на својим јужним гра­ницама добијемо слобо­д­ну србску државу”, што је на самом почетку свога ми­нистровања дефинисао у пи­сму цару Францу II (1768-1792-1835): “Србија мора у нашем најдиректнијем инте­ресу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”;

 

– Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног тра­јања биле су, по много чему, трагичне по срб­ски народ у Војво­дини Србској јер су угарска “законо­прописана правила”, према писању Милоша Милоје­вића, налагала “уништити све народно­сти живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити је­зик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” и ра­зорено сто петнаест (115) србских цркава и мана­сти­ра, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “он­да кад не беше борбе”;

 

– Године 1848. појавио се Комунистички манифе­ст, теоријско и стварно упутство за уништење Срба и Руса, чији су “писци” били Карл Маркс (1818-1883) и Фрид­рих Енгелс (1820-1895), не само идеолози “научног со­ци­ја­лизма”, већ и зачетници међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уни­ште­њу србског и ру­ског народа (који су србско племе – видљиво је то и из чињенице да назив руске државе Енглези изговарају Раша). Енгелс је, наиме, до­казивао да су Јужни Словени (ово се нај­чешће може чи­тати као Срби) “нужн­о контрареволу­циона­р­ни”, да је историја осудила “ре­а­к­ционарне” Србе (називао их је расно смеће) на нестанак с ис­торијске позорни­це, Маркс је тврдио да “ако би фи­зички било могуће одвући Србију на сред мора и по­то­пити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”, док су обо­јица “знали” да је остварена “ре­волуционарна” па­ро­ла са саме средине фебруара 1849. године, која је по­зивала на физичко, или биолошко, уништење Словен­ства: “Нека тада бу­де борба, ‘неумољива борба на жи­вот и смрт’ са Словен­ством; бор­ба до истраге и бе­зоб­зирни тероризам”. (Џорџ Грајм Ватсон – 1927­-2013 -, историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, пише да “можда многима није по­знато да су само социјалисти отворено заговарали ге­ноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чињеница и звучи шокантно… Маркс је био отац савре­меног политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Марк­са и Енгелса који је отворено заговарао расно истреб­љење”).

 

А кад већ Милош Ковић све то није знао, није му се дало да сазна ни да је немањићка Србија имала друштвено уређење у коме је ум потиснуо сирову вој­ни­ч­ку силу, у коме цар влада поштујући мудре савете србскога све­штенства – које је онда било једини носилац науке и мисли, са светом мисијом служења Богу, истини, прецима и светости истих предака -, и у коме је кроз сабо­р­ност и извесне органе локалне са­моуправе остварено оно што су европски Запад и Америка “от­крили” тек крајем другог миленија и, немајући довољно машто­ви­тости да му дају оригинално име, преузевши термин од Грка, назвали га демо­кратијом, да би га, у нашем времену, силом сопствених антицивилизацијских “вредности” претворили у фашикратију. (Само су наивни веровали да демократија беше поредак у коме власт припада народу јер се упорно крило, и крије!, да је она човечанству нанела више зала него све куге и колере заједно).

 

Да је Милош Ковић то знао, и не само он, већ и превелика већина интелектуалаца у србском народу, не би се могло десити да Драган Недељковић (1925-2015), славист, члан Европске академије наука, књижевности и уметности са седиштем у Паризу, поодавно запази да су Срби “непаметан народ” који, за раз­лику од мудријих, стално истиче међусобне разлике, и додамо ли томе запажање академика Љубомира Симовића (1935) да, ако је историја заиста учитељица живота, она није имала горих ђака од Срба, нећемо моћи а да се не суочимо с питањем да ли је томе ико крив и, ако јесте, ко би то могао бити.

 

Могућем одговору на то питање могло би нас приближити раз­мишљање једног критичара савремених друштвених прилика у Србији, име му је Милан Миленковић (не познајем човека), ко­ји каже да смо “ми­слили, или се бар надали, да између нас и наци­оналне провалије, стоје институције српског народа, управо оне које смо по­дизали о свом трошку и са великом љубављу, да би нас, као народ водиле, шти­тиле и спре­чи­ле националну, културну и еко­номску ка­тастро­фу”. Да иза таквог размишљања не би нешто остало нејасно, Ми­ле­н­ковић са жаље­њем констатује да при томе ми­сли на срб­ску ин­те­ли­генцију, академију наука и уметно­сти (САНУ) и Срп­ску православну цркву (СПЦ). И још је рекао да “САНУ реч није рекла дванаест го­дина” (од времена кад су демо­крате извеле своју револуцију), да је “СПЦ пустила да потонемо, а да ни једном глас није дигла у одбрану народа који ју је чувао и не­го­вао хиљаду го­дина”, да се “интелигенција, у највећој мери, ок­ре­ну­ла против сво­га наро­да, добивши најамнички карактер, про­да­јући се свакоме ко има власт и новац”, те да је “српски народ сам, као ни­кад у сво­јој историји”.

 

Ако се овом размишљању окренемо обрну­тим редом, онда ће­мо најпре видети да се не ради о србској ин­телигенцији већ о на­водној интелигенцији – том “крду независних умова”, како је нази­ва Ноам Чомски -, која је поникла из србског народа, да се јерарси Српске цркве (који и нису Црква, они су са­мо јерархија, јер нема Цркве изван Живе Цркве, тебе, Читаоче, и мене) и данас пона­шају као у време док је свештенство и мона­штво било једини пи­смени део србског народа заборављајући да, у нбашем времену, многи изданци истог тог србског народа представљају па­три­јархе, митрополите, епископе… у својој струци, те да у академији наука и уметности наводно србској (не рачунајући ту “цирка око” сто десет стра­на­ца), састављеној од око сто струч­њака из круга такозване при­родњачке интелигенције (математи­чара, физи­чара, биолога, хе­ми­ча­ра, техничара, геолога, геогра­фа), од пет­на­естак музиканата, молера и осталих каменорезаца и бар четрдесет и нешто оних који се баве друштвеним наукама (језикословци, књиже­вн­и­ци, историчари, правници…) једва да има три и по Србина. Сви ос­тали су само “чла­нови”, баш као онај Радован Трећи што беше “члан библиоо­те­е­ееекеее”!

 

Речени Миленковић није помињао политику, али се чини извесним да су и ововремени политички властодршци у Србији и ововремени водећи интелектуалци у Срба, световни и духовни, међу њима и проф. др Милош Ковић, несвесни истине да се ум и сирова политичка сила налазе на крајносним позицијама постојећег друштвеног уређења: Интелектуалци не сматрају потребним да се својим знањем и мудрошћу нађу при руци политичко-државном врху – они углавном или ћуте или се задовољавају најуопштенијим и довољно простачко-вербалним критикама и осудама -, док се врло ретка указивања “на нешто”, због тога што их државно-политички врх изједначују с оним првим, бацају у корпу за отпатке.

 

Да не бисмо ишли у ширину, задовољићемо се запажањем да је др Милош Ковић своја “открића” представљена на почетку овога текста, саопштио читалишту не знајући за дешавања наведена “у простору” иза почетка па довде и, стога, у уврењу да је све почело пре десет година, од Вучићевог доласка на власт: “Страшни догађаји на Косову су последица и политике коју је водио Вучић”, с тим што “највећу одговорност” за то сноси Запад, Курти нешто мању или, можда, нешто већу јер “повлачи потезе који нису одобрени од политичког Запада” (пази, бога ти, још није запазио да Курти повлачи само оне потезе које му је Запад “дошапнуо и благословио”, по правилу “ради ти оно што је договорено, не обраћај пажњу на оно што ћемо ми лапрдати за јавност, нарочито у Србији) и, наравно, Вучић као неко ко ће “морати да сноси политичку одговорност за погибију младих људи, за Бриселски споразум, за “штетне потезе” које је “последњих десет година” повукла његова власт, али и за оно “што ће се тек дешавати”.

 

Ни једну реч, дакле, а богами ни слово о ономе шта би његова београдска Лежаљка за заштиту Косова и Метохије предложила Вучићу и његовој власти да учини, односно шта би она учинила као “одговоран” критичар неодговорне власти.

 

Не само Милош и његови “покретници” (или лежаринци)већ и многи слични или истоветни – нико се од њих не оглашава с идејама остварљивим или неостварљивим и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни ра­ционалном, да ли због тога што су сви оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону на улици, у медијима или парламенту (кога онај друг Карлајл назва дућан за наклапање), зове демократија (макар се она понегде именовала као фашикратија), да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре досадашњим вишегодишњим политизовањем кроз власт или кроз опозицију.

 

Само онај ко буде спреман да се свесно жртвује за национал­ну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском на­ро­ду, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачу­на­ти на успех.

 

Или, како то рече онај потписников презимењак, Вељко, о маглу коп­ља никад се не ломе.

 

29. септембар 2023(7531)

Илија Петровић /Васељенска