“Државници” главни против ћирилице

“Државници” главни против ћирилице – Нико за Вука – IN је бити против

Овај потписник био је мали – није имао ни тлидесет тли -, кад је Мехмед Меша Селимовић осмислио Фронт за Вука и против Вука. Био је то позив бројним научницима, језикословцима пре свега, потом и многима који су однекуд чули за тога момка, да крену у хајку на њега – док је лисицама препуштено да месо једу.

И поменути Осмислилац и они “остали” учинили су то са повеликим закашњењем јер су се “неки”, високоучени, још за Вукова живота, побунили што црквенословенски жаргон, говорни варијетет не зна се тачно ког језика, осмишљен “за идентификацију и комуникацију” унутар свештеничког реда (чему су се потом, зарад истицања свога “вишег” друштвеног статуса, приклонили и ретки колико-толико школовани Срби), није успео да се наметне обичном србском свету презадовољном изворним знањем говедарског, свињарског, орачког или копачког језика – по личном избору.

Уистину, тај се жаргон није ни могао накалемити на копаче, ораче, свињаре, говедаре и њима сродне јер им, упркос “научним” тврдњама да је тај жаргон, макар се називао црквенословенски језик и био Србима прајезик, и није било до тога да се зарад неке наводне високучености одричу знања стицаних још уз мајчино млеко и успаванке – из народних песама епских (јуначких) и лирских, пословица, загоне­тк­и, приповедака…

Ни мање ни више него прајезик јер до свињара и говедара, остале њима сродне да не помињемо, не би ни допрло да је израз Словени натурен Србима тек недавно, крајем петог века. А што би Срби са тим прајезиком остали без гусала – потпуно је неважно – црквенословенском језику, или жаргону, свеједно, неприкладном за десетерац, није ни било до којекаквих свињарских, говедарских и њима сродних замлаћивања, макар и јуначких.

Мимо тога, многи ће антивуковци у нашем времену рећи да речени Вук није имао појма о језику, србскоме, онаквом или оваквом, наравно, да је реч “речник” први пут чуо кад је стигао у Беч, те му је оно што је писао, ако је уопште писао – и речник, и писменицу, и остало… -, написао Јернеј Копитар, Словенц, јер је србски, ваљда, боље знао од Вука, толико боље да је “видео” ка­ко ће, у подалекој будућности, Енциклопедија британика пред­ста­вити Вуково (и Савино) правило о једном слову за један глас, као једно од “најједноставнијих и најлогичнијих система изго­во­ра”. Ако неко уз такав “систем изговора” помиње извесног Аделунга, Немца, његово “познанство” са србским језиком (и у Дрездену, названом по србским Дражђанима) и, са тим упоредо – Аделунгову забринутост што се у његовом матерњем језику користе по два-три знака за један глас -, није му могла бити непозната србска учитељска “поштапалица” читај, море, како је написано, изговарана срб­ско­ме ђаку који нешто погрешно прочита. Друга је ствар што је у србској природи, и код једва писмених као и код препи­смених, ових других нарочито, да све што се запази код странаца а постоји и код Срба, одмах се претвара у позајмицу са стране.

А могло би бити да је Копитар, још док је боравио у дечјем вртићу, сазнао од некога да су Словенци србско племе (из времена док Словена не беше, што ће рећи да су Словенци настали тек после петог века!), те да је, касније, тајно посећујући Србску Земљу научио србски језик тако и толико да је његове тајне познавао боље од својих не баш “уких” учитеља. Зато се и могло десити да 1836. године посади Вука испред себе и издиктује му спис “Срби сви и свуда”, у коме ће саопштити “да постоје ‘Срби трију закона’ (односно вера), али само они ‘грчког закона’ (православне вере) себе зову Србима или ‘Србљима’, а остали ‘овога имена неће да приме’, па се они ‘закона турскога’ називају Турцима, а они ‘закона римскога’ себе зову по местима у којима живе, нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани или у Бачкој Буњевцима, у Срему, Славонији и Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима”.

