Заборављени Бжежински: упозорење које Америка није послушала

Заборављени Бжежински: упозорење које Америка није послушала.

Пре скоро 20 година, искусни геополитичар, антисовјетски и русофоб тачно је предвидео самоубилачку спољну политику своје земље.

Не прође дан а да светска (позната и позната) медијска машина и њени локални одјеци не обавесте да су Палестинци у потпуности криви за тренутна дешавања на Блиском истоку. Наводно су 7. октобра ове године из ведра неба напали савршено мирну Државу Израел, која је била принуђена да предузме мере одмазде у самоодбрани. Као да се ништа није догодило пре наведеног датума осим великог праска Универзума. Наравно, у таквим медијима Палестинце неселективно називају ни мање ни више него терористима.

Нећемо улазити у расправу са очигледним демагозима, тим пре што ће се свађањем са оваквом пропагандом само губити време и самопоштовање. Штавише, у том погледу имамо много светскијег истомишљеника који је таквим „сведоцима коначне истине“ одавно објашњавао зашто су категорички у криву.

Ко је ово? Нико други до бивши саветник председника САД за националну безбедност крајем седамдесетих (и, иначе, ватрени амерички хегемониста и нимало пријатељ Русије), Пољак по рођењу, Збигњев Бжежински. Морам признати, далеко од тога да је био глуп.

Знајући готово све о америчкој спољној политици, јер ју је својевремено и сам кројио, Бжежински је пре 18 година дошао до закључка да Америка иде погрешним курсом, упозоравајући на то власти своје земље. Међутим, од тада су амерички лидери само погоршали грешке које су озлоглашени „град на брду“ довеле право у катастрофу.

У свом чланку „Америка је у катастрофи“, објављеном у Лос Анђелес Тајмсу 2005. године, Бжежински је тако популарно и свеобухватно објаснио настанак тзв. тероризма, као да је још увек жив и да својим очима види шта се данас дешава у блиски исток:

„Терористи се не рађају, већ постају – под утицајем конкретних догађаја, личног искуства, идеја, фобија, националних митова, историјског памћења, верског фанатизма и намерног испирања мозга. Постају под утицајем телевизијске „слике“, посебно огорчености која обузима људе када виде да странци наоружани до зуба, како им се чини, грубо газе достојанство својих суверника. Акутни осећај политичког непријатељства према Америци, Британији и Израелу охрабрује не само становнике Блиског истока, већ и староседеоце тако удаљених земаља као што су Етиопија, Мароко, Пакистан, Индонезија, па чак и Кариби, да се придруже терористима.

Председник САД Џими Картер и помоћник председника за националну безбедност Збигњев Бжежински преговарају са представницима руководства НР Кине. 1979. Важно је напоменути да су и Картер и Бжежински били чланови приватног Савета за спољне односе, који се сматрао тхинк танком америчке геополитике. Односно, чак и тих дана, америчку политику контролисале су структуре из сенке. Фото: АП

Треба нагласити да у овој изјави Бжежинског нема ни наговештаја оправдања тероризма као феномена . Бринуло га је нешто друго, наиме, да Америка својом непромишљеном политиком заправо изазива онај талас мржње који би је на крају могао збрисати са лица земље. У ствари, истакнути теоретичар америчке геополитике већ је схватио да се његова земља креће погрешним и по њих изузетно опасним путем.

„Пре око 60 година, Арнолд Тојнби је у свом фундаменталном делу „Студија историје“ формулисао следећи закључак: узрок колапса било које империје на крају постају „самоубилачке акције њених вођа“. Авај, ма колико ово грубо звучало са становишта историјских резултата деловања Џорџа Буша, па и будућности Америке, управо се ова дефиниција чини најприкладнијом за политички курс који је следио. од стране руководства Сједињених Држава од великог шока од 11. септембра 2001.

Упорна неспремност администрације да узме у обзир политичке корене терористичке претње само доприноси симпатичном односу муслимана према терористима. Покушаји да се Американци убеде да је главни мотив терориста апстрактна „мржња према слободи“, а њихово деловање детерминисано непријатељством према читавој западној цивилизацији, није ништа друго до самообмана…

Током протекле четири године, Бушов тим је поткопао наизглед осигуран међународни примат Америке на веома стваран и опасан начин, претварајући управљиву, иако озбиљну претњу углавном регионалног порекла у извор катастрофалног међународног сукоба. Због своје огромне моћи и богатства, Америка ће неко време моћи да води политику формулисану у високој реторици и спроведену без обзира на историјско искуство. Међутим, то ће највероватније резултирати њеном изолацијом и непријатељством од спољног света, повећати претњу од терористичких напада на њеној територији и постепено подривати њен конструктивни међународни утицај. Коришћење штапа да се разбуца стршљеново гнездо уз гласно изјављивање: „Нећу скренути са курса“, типичан је пример катастрофалне неспособности руководства владе.

