ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: “Наши” ревизионисти нас воде ка циљу да Србе лише ореола страдалништва у Другом светском рату

Кад је у питању број јасеновачких жртава, пред нама је веома озбиљно конструисана ревизионистичка лаж, вешто подметнута у „правом часу“, чији је циљ да Србе лиши ореола страдалништва у Другом светском рату. Од народа жртве, Срби треба да постану убице и геноцидни злочинци, који су заслужили све што их је снашло.

Хрвати, иза којих НАТО Империја, међу Србима налазе оне који су спремни да их перу од кривице, и да им одобравају њихов ЕУ идентитет, заснован, измеђшу осталог, на, скоро неприкривеној, србофобији.

Све је маскирано у причу о некаквој „истини“, о „суживоту“ и „помирењу“. Као, Хрвати ће нас прихватити ако дођемо до „заједничке истине“ о НДХ и логорима смрти.

Што су, наравно, глупости.

Године 2019, стручњак ( очито, под псеудонимом) Валтазар Ускоковић је истакао да било какав дијалог са Хрватима о броју жртава у Јасеновцу није могућ:“Хрватима је ионако свеједно шта Срби, узурпатори и тлачитељи, агресори и убице говоре о славним временима НДХ, када су хрватске постројбе трајно и некажњено решиле српско питање, убијајући голоруки српски народ. Заиста, кога то у Хрватској брига шта ће Срби рећи по ма ком питању?! Продукт тога је и јучерашња изјава проф. Светозара Ливаде, да „Срби у Хрватској нестају као народ“. У Хрватској ће Србин, како смо то раније констатовали, за коју годину постати само занимање.“(1)

Ова игра „бројки и слова“ домаћих ревизиониста има јасне последице – морамо, јер смо „накот за сјекиру“, „пасмина славосербска“, служити туђим интересима, о чему ће Ускоковић рећи:“Видите и сами како се размећу бројевима, и да немају никакво валидно упориште у ономе што чине. Може и 99 а може и преко 200.000.“(1)
Све може, само да се српска истина лиши права на постојање.

Власт државе Србије не подржава истраживања

Држава Србија никад озбиљно није приступила подршци раду Музеја жртава геноцида. Ускоковћ каже:“У рад ове институције нису никада примењена основна искуства из рада Јад Вашема: већи број професионалаца и сарадника, јавност рада, ослонац на огроман број волонтера. Није остварен ни повратни утицај на Владу да садржаје значајне за културу сећања угради у наставне програме, а није се ни наметнула као кровна национална организација која би имала утицаја на Универзитете, бројне институте разних специјалности.“(1)

Мада се српске жртве багателизују, има жртава које су неприкосновене:“Уместо бројних могућности, владика Ћулибрк се окренуо релативизацији бројева, дрско и агресивно, претпостављајући геноцид над Србима изучавању холокауста. Наравно да треба имати пуно пијетета према нашој јеврејској страдалној браћи, али је првобитни задатак и обавеза изучавање геноцида над српским народом.“(1)

Такве обавезе нема. Додуше, ако и буде неког изучавања у школама, оно ће се свести на ревизионистичке лажи. Српску децу храниће ревизионистичким лажима.

То јест:“Ништа тамо није друго рађено осим што се усаглашавало са хрватским повјесничарима. Наше катедре за историју, по Ћулибрку, нису довољно квалитетне, па се зато о државном трошку шаљу одабрани на курсеве у Јад Вашем, а у Србији и Српској се демонстрира донето знање, видесмо у каквом облику.“(1)
И тек ћемо видети.

Сведочење Лазе М. Костића

Ускоковић нас опомиње:“А шта је била НДХ, најбоље показују изјаве немачких официра током Другог св. рата. Навешћу, за рад млађих или неупућених читалаца пар цитата из књиге Лаза М. Костића. „Лични пријатељ Адолфа Хитлера, Херман Нојбахер пише: „после њеног распада (тј. „српско-централистички вођене Југославије”), букнуо хрватски ратни поход освете и уништења православног Српства, који спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје; Злочине према Србима из последњег рата Нојбахер карактерише као „хрватски ратни поход против православног Српства”. Тиме он лично даје за право онима који те злочине квалификују као хрватске злочине, а такође и онима који тврде (тих је већ знатно више, док би се они први на прсте избројали), да је објекат злочина био Српски народ, одн. Српство као такво. Он те злочине квалификује као најсвирепије целе светске историје. А он није задојен мржњом против Хрвата и представља ствари какве су. (…) Та злодела су вршиле десетине хиљада Хрвата а не мање од 400 усташа.““(1)

То је основна тајна коју треба сакрити – масовност злочина није била само последица усташке мржње. „Изворних“ усташа је било премало да би спровели Србоцид. Мржња је била присутна код великог броја Хрвата. И они су учестовали у покољима, пљачкању и затирању српских трагова у Хрватској.