И, даље, сматрајући да Срби говоре штокавски, нешто мало Хрвата чакавски, а Словенци кајкавски, Копитар је подучио друга Вука да, за почетак, скокне до Загреба познатог и деценијама касније као “столица покатоличеног Србства”, и оној периферно-србској шачици Хрвата понуди да се окрену србском језику штокавског дијалекта јер се дотле нису између себе могли споразумевати, чак ни разговорном формулом осмишљеном 1831. године – “Вре и свој језик забит Хорвати / Хоте тер други народ постати; / вноги вре народ сам свој замеће / Срам га јак страњски: “Хорват” рече. / Сам проти јел не штује / и свак слепец сам себе трује” -,

Какви су разложни, “реформатори хрватске књиге” на челу са Људевитом Гајем, “илирским препородитељем” пруско-француског по­ре­кла, то су прихватили и узели “српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нијесу никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хр­ватско, усвојити илирско име, као опште народно, и да ће се по­сли­је по себи српски језик прозвати језиком илирским. Томе се пред­логу Срби не могоше приклонити, јер им је народна инди­ви­ду­алност била сувише изражена, а политичке и културно­-народне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се име­на народног и језика свог народног, може само народ без своје историјске свијести”.

Биће да је, “унаточ тому” што је мисао о Илирству пропала, Копитар наговорио Вука да у све то укључи Ђуру Даничића који је “политички необразован… заборавио прави назив својег ро­ђеног­ језика” и допуштајући да се србски језик назове “хрватским или српским”, за­пра­во, дао предност хрватском обележју, на штету србског.

О истој тој ствари писао је и Ами Буе, француски научењак, аутор обимне књиге о Европској Турској. Без икаквих ограда он тамо истиче да Хрвати, “с обзиром на сиромаштво њи­хо­вог језика, нису успели да створе посебну књижевност, већ су били присиљени да се приближе Србима и да се служе њиховим језиком, на начин који их је чак присилио да предложе Србима да се с њима уједине, под баналним називом Илира. Међутим, како је овај подмукли предлог имао за циљ нестанак српске на­цио­нал­ности, Срби су га одбацили”.

Било како било, Хрватима се касније учинило да је србски језик њихов језик, хрватски, због чега би Србе не само као стварне “власнике” тога језика, већ и сведоке хрватске примитивне пљачке србских духовних вредности и њихових материјалних доказа, требало физички истребити. Па су се у тај “посао” здушно упустили, најпре током Великог рата (1914-1918), а потом и у Другом светском рату (1941-1945), под немачком заштитом, уз комунистичку наредбодавну сагласност – с изразито геноцидном “учинковитошћу”.

Један Србин “изворне србске школе”, име му је др Лука Јоксимовић из Београда, записао је да “може неко рећи да је Вук имао добру намеру да Хрвате и Словенце преко језика посрби, али се десило сасвим супротно. Хрвати су пригрлили наш језик, па присвојише скроз називајући га хрватским”.

Лука је томе додао да “нема ту Вукове кривице, нити у то треба трпати Ватикан, Беч и Копитара, ‘присвојна’ ствар ‘искривљена’ је у вре­менима после Вука – (не)деловањем научних институција и поје­динаца из тих кругова, најчешће ‘усклађеним’ са потребама и намерама владарских структура”.

Намере владарских структура

А какве су и чије “потребе и намере” биле, постало је препознатљиво – за оне који хоће то да знају -, првих дана новембра 1944. године, када је у ослобођени Београд (тај послић обавише руски црвеноармејци) пристигао Јосип Броз и идејну основу будућим комунистичким злочинима против Свесрбства поставио налогом да се “његови” у Србији морају “понашати као окупатори, Срби­ја нема чему да се нада, за њу неће бити мило­сти”. Био је то стварни израз Брозове наредбе издате девет месеци раније Главном штабу партизанске војске Србије, чије прве четири ставке гласе:

“Кад будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријаљце.

Имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хрватску и Словенију.

Наријеђујем особито строго понашање према српском народу, који је, у више наврата, показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити.

Посебно скрећем пажњу друговима из… Србије да дјелују оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција”.

У складу са таквом налозима, “домаћи ослободио­ци” су, без оклевања, побили у Београду и околини око 35.000 људи, од чега барем половину без икаквог правног поступ­ка, а број побијених Срба по земљи Србији могао би бити и свих две­ста хиљада. Посебна “пажња” посвећена је уништавању србске интелектуалне и привредне елите – бројни истакнути београдски професори пострељани су или осуђени на гу­битак грађанске части и уклоњени из наставе, а “ослободиоци” су у трку присвојили имања и богатства србских привредника. Многи од оних којима се дало да преживе немилосни сусрет с “ослободи­оцима”, сукобили су се с прописом о из­даји “српске националне ча­сти”, те су доцније на разне начине мал­третирани, натерани у беду и окончали живот осрамоћени.

Започети обрачун с интелектуалцима подразумевао је и обавезу да се рашчисти са неким “производима” њихове делатности. У раној окупационој фази сматрало се да би цео посао био олакшан укидањем Академије наука, дотле зване Србска краљевска академија, што је Милован Ђилас, “де­мо­крата крвавијех руку”, познат и као “принц Политби­роа”, успе­о, али само накратко, затварањем на два месе­ца и оснивањем матичне ко­мисије за избор “наших оданих кадрова”. На срећу, Александар Белић, тадашњи председник Академије, довео је Бравара да отво­ри врата, а за узврат задржао га је у Ака­демији, да буде Друг Чла­н.

А пошто се од немилосног наума није смело одустати, без обзира на Ђиласов неуспех да Маћедонцима наметне латиницу како би Срби били стављени у хрватско-маћедонски латинички “сендвич”, кренуло се “институционално”, латиничко-ћириличким Новосадским договором из 1954. године, који је ненакнадиву штету “даровао” једино Србима. “Договорено” је то у дан који слови за Међународни дан људских права (10. децембар) “на живот, слободу и сигурност, без икаквих разлика”, што значи да су се Срби доприносећи сопственом праву на права “без икаквих разлика”, одрекли једног од својих основ­них националних обележја. Подразумева се да се тога нису одре­к­ли “сви Срби”, у њихово име учинили су то “неки” који су себи или присвојили право да се о томе договарају, или су били приморани на то. А нису се договарали у некој научној или културној устано­ви, учинили су то у згради тадашњег Покрајинског комитета Са­веза комуниста Војводине у Новом Саду. Учињено је то тамо а не у Матици србској јер се није смело допу­стити да “неко”, било ко, изговори иједну реч против наума да се Срби навуку на танак лед и, временом, забораве да су им и ћири­лица и србски језик представљали изузетно препознатљиво наци­о­нално обележје. А да не би испало како Срби тиме нешто губе, “договорено” је и да је “народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик”, те да је “и књижевни језик који се развио на његовој основи… јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским” – и ово без Вуковог учешћа.

Међу онима који су “пристали на договор” био је и академик Вељко Петровић, син србскога свештеника, познат и по томе што је у немирним условима уочи Другог светског рата “успео” да Војводину Србску препоручи за окупацију, тако да, “ако неко треба да окупира, нека је окупирају Мађари. Да ће то бити најмања штета!” И биће да га је баш та препорука и “препоручила” за челно место у Матици србској која је поменутом латиничко-ћириличком договору приложила своје ћириличко заглавље, у складу са “рецептом” свога челника да, ако неко треба да окупира србски језик, нека га окупирају Хрвати.

И то се десило: србски језик званично је преименован у “српскохрватски”, односно “хрватскосрпски”, с тим што је остављено “за после” да Срби, у “потери” за својим језиком, у неком неодређено блиском тренутку, почну национално нестајати. Да је тај пројекат био успешан – посебни нам докази нису потребни. А није по­требно ни доказивати да је оства­рењу тога пројекта најкрупнији до­принос стигао из круга “срб­ских” језикословних правопижџија – не од Вука.

Није требало дуго чекати да се на хрватској страни искаже крајње незадовољство дотадашњим србским “уступцима”, тако да је 9. марта 1967. године у Матици хрватској (ни ту фирму нису успели уматичити “по своме”, већ су се угледали на Србе) сачињена “Декла­рација о називу и положају хрватскога књижевног језика… коју је потом прихватила већина хрватских културних и знанствених ус­танова и потписао већи број јавних и културних дјелатника. Њоме се захтијева равноправан положај хрватског језика у југосла­вен­ској федерацији, слободно обликовање хрватског језика у складу с хр­ватском традицијом те пуна афирмација хрватског језика у свим сферама живота… у школству, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телевизији, кад год се ради о хрватском ста­нов­ништву, те да службеници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују”.