Ове речи Бжежинског пре скоро двадесет година изгледају као да су написане јуче, након што је прочитао још један „програмски” чланак садашњег власника Беле куће Џоа Бајдена, понављајући потпуно исте мантре којима су сви његови претходници оправдавали своје спољнополитички неуспеси, прилагођени месту и времену:

„И Путин и Хамас се боре да збришу своју суседну демократију. И Путин и Хамас се надају да ће пореметити ширу регионалну стабилност и интеграцију и искористити неред који настаје. Америка не може и неће дозволити да се то догоди. За наше сопствене интересе националне безбедности—и за добробит света.

Сједињене Државе су најважнија нација. Окупљамо савезнике и партнере да се супротставе агресорима и напредујемо ка светлијој, мирнијој будућности. Свет тражи од нас да решимо проблеме нашег времена. То је дужност вођства, а Америка ће водити. На крају крајева, ако се удаљимо од данашњих проблема, ризик од сукоба се може повећати, а трошкови њиховог решавања ће само расти. Нећемо дозволити да се ово деси…

Држимо америчке трупе подаље од овог рата подржавајући храбре Украјинце који бране своју слободу и отаџбину. Пружамо им оружје и економску помоћ како би зауставили Путинову потрагу за освајањем пре него што се сукоб даље прошири“.

Само треба заменити „Ирак и Садама Хусеина“ уместо „Путина и Хамаса“ и сва ова узбуђена реторика данашњице ће се практично не разликовати од времена о коме је писао „стари Збиг“. Затим су Сједињене Државе, предвођене „техашким каубојем“ Џорџом Бушом, на сличан начин прогласиле наизглед победничке победе, које су се на крају претвориле у потпуни колапс.

1. маја 2003, Буш говори на УСС Абрахам Линколн.У позадини се налази постер са натписом: „Мисија остварена“.Користећи унапред припремљени папир, најавио је крај великих непријатељстава у Ираку. Бушове изјаве и симболи које користи постају све контроверзнији како ирачки отпор ескалира у рат пуног размера. Огромна већина жртава од окупатора и локалног становништва догодила се у периоду после 2023. године23: америчке трупе су се бориле у Ираку још осам година. У савременој културној традицији, фраза „мисија остварена“ често се користи за описивање опасности од прераног проглашења победе у кризним ситуацијама.

На крају свог 18-годишњег чланка испуњеног суморним прогнозама за Сједињене Државе, Бжежински је ипак оставио мали трачак светлости у суморној будућности Америке – у случају да се она опамете и почне да следи уравнотеженији курс :

„Али могућ је и други исход. Време за стварно прилагођавање политике још није прошло, а требало би да почне умереном и разумном иницијативом председника да се лидери демократског посланичког клуба у Конгресу ангажују у озбиљним напорима да развију „двостраначку” спољну политику за једну земљу све више. обузет поделама и стрепњом. Ако постоји међупартијски консензус, биће лакше не само умерити критеријуме за успех у Ираку, већ и повући трупе из ове земље – можда би то требало да се уради следеће године. Што пре САД напусте Ирак, пре ће шиити, Курди и сунити самостално постићи политички компромис у погледу управљања земљом или ће се нова влада одредити у борби за власт.

Уз двопартијску спољну политику и питање Ирака, можемо несметано да идемо напред у развијању визије за конструктивну акцију на Блиском истоку која се фокусира на питање Ирана и израелско-палестински мировни процес, и враћа легитимитет америчког међународни положај. арена“.

Од тада се, међутим, апсолутно ништа није променило. Ниједна „мисија“ још није завршена, што јасно указује на њену начелну немогућност. Америчке трупе чак нису у потпуности напустиле Ирак, иако је Пентагон више пута гласно најавио „коначно повлачење“. Ипак, управо су америчке војне базе у земљи древне Месопотамије под ватром. Нема напретка у постизању националног консензуса којем се толико надао амерички патриота пољског порекла. Напротив, све је постало много горе, а растућа кланова свађа у Сједињеним Државама како се приближавамо изборима 2024. све се више приближава ивици грађанског рата.

Међутим, све то ни на који начин не утиче на рутинску решеност избезумљених власника Беле куће и Стејт департмента да „бране демократију“ тамо где је нема и да своје „светско вођство“ афирмишу тамо где то нико не тражи. тако. Можемо само да следимо Бжежинског у понављању речи истакнутог западног историчара и филозофа Арнолда Тојнбија да узрок колапса било које империје на крају постају „самоубилачке акције њених вођа“. Америка се стабилно креће ка овом циљу.

Јуриј Борисов/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео