Дан страдања војводе Вука: Чинило се да је са њим умрла читава Србија

Данас је, нарочито млађима, слабо познато име војводе Вука. Још је мање познато да је војвода Вук, правим именом Војин Поповић, био потпуковник српске војске.

Савременици су га описивали као “јунака који вреди више него цела дивизија”. Како је забележио историчар Славиша Павловић у књизи “Ратници Црне руке”: “На дан Вукове погибије свима се чинило да је са њим умрла читава Србија.”

Учествовао је у борбама са Турцима у Македонији, у балканским ратовима и у Првом светском рату.

Погинуо је у борби са Бугарима, северозападно од села Груниште, у јуришу на Старавински вис, 29. новембра 1916. године, у 35. години.

О Вуковој погибији сведочи његов саборац Милорад Милосављевић Бурда: “Већ рањен у леву руку, спустио се у заклон, а тада га је други метак погодио право у срце.”

Војвода Вук је био школован официр, завршио је Војну академију. Године 1905, када су прве чете се кренуле за Стару Србију, међу њима је био и потпоручник Поповић.

Један догађај, више него други, утицао је да изабере војни позив. После пожара у Пашином конаку у Сјеници, многе Србе Турци су ухапсили, бичевали и мучили. О том догађају Вук је касније рекао: “Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га, везаног, муче Турци.”

Чувена је била Вукова наредба: “Тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити.”

Како се војводе Вука касније присећао југословенски генерал Илија Трифуновић и његов ратни друг: “Беспорочан у приватном животу, озбиљан преко сваке мере, сређен и потпуно уравнотежен, Вук није трпео раскалашан живот и испаде.”

О његовој личној храбрости сведочио је један од његових војника: “Војвода се никада није сагињао када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори: `Шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци…`”

Ратна епопеја војводе Вука
Прве битке у којима је учествовао биле су против Турака на Челопеку и Козјаку. У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици, где је већ првог дана Вуков одред, заједно са Седмим пешадијским пуком, одбио напад главнине турске војске.

Наступао је и као претходница Коњичке дивизије, под командом кнеза Арсена Карађорђевића, најодликованијег официра у историји Србије. Борио се у кланцима планине Бабуне, после чега је ослобођен Велес.

У Првом светском рату, његов одред придодат је Дунавској дивизији, да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда, учествовао је у Церској бици. Војвода Вук је тих дана издао наредбу: “Непријатељ на нашем делу фронта не сме да се одмара.”

Наредних дана борбе су се водиле прса у прса, бајонетима и ножевима. Официр 8. аустријског корпуса је известио претпостављене: “Наишао сам на отпор комита, који се као муња појаве, па исто тако муњевито ишчезну…”

Уследиле су битке на Гучеву, Мачковом камену и на Колубари. У борби на Ади Курјачици, у септембру 1914. године, тешко је рањен.

Заједно са српском војском се повукао преко Албаније. Прва јединица која је кренула у борбу на Солунском фронту био је одред војводе Вука.

Како је забележио Павловић: “Борбе су трајале свакодневно… У бици на Кајмакчалану пресудну улогу одиграли су четници, који нису имали маказе већ су голим рукама кидали жицу. Губици су били велики, готово трећина одреда је избачена из строја.”

Када је погинуо на Кајмакчалану, у јуришу на Старавински вис, то није била “смрт Србије”, али јесте његовог Добровољачког одреда, који је у почетку имао 2.200 људи, да би касније спао на свега 450. Преживели војници су потом прекомандовани у друге јединице.

Сећање на војводу Вука
Војвода Вук је после Првог светског рата постао веома популаран. О њему је писала штампа, издаване су разгледнице са његовом сликом, а деца су се играла “четника и комита”.

Данас се о њему пишу књиге, попут “Војвода Вук, ратничка легенда” у издању новосадског “Прометеја”.

Као члан организације “Уједињење или смрт”, познатије као “Црна рука”, био је чувар њеног архива. Одликован је великим бројем одликовања.

Вук је био сахрањен на војничком гробљу у Зејтинлику, а у септембру 1923. његови посмртни остаци су пренети на Ново гробље у Београду.

Војводи су подигнути споменици у парку на Топличином венцу у Београду, која је дело вајара Ђорђа Јовановића, и у Нишу.

Једна улица у београдској општини Палилула носи име војводе Вука.

Борис Над / РТ