Позивајући се на начело “националног суверенитета и потпу­не равноправности југославенских народа”, ови “де­к­ла­ратори” ис­та­кли су не само “право сваког од тих народа да чува све атрибуте националног постојања”, већ су “знанствено открили” да “међу тим атрибутима одсудно важну улогу има властито наци­онално име језика којим се хрватски народ служи, јер је неотуђиво право сва­ко­га народа да свој језик назива властитим именом, без обзира ради ли се о филолошком феномену који у облику засебне језичне ва­ријанте или чак у цијелости припада и неком другом народу”.

Наравно, у тој хрватској Декларацији не пише да тај “фило­ло­шки фен­о­мен” штокавског наречја није “у облику засебне језичне варијанте”, већ да “у цијелости припада” србскоме народу, због че­га је свима јасно, чак и исподпросечно образованом Хрвату, да “хр­ватског” језика штокавског наречја (“штокавско-икавског”), и го­ворног и књижевног, нема пре појаве Ђуре Даничића у За­гре­бу, 1866. године. Постојао је само хрватски језик за који, рече­но је већ, Псуњски, Велиша Раичевић написа да је “био заиста неупот­ребљив и књижевно незрео” – мада без Вукове кривице.

Мимо тога, Хрвати не крију да је њихов књижевник Миро­слав Крлежа “искористио угледни положај унутар Ко­мунистичке партије”, тако да би без његове “заштите Деклара­ција о називу и положају хрватског књижевног језика била тешко ост­варива замисао” – иако се о њој Вук није изјашњавао.

Као одговор на то, група писаца окупљена у Удружењу књи­жев­ника Србије “не улазећи у историјске и научне видове про­блема”, нарочито не у (не)могућу Вукову кривицу, потписала је “Предлог за размишљање” којим признаје “легитимним и неоту­ђи­вим правом сваког народа да доноси одлуке о називу и развоју свог сопственог језика”, што значи да се право на које се позивају хрватске институције мора проширити “и на све језике народа Југославије, и на све националне азбуке: латиницу, македонску и српску ћирилицу, и правописе”. Само по себи, то би подразу­ме­ва­ло и обавезу да се “из званичне употребе избаце називи хрватско­-српски и српско-хрватски језици”, мада остаје непознато да ли би се Вук са тим сложио.

Наравно, хрватски “доноситељи” декларације нису овоме имали шта приговорити, али је проблем нађен у књижевничком захтеву да се у уставе република Србије и Хрватске “унесу про­писи који обезбеђују свим Хрватима и Србима право на школо­вање на свом језику и писму и по својим националним програ­ми­ма, право на употребу свог националног језика и писма у опште­њу са свим органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, једном речју право на неометано и слободно неговање свих видо­ва своје националне културе”.

По природи ствари, такви прописи поништили би основни смисао хрватске Декларације да “службеници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали”, морају употребља­вати домишљени хрватски књижевни језик, односно да су Срби у Хрватској лишени не само права на употребу србскога језика и ћириличкога писма, већ и сваке могућности да, у таквим усло­вима, очувају сопствене националне и духовне особености. Јер, та­ква каква је, хрватска “Декларација о положају и називу хрват­скога језика” настала је са нескривеним циљем да се србско на­ционално биће у Хрватској затре у корену.

У тренутку у коме се појавио србски “Предлог за разми­шља­ње”, свега тога постао је свестан и врховни заштитник хрватске “Декларације”, познат као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, те је пожурио да, привидно, печеним хрватским “кестењем” утули ватру:

“Ми, другови, не живимо од граматике, од овог или оног ди­јалекта, већ од оног што створе стваралачке руке наших радних људи… Важно је да се људи идејно разумију, да имају заједничку иде­ју, која ће их водити напријед… Они су потајно радили при­премајући Декларацију и изненада ударили у леђа. Тако се код нас више не може радити. Читава Југославија је данас огорчена због таквих поступака, а у првом реду хрватски народ”.

Не може бити да му је ту изјаву писао Вук.