Сведочење Добриле Кукољ
Ево једног примера како је то изгледало:“Рођена сам у једном од најљепших села које је смјештено на обали ријеке Саве, а то је село Међеђа, општина Босанска Дубица. Рођена сам 30. јула 1932. године, кћи Раде и мајке Савке, рођене Ружичић. Мајка домаћица, отац трговац – земљопосједник.(…) Из кућа су нас истјерали хрватски војници и прво нас одвели у дворишта цркве и школе. Ту су одмах одвојили зреле мушкарце од жена и дјеце и заједно нас провели под стражом у село Церовљане. Овдје смо остали око 10 дана. Мушкарци су били одвојени и сједили на чистој ливади. Могла су им прићи само дјеца и ту сам посљедњи пут видјела свога оца, брата и стричеве. Једног дана су их покупили у камионе и одвезли. Послије овога под стражом и пјешачењем су нас провели у село Уштица. Тамо смо чекали неколико дана, нису нас одмах претјерали у Јасеновац. Касније смо сазнали да није било мјеста у логору, јер су се тада правиле бараке. Добро се сјећам када су нас спроводили кроз село Коштарица (насељено хрватским становништвом), како су узвикивали и лупали у канте говорећи: “Срби, Срби идите у логор, тамо вам је мјесто и тамо завршите!”“(2)

Тако је сведочила, у књизи Душана Бурсаћа, „Анђели у паклу“, Добрила Кукољ из Бањалуке.

Нема никог ко би људе бацао у јаме?

Политиколог Мирослав Здравковић у том смислу истиче:“Када се говори о усташком геноциду над Србима треба имати на уму да се он одвијао на целој територији НДХ. Јасеновац је највеће стратиште. Али, огроман број жртва страдао је у својим местима, често од комшија. Вероватно да се у Јасеновцу жртве и џелати нису међусобно познавали. Али, они који су убијени код својих кућа страдили су од суседа и познанка. Страхота је због тога још већа.

Из усмене историје познато ми је шта се у источнохерцеговачким селима дешавало почетком јуна 1941. када су усташе више од сто мештана Корита бацилили у јаму. Једна жена одјурила је у оближњу Меку Груду и почела успаничено да прича шта се десило. Нико јој није веровао. Мекогруђани су мислили да је луда, и говорили: ”Ко ће људе бацати у јаму!” Мало ко је могао и помислити да се тако нешто може догодити. Зато се у почетку покоља Срби нису ни бранили.““(3)

Нису веровали да је тако нешто могуће.

Али је постало могуће.

Да не би било опет могуће, морамо знати пуну истину о Србоциду. Ревизионисти нас у томе ометају. Они су објективно издали српске националне интересе, ма шта мислили о себи као генијалним историчарима нове, али „помирбене“, историје – повијести.

Долфе Вогелник и кривотворење пописа
Балтазар Ускоковић јасно каже да су чињенице о ратним губицима одавно утврђене:“Пре више од 65 година, један частан човек, Словенац Долфе Вогелник, један од највећих демографа оног доба, развејао је све оне паметњаковиће који су примењивали исте или сличне методе оспоравања као ови данас, износећи аргументацију зашто број стварних жртава рата није 1,7 милиона већ 1,814 милиона, и то као доња граница, испод које се не сме ићи, а да је права цифра и преко 2 милиона, док су демографске жртве између 2,9 и 3,25 милиона.

Тај човек, о коме данас ништа не знају ни професори на Универзитетима у Србији, а студенти још мање, био је у то време директор Савезног завода за статистику, а потом и ректор Универзитета у Љубљани.“(1)

Наравно, ми имамо памћење амебе, па нам је име Вогелника сасвим непознато.

Као и име др Лаза М. Костића, правника и историчара, који је, пред Титовим режимом, побегао на Запад, где је писао и објљвљиваокњиге НАШЕ правде. О њему Ускоковић каже:“Др Лазо М. Костић је између многих, објавио у Минхену 1973. књигу о попису у Југославији из 1971. где указује на бројне фалсификате, посебно у Хрватској и АП Косово. Примери су невероватни и треба је прочитати. Дакле, пописи у Југославији су одувек били спорни због политичког фактора, препуни утицаја и фалсификата, па је ваљда логично да институције које је држава основала, попут Музеја, крену тежим али исправијим путем.

Ова гарнитура, арогантних, охолих и самољубивих појединаца очито је да ради против српских интереса, понављам – свесно или несвесно, и није спремна на икакве добронамерне сугестије које имају за циљ што бољи рад институције.“(1)
Тако је то, у нас, увек било: појединачни интереси су изнад општих. И зато нам јесте овако.

Ипак, Ускоковић није песимиста:“Морамо имати веру да постоје у нашем народу високо-морални и компетентни људи, који су спремни да раде частан и мукотрпни посао, а не да се мирно суочавамо са статистичким керефекама арогантних егоцентрика, којима је милије хрватско становиште од пијетета према српским великомученицима. Брига о овим питањима није ствар једног или малог броја људи, већ читаве нације.“(1)

Постоје они који, како би рекао Предраг Р. Драгић Кијук, не пате од моралне лености.

Трагом трауме

Иако је време ревизионизма, такви сведоче и не одустају. Тако је часопис „Култура“, који уређује Слађана Илић, у броју посвећеном нашем трауматичном историјском искуству, подсећа да је време да се позабавимо том битном темом:“Културна траума је појам који је у ширу научну употребу ушао са истоименим зборником Џ. Алегзендра и сарадника (2004). Означава културалну рефлексију неког трагичног догађаја или стања из прошлости, а која је постала део колективног идентитета. Теорија културне трауме (theory od cultural trauma) од посебног је значаја за разумевање наше културе. Од пет саставница српског културног идентитета, које наводи Мило Ломпар, чак три су колективне трауме: Косовски бој, сеобе и претрпљени геноцид.“(4)

Кључна истина о Јасеновцу је да је за време Броза ова тема потискивана на начин кога се још нисмо ослободили. Тако се наша траума није лечила, него се још и продубљивала.

Камени цвет за заборав србоцида

У свом огледу „Меморисана колективна траума као чинилац националног идентитета“, антрополог Бојан Јовановић истиче:“Означен не само као место највећег страдања Срба у оквиру геноцида који је извршен над њима, Јасеновац је био балкански Аушвиц, како га је одредио Гидеон Грајф и најмонструознији логор у досадашњој људској историји. Више од две деценије ово место је било запуштено и препуштено уништавању материјалних доказа о бројним начинима убијања људи, све док 1966. године није изграђено спомен -обележје у виду каменог цвета, чији је аутор београдски архитекта Богдан Богдановић. Далеко од адекватног обележја најстрашнијег концентрационог логора у Европи и у свету, јасеновачки камени цвет је на прави начин само обележио своје време и оне који су га подигли. Идејни и уметнички аспект овог споменика се настоји оправдати на разне начине, али је јасно да његов аутор није подметнуо Титу, под велом квазимодерне, вредности класичног и националног културног наслеђа, већ је удовољио захтевима овог комунистичког диктатора да се не обележи на адекватан начин место геноцида над Србима, где су побијени и Јевреји и Роми, али су живот губили и малобројни Хрвати који су се супротсављали идеологији усташтва. У апстрактну празнину каменог цвета могла су се уписати разна значења и изоставити најбитније одређење Јасеновца. Споменички је естетизована историјска лаж о месту најстрашнијег злочина и пример је меморијалног кича који је био у функцији лажног помирења и скривања страшне истине о броју брутално убијених.“(4)

Меморијални кич је био покушај вечног ућуткивања жртве.

Он и сада траје. Овога пута кроз квазинаучну причу о „правом броју жртава“ у Јасеновцу.

Комшије убице и нова имена страдалника
Једна од кључних метода је било обезличавање жртава и претварање истих у „жртве фашистичког терора“, као и минимализовање учешћа хрватског народа у Србоциду у НДХ, сматра Јовановић. Масовност учешћа и саучешћа Павелићевих обожавалаца у крвавој оргији запањује:“Према сведочењу Марице Секе Тодоровић, емитованом 6. априла 2021. године у Другом Дневнику РТС, усташе су на овом подручју убијале Србе тако што су их везивали бодљикавом жицом која их је рањавала, а њихова крв мамила пацове који су их живе прождирали. Док су на овај монструозан начин убијале своје жртве, усташе и Хрвати су се весели, играли и певали. То весеље се продужило у слављење злочина над српским народом и деведесетих у оружаној акцији Олуја, којом је с вековног огњишта протерано више од 250.000 Срба. Овај злочин, којем је претходило и масовно убијање и протеривање Срба у акцији Бљесак, прославља се сваке године као највећа победа у тзв. Домовинском рату.“(4)

Јовановић указује на чињеницу да су чак и до сада утврђени бројеви страдалих пречесто мањи од стварних бројева:“Иако се о геноциду почињеном над Србима у НДХ много тога фактички утврдило и сазнало, откривање нових чињеница о злочинима употпуњује слику о броју жртава и начинима њихове ликвидације. У том циљу је и Влада Војводине основала посебну Комисију за прикупљање ових података, а према чијем налазу, објављеном почетком 2021. године, у Срему је страдало 3.600 људи више него према дотадашњим евиденцијама, тако да је укупан број жртва преко 39.000.“(4)
Има ли наде да ће се тим путем наставити?

Табуисана тема

Славица Гароња – Радованац бавила се феноменом Србоцида у нашој књижевности, и утврдила колико је ова тема била табуисана за време Титославије. Једноставно, писци су је избегавали, да себи не навуку невољу на врат. Знало се шта је идеолошки пожељно, а шта није:“Ипак, уз изузетак велике поеме „Јама” хрватског песника Ивана Горана Ковачића (настале у самом рату, као потресног песничког одјека кроз симбол масовног српског цивилног страдања од усташа ‒ у јамама), као и поеме „Очи” Владимира Поповића (такође настале у рату, након виђеног призора усташког злочина у српско-личком селу Јошан код Удбине у Лици), најзад и песме Ивана В. Лалића „Опело за 700 из цркве у Глини”, дуго се нису појављивала значајнија уметничка дела са овом тематиком. У жанру приповедне прозе ова тема је спорадично дотицана и била је углавном непримећена, иако се већ педесетих година XX века појавила данас потпуно заборављена збирка приповедака Стевана Јаковљевића (аутора чувене Српске трилогије) Сузе и осмеси (1959). У њој је Стеван Јаковљевић дао језички блиставу, тематски изванредно продубљену, а готово непознату приповетку „Јама” о великом усташком покољу у херцеговачком селу изнад Требиња, 1941 – управо с конотацијама типичним за тему о систематском затирању Срба, још на почетку успостављања НДХ. И ту лежи одговор на део питања о недостатку наше данашње свести о геноциду над Србима – прича је „политичком вољом” напросто прећутана. У жанру приповетке дело високе уметничке вредности пише Антоније Исаковић − „Жена, дете и коза” (Приповетке, 1969), а прави тектонски поремећај на југословенском нивоу извршио је Јован Радуловић приповетком „Голубњача”, а потом и истоименом драмом у режији Дејана Мијача, осамдесетих година прошлог века. Тематика геноцида (и положај Срба у Хрватској, који су као „констутативан народ” већ од педесетих, укидањем њиховог јединог гласила, календара Просвјета, а потом и Српског културног друштва 1971, на перфидан начин увелико били изложени тихој асимилацији), тек с Радуловићем добија општејугословенски значај и пажњу, коју је објективно заслуживала (с нападима и похвалама, истовремено, с највишег нивоа), али је и симболична најава кризе у југословенском друштву, но која још ни близу није најављивала сву суровост грађанског рата који ће потресати Југославију у периоду 1991‒1995. Тек на крају XX века, осамдесетих и деведесетих, као да је дошло до наглог (и књижевног) освешћивања, па се проговорило о дубоко потиснутој, колективној трауми страдања великог дела српског (цивилног) становништва, као очигледног примера геноцида у усташкој НДХ, што се реализовало и у роману.“(4)

Данас се прича како се за време Броза „неговала култура сећања“. Чак је и Тито, додуше инкогнито, посећивао Јасеновац.

Све је исто, само њега нема

Под неотитоистима све се наставља. Срби нису и не могу бити жртве.

Другосрбијанска ЕУ нарцисоидност и квазисрпско напредњаштво се удружују у подухвату потирања свести о Србоциду.
Песник Драган Хамовић каже:“Власти и даље поспешују, по инерцији од раздобља Титославије, релаксирање теме Јасеновца, као знамења за пројекат српског уништења. Нису довољна повремена ритуална уздисања у ТВ приредбама. Против нашег народа и даље се води офанзивни рат кроз интерпретације прошлости, ближе и даље. Нема ту истине као такве, има наратива, обликовања јавне свести. Упадамо у замку погађања око бројке жртава геноцида, чија су истраживања систематски ометана, те у замку гнусне паралеле Јасеновац–Сребреница. Идеја НДХ однела је стратешку победу, њој се и даље кличе с највиших места државе наследнице. Не само зајапурени екстремисти у тамошњем парламенту или водећи поп-певачи него њихова највиша научна установа, ономад, званично, сугласно и бестидно захтева да се оканемо митоманије о Јасеновцу. Код нас, у јавном простору и школама, увезени контролни фактори налажу једино културу сећања на Холокауст, али се, у истом контексту, не изграђује наш, аутентични, историјски однос према небројеним и непризнатим српским жртвама са развалина бивше заједничке државе.

А Јасеновац би доспео да буде моја песничка тема и да нису на попису жртава Владимир и Љубомир, браћа мога деде по мајци. Дедину сам генетику наследио, а он је, за разлику од браће, имао среће да ратне године проведе као заробљеник у Немачкој. О херцеговачким јамама, пола века бетонираним, да и не говорим. То су моје посвојене теме, имају везе са мном, једнако као и жртве нацистичке одмазде у родном граду. И те жртве су послужиле као потпора револуционарне митологије, ударајући у жицу старог српског слободарства, обезглављеног у идеолошким расцепима. И данас трну зуби од тих анахроних, глупих и лудих подела. Али тај недоречени страшни талог, који и даље подносимо у себи, већини песника који држе до каријере данас није тема за песму, чак ни у виду алузије, далеке асоцијације. Јер то је „нацошки“ и примитивно, није коректно, побуђује ресантиман, хушкање на мржњу. То није ангажованост, јер су политички коректне теме за књижевне активисте прецизно подељене, на тзв. маргиналне групе. Не може се тако бити видљив у региону, нити постати изабраник разних платформи суптилног поткупљивања. Једном смо били нагнани да, у име будућности, потиснемо низ Саву, у неко Црно море, стотине хиљада бестијално мучених и убијених, без имена и гробова. Исти притисак понавља се и други пут, након недавног ратног полома, у којем су сви други били унапред признати као жртве – а Срби су сами криви за све што им је почињено. Нисам за празне и вечне ламентације, још мање за недостојне родољубачке бизнисе. Залажем се, и о томе сведочим и лирски, за стратешки одговор једне зреле историјске заједнице пред изазовом опстанка. После свих помирљивих гестова, добили смо одговоре да нас је, чак и после Јасеновца, много остало – како дословно изрече Титов најближи конспиративац на сам дан откривања Каменог цвета, још онда, у зениту ере кока-кола социјализма, и то пред ућуталим српским титоистима. А данас је већ увелико у оптицају прича да је Јасеновац све друго само не логор смрти. Подигне се дан-два медијска температура и ником ништа. Као да се све тиче само само суседовог дворишта.“(5)

А не тиче се. Тиче се нашег дворишта, крвавог од српске крви.

Конфузија са надлежног места

Академик Мира Радојевић истиче да се конфузија међу Србима наставља. Између осталог, и зато што нас збуњују они који би требало да нас просветљују:“Збуњујућем и забрињавајућем низу догађаја припада и више изјава патријарха Порфирија, који је у разним приликама изрекао своје хришћанско уверење да злочинци нису припадници ниједног народа, будући да су се чињењем недела изузели из нације чији су били део. Иако је патријарх СПЦ у свакој од тих пригода дао објашњење суштински верујућег човека, који управо на основу свог веровања сматра да треба праштати и молити се како за душе жртава, тако за оне који су починили злочине, православно становништво остало је у недоумици, примећујући да је хрватска нација овим добила колективни опроштај, у исто време док се сваком српском патриоти приписује одговорност за злочин у Сребрници.“(6)

Велики српски историчар, академик Василије Крестић, довео је ову причу до краја:“Све који су се с пуно поштовања и уважавања и пре неколико година и у најновије време обраћали Светом aрхијерејском синоду Српске православне цркве и Његовој светости молбом да због непримерених изјава о броју жртава у почињеном геноциду у НДХ и Јасеновцу, као и о кардиналу Алојзију Степинцу, смени пакрачког владику Јована с положаја председника Управног одбора Музеја жртава геноцида, Синод је прогласио „класичним лицемерима“.(…) Синод је једноставно, с позиција које има, не много рационално и објективно, повећу групу интелектуалаца, иза којих стоји маса верника, која му се снисходљиво и с пуно поштовања обраћала, дисквалификовао, и означио као незналице. Синод се својим понашањем изоловао од верника. Мишљења верника њега не занимају. Од њих он тражи да буду бесловесни послушници. Игнорише њихове молбе. На њих не одговара. Не одазива се чак ни на дописе Српске академије наука и уметности који се тичу проблема фалсификовања историје. Таквим својим ставом од народа отуђени Синод створио је масу незадовољника коју је назвао „класичним лицемерима“.(…) Пре годину дана имао сам част да с неколико колега будем примљен код патријарха. Том приликом било је речи о смени владике пакрачког с положаја председника Управног одбора Музеја жртава геноцида и о патријарховом залагању за то да се ми, православни Срби, молимо и за душе наших убица – усташа, пошто они, по његовом суду, и нису Хрвати јер су се својим злочинима искључили из хрватског националног корпуса. Тај разговор није уродио никаквим плодом, али је показао да смо Његова светост и ја, у вези с оба питања о којима смо расправљали, на сасвим супротним позицијама. Патријарх није био спреман да смени владику Јована с положаја на који га је поставила црква у Музеју жртава геноцида, који у неколико последњих година, од када је Музеј под контролом пакрачког владике, упорно ради на смањивању броја српских жртава у читавој НДХ и у Јасеновцу. После тога усудио сам се да и о благонаклоном патријарховом ставу према владики Јовану и о залагању Његове светости да се молимо за душе српских убица обавестим нашу јавност.

Тиме сам се замерио Његовој светости, па је он на седници Синода одржаној 14. овог месеца показао да је спремнији да опрости злодела усташким убицама него мени, који сам се усудио да јавно изразим своје неслагање с његовим ставовима, мишљењима и препорукама.(…) Не могу а да не упитам чланове Синода зашто нису на одређен начин, својим ауторитетом, приликом гласања у Народној скупштини о тзв. Смиљиној резолуцији, којом је требало да се одреди дан сећања на геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, тој иницијативи пружили подршку? Можда зато што је против тог захтева, иза којег нису стајали „класични лицемери“ и tutti quanti, како се лепим српским језиком изразио Синод, била владајућа коалиција.“(7)
То је тајна – зато није прихваћена декларације Смиље Тишма, која је преживела Јасеновац и била посланик Народне скупштине државе Србије.

Изгледало је – проћи ће, јер је свима јасна и разумљива.

Није прошла. И неће проћи, очито.

„Не на море, него у Јасеновац“

И тако долазимо до човека који руководи манипулацијом Јасеновцем и бројем његових жртава. Дотични је, у овом часу, ту где јесте – на врху пирамиде ревизиониста.

Крајем јула 2022, већ поменути Мирослав Здравковић објавио је текст „Вучићева злоупотреба Јасеновца”, у коме указује на тешку привредну и политичку ситуацију, из које се Неко извлачи скретањем пажње јавности – између осталог, и на Јасеновац, у који је, као, хтео да иде, али му Хрвати, као, нису дали:“У таквој ситуацији велики напредњачки мајстор сетио се Јасеновца, како би скренуо пажњу јавности са незгодних тема. Очигледна намера је била да му хрватска власт не дозволи улазак у суседну државу, како би београдска пропаганда развила квазипатриотску хистерију. Није немогуће да је цео подухват унапред договрен са Пленковићем, јер је и он профитирао из ове афере. Можда Вучић и председник Владе Хрватске користе услуге исте маркетиншке фирме. Вучић је на конференцији за штампу инсистирао како више воли да иде у Јасеновац него на море. Већ само то поређње је крајње неумесно. На море људи иду да уживају, а у Јасеновац да одају пошту жртвама једног од најгрознијих геноцида у дведесетом веку. Нису у питању упоредиве ствари.“(8)
Наравно да нису. И наравно да је трагикомично кад се неком, тобож, више иде у Јасеновац него на море.

Јасенивчић И сребреничетина, опет

Здравковић нас подсећа да је априла 2021. неостварени посетилац Јасеновца дао интервју сарајевском новинару Сенаду Хаџифејзовићу:“Хаџифејзовић је упорно инсистирао да се Вучић изјасни о томе да ли је погром Срба у НДХ био геноцид. Вучић је одбио да то учини, знајући да је следеће питање да ли је и у Сребреници почињен геноцид. Ова два примера јасно показују како је Јасеновац Вучићу само пропагандно оружје које он користи како му кад одговара, од прилике до прилике. Ради се о бесрамној манипулацији којом се вређају жртве геноцида у НДХ, међу којима је највише било Срба. Ниједан српски политичар, јавни радник или обичан човек не сме употребљавати сећање на усташки геноцид као средство за постизање политичке или неке друге користи. Инфлаторна употреба највећег злочина води његовој банализацији. Проусташки кругови у Хрватској трљају руке због овакве злоупотребе.“(8)

И наставиће да их трљају.

Као и све остало, и Јасеновац се банализује.

Да од њега у јавној свести ништа не остане.

Ко је био први?

А неостварени посетилац Јасеновца тврди да је он први озбиљно тумачио тему Србоцида у овом логору смрти.
Самообоготворење на тај начин постаје сасвим гротескно:“Упорно инисистирање Вучића да нико пре њега није смео да говори о усташком геноциду је такође нетачно. Навешћу само неке примере. Хрватски песник Иван Горан Ковачић аутор је потресне и уметнички снажне поеме Јама. У време Социјалистичке Републике Хрватске тамошњи историчари написали су више значајних књига о тој теми. Вучић, иако стално истиче да је био најбољи студент Правног факултета, вероватно није ни чуо за Богдана Кризмана и Фикрету Јелић Бутић. Због тога што је 1978. објавила у Загребу књигу Усташе и НДХ она је доживела трагичну судбину. Страдала је 1992, заједно с мужем, историчарем Иваном Јелићем, у пожару у њиховм стану у Загребу. Никад није утврђено како је пожар избио. Тешко да се ради о случајности.“(3)

Код Хрвата, кад је прикривање злочина Србоцида у питању, случајности углавном нема.

Али било је храбрих и честитих сведока – и међу Хрватима. И то не треба заборављати.

Није то само Јасеновац

Србоцид није само Јасеновац:“Ако Вучућу хрватске власти не дозвољавају да посети један од настрашнијих логора у двадесетом веку, нека оде у Корита и поклони се жртвама. То село се налази у Републици Српској. Најзад, устанак против усташког покоља почео је баш у Источној Херцеговини јуна 1941, месец дана пре него што је КПЈ позвала на антифашистичку оружану борбу. Не могу а да не поменем да су међу тим устаницима била и тројица рођене браће мога оца, који су касније погинули као партизани.

И да не буде забуне. Усташки геноцид омогућила је и подстакла нацистичка Немачка. Без Хитлера и Мусолинија Павелић би био непознати екстремиста и терориста. Стога, кад говори о Јасеновацу, Вучић би морао да се осврне и на одговорност Немачке. Парола Сербиен мусс стербиен-Србија мора умрети настала је у Бечу 1914. Главни покретач и инспиратор геноцида над Србима у XX веку није био Анте Старчевић, несумњиви србомрзац, него германски империјализам. Али Вучић пажљиво бира с ким ће да се качи. Није згодно да помиње Немачку која му је током целе његове владавине пружала безрезервну подршку.

Злоупотреба геноцида над Србима мора се спречити доношењем закона којим би било утвђено на који начин треба одавати почаст нашим страдалим сународницима. Не сме бити дозвољно скрнављење успомене на мученике који су на најбруталнији начин убијени само због тога што су били Срби.“(3)

Ако то дозволимо, престајемо да будемо људи, и постајемо прах достојан да га ветар разнесе на балканској ветрометини.