Мудросно ћутање

Било је то сасвим довољно да званични србски језикословни сталеж институционализован у београдској академији наука, је­зичким институтима и филозофским или филолошким факулте­тима по Земљи Србији, “мудро” заћути – можда и због тога да се Вукове сени не би узнемиравале.

Са стеченим великим искуством у “мудром” ћутању, управо поменути званични србски језикословни сталеж, у међувремену измењен и допуњен персонално (обогаћен новим “мајсторима”), није се оглашавао ни при устоличењу наводног босанског или бошњачког језика, и још наводнијег црногорског језика – нити је за то тражио сагласност Вукову.

Наредних шездесетак година “договорног” језикословља – академијски, факултетски и научно-институтски зготовљеног и потом уграђеног у школски систем Србије (ни по чему србски школски систем!) -, довело је до тога да србска ћирилица постане редак звер у јавној употреби, толико редак да је један уни­верзитетски професор из Београда читајући радове “на пријемном испиту на Фило­ло­шком факултету, који морају да се се пишу ћирили­цом”, са тугом запазио да су “на­ша деца го­то­во неписмена, она не умеју да пишу ћи­рилицом”.

Кад тако “знају” наша деца дорасла да како-тако дођу до факултетске дипломе, макар и “у неколико рата” (како у основној и средњој школи нема понављања, свака шуша може дотле доспети без и зрнца знања), онда као разложно треба прихватити што се ретке новине штампају ћирилицом, што бројне телевизијске куће исписују своје поруке углавном латиницом, што се “откриће” неке ћириличке табле на улицама по Земљи Србији може изједначити са добитком прве награде на лутрији… Биће то табле којима неки већ скоро ислужени обућари, или пекари, или лимари представљају своју радионицу…

Само се у таквим оконостима, укључујући и оне политичке, могло десити да, после осамостаљења Хрватске и “сецесије хрватског је­зика”, водећи лингвисти у Србији прихвате све то као не­оспо­риву чињеницу, те да се у новонасталим околностима ништа више не може за србску ствар учинити.

Нема Вукове кривице у томе.

Нема, дабоме, јер се, ваљда, само у Земљи Србији може десити да о језичким питањима, чак и оним најкрупнијим, одлучују незналице – горде на своје не(по)зна(ва)ње – не само језика, већ и основних људских вредности, али и уверене у сопствену уравноправњеност у свему и свачему.

Брига у корист сопствене штете

Кад је Стипе Шувар, политичар упамћен по не­каквој мање-више некорисно-штетној школској реформи, у једној “жен­ској” телевизијској емисији рекао, пре много година, да нема ап­со­лутне једнакости све док постоји биолошка неједнакост, можда није могао ни претпоставити да ће Србију задесити ката­клиз­мична непогода законодиктне родне равноправности. И он је тада веро­вао да женски род поседује надмоћ над мушким, са­мим тим што једино жене имају неотуђиво природно, биолошко право на сва три рода: тру­дно­ћу, порођај и дојење, да се само оне могу поносити вели­чајшим улогама које остварују као мајке, сестре, баке, често и прабаке, али и да се не морају постидети ни својим местом у много чему исказаном било којом укључивом речју, почев од речи човек.

Све тако док о србском језику и родној равноправности у Србији није почела да брине извесна Гордана Чомићка (или Чомићева, ако јој је то дево­јачко презиме – презиме у облику “Чомић”, док је Бог помагао, кори­сти­ли су само мушки чланови те породице), од 1984. до 1999. го­дине, у време док још није била родно уравноправњена, запослена на Универзитету у Новом Саду, на Факултету тех­ничких наука да асистентује на предмету Физика. Након “успе­шне” педагошке каријере током које јој се, због превелике па­мети, није дало да стекне ни магистарски степен (о доктор­скоме да се и не говори, мож­да због тога што ни један ни други још нису били уравно­правњени са женским степеницама), пре­шла је у Спортски цен­тар “Војводина” јер је у њему било много више степеника но на факултету; тамо је остала до 2004. године, где се бавила марке­тин­гом и минџаментом преко којих се обре­ла у женској политици.

Била јој је то лепа прилика да се и кривима и правима осве­ти за своје вишегодишње степеничење у сенци, а свој освет­нички поход најављивала је паролом “грађани и грађанке”, оном која је човечанству нанела многомилионске жртве, за по­четак у Фран­цу­ској револуцији, потом у Октобарској, у Ру­си­ји… (О оној првој, из 1789, велик број аутора говори као о “са­танској кланици” и “по­четку владавине терора” који је за собом оставио “преко милион мртвих Француза”. За ону другу, из октобра 1917, пише се да је током наредне две-три или четири године однео 10,180.000 живота, те да је, према подацима руске Централне статистичке управе, 1922-23. године од глади умрло 5,053.000 људи – што значи да је укупан број жртава за то револуционарно вре­ме износио при­ближно десет одсто руског становништва. Потко­митет за унутрашњу безбедност Америке објавио је 1970. годи­не студију под насловом “Цена совјетског комунизма у људским животима”, у којој се тврди да је “најмање 21,5 милиона људи погубљено или умрло у логорима Совјетског Савеза током пе­де­сет година владавине комунизма”. А можда и више, јер аутор тог извештаја “тврди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”).

Добро, она је два-три дана по званичном наметању свог за­кона којим је унаказила србски језик, понудила “сарадњу” Одбору за стандардизацију србског је­зи­ка и Матици србској, нешто као освету онима што јој нису уде­лили степен или два у њеној “науци” јер “ми сматрамо да су они (у Одбору за стандардизацију и у Матици србској – ИП) научници, да су они истраживачи, изванредни лингвисти, чува­ри традиције српског језика и очекујемо их у министарству са добрим саве­тима, а на задовољство и жена и мушкараца у Ср­бији. Као што очекујемо и најмање 40 одсто жена у чланству Српске академије наука и уметности. Тих жена има, треба их само изабрати”.

Само што не рече: “Ево мене, ево рата против Србства”.

Но, да се не би ситничарило око слободног уверења и изра­жавања, није лоше подсетити се изјаве Ноама Чомског ко­га данашњи свет цитира више од свих, да је демократија “си­стем у коме одлуке доносе… повезане елите. Народ је само по­сматрач збивања а не учесник у њима, како нас водећи демо­кратски тео­ретичари томе уче. Народу је дозвољено да потврди одлуке ви­шњих, али никако не треба да се меша у послове… који се њих уопште не тичу”.

Или, у србском случају: ко је уопште тај србски народ да се петља у питања свога језика, србског – у свету који поштује цивилизацијске вредности познатог као језик-мајка – зато му га најпре треба унаказити, макар и родно, после чега му више неће ни бити потребан.

Ако се, као такав, укине – бесмислено постаје и питање због чега је, у међувремену, протерана србска ћирилица.

А само због тога што се, без обзира на то колико у свему томе били конструктивни напори србских језикословаца, Држава Србија – оличена у министрима науке, просвете и културе, у Председнику Владе, у Председнику Републике, у Председнику страначке Скупштине и безделној страначкој дружини окупљеној око њега -, врло труди да небригом за србску духовност, из видокруга србскога света потисне србску ћирилицу, те да на тај начин римокатоличкој јереси, земљама фашикратског Запада, војној организацији Северноатлантског савеза… олакша ос­тва­рење онога прастарог “упутства” Карла Маркса, “оца савременог политичког геноцида”, да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и по­топ­ити је на дно, Европа би постала чистија”.

Србијице, што си дочекала

Да те ниште твоји “владаоци”:

У језик ти подметнуше шкиње,

џијке, ице, кучине и трице,

Потискоше србску ћирилицу –

Темељ свети србске духовности.

Али, ваљда, тако мора бити, кад су данас, у Србији, старлетске, (без)образовно-(не)васпитне задругарске елите и елитне задруге – “врх врхова” и кад се Србчад образују из уџбеника које, према својим “научним” и “образовним” мерилима, издају све сами србски “пријатељи”: немачка компанија “Клет” и хрватски “Профил интернационал” у власништву издавача “Клет Словенија” (https://www.politika.rs/scc/clanak/404267/Strani-izdavacu-vladaju-srpskim-trzistem-udybenika).

И све то без Вука – али зато против њега!

Илија Петровић / Васељенска