Злочинци постају жртве

Здравковић, као Србин из Војводине, не може да прећути:“И баш када је Вучић почео своју јасеновачку офанзиву распламсала се полемика о подизању споменика „Невиним жртвама 1944/45. године“ у Новом Саду. Према тврдњама антифашистичких активиста на списку ”невиних жртава” налазе се бројне особе одговорне за ратне и друге злочине у Новом Саду и Бачкој током Другог светског рата. Ето још једног доказа о томе колико је Вучићев “антифашизам” принципијелан. Председник Републике Србије требало би да оде у Нови Сад, Жабаљ, Чуруг и друга места у Бачкој и да објасни разлоге за подизање тог споменика и због чега су мађарски фашистички злочинци “невине жртве” и по чему се они разликују од усташа.“(3)

Али, приземна дводимензионална политика то никако не дозвољава.

Она прождире сваку заветну истину, и претвара је у утварност пропаганде.

Која не може да траје, и од које имамо само штете. Нама не треба пропаганда, него сушта истина о трауми коју смо преживели. И преживљавамо. И преживљаваћемо.

Шта се десило?

Сви који хоће да знају истину заиста је знају.

И знају да је НДХ оживела у потоњој деценији 20. века.

Јелена Гускова, стручњак за историју балканских сукоба, показује како како се Павелићев злочин поновио у Туђмановој Хрватској:„Рехабилитована је усташка традиција: симболи нове Хрватске понављали су симболе фашистичке НДХ, формирано је друштво ’Хрватски домобрани’, рехабилитовани поједини ратни злочинци из Другог светског рата (попут усташког министра просвете Мила Будака, Драгана Мујића који је убио око четири стотине Срба и других), оскрнављени споменици жртвама фашизма и партизанска гробља. Само у Далмацији порушено је преко 2.000 споменика жртвама фашизма. Мењани су називи села, улица, предузећа, где год је постојећи назив на овај или онај начин асоцирао на присуство Срба. Појавили су се кафеи и ресторани под називом ’U’ (што је усташка ознака), у многим касарнама, јавним установама и на јавним местима окачени су портрети Анте Павелића. Функционерима усташког покрета из времена НДХ Фрањо Туђман је поверио високе функције: Иво Ројница, одликован од Павелића, произведен је у хрватског амбасадора у Аргентини. Ројница је изјавио како би све што је чинио од 1941. до 1945. опет поновио. Идеолог негдашње усташке омладине Винко Николић постао је члан парламента. Хрватска је чак и свој национални празник почела да обележава 10. априла, на дан проглашења некадашње НДХ. Политички секретар Хрватске странке права Иван Габелица истицао је: ’Из прогона, крви, и суза Хрвата уздигао се Анте Павелић. Тако и данас против Срба треба користити средства која је Павелић проповиједао и уз чију је помоћ довео до стварања НДХ’“(8)

Срби су заувек протерани из Хрватске. Што је почео Анте Старчевић, наставио је Анте Павелић, а довршио Фрањо Туђман. Иза Павелића и Туђмана стајао је Запад, пре свега англосаксонски. И тако је и данас. Томе служи настојање да се изврши ревизија историје и смањи број жртава Јасеновца. Али, ми то морамо имати у виду. И стално, неодустајно, сведочити – ако хоћемо да нас се Новомученици не одрекну пред Богом и Небеском Србијом.(9)

Шта ће бити ако не чувамо сећање?

Иначе ће и наша деца учити о Јасеновцу оно што мали Хрвати уче, и о чему је писала Слађана Илић:“Као дугогодишњу уредницу бројних уџбеника за основну школу занимало ме је да погледам како изгледају хрватски уџбеници. У једној читанци су стихови: Ова је земља Хрватска / Увик је била / И остат ће / Ва наша Славонија / Равна / И крвава / Од муке и зноја / Сељака, / Од крви наших / Момака / Што попадаше / Од жандарских метака, / Ножева, / Кундака, / И ништа и нитко и никада / Неће / И не може / Затворити уста наша / Да диванимо / језиком / Дидака наших, / Језиком / Матера наших, / Језиком / Хрватским / Милим / Светим / Драгим / Јединим / нашим. Ту су, ето, само „жандарски меци”, „ножеви” и „кундаци”, као већ традиционално негационистичко „оправдање” геноцида у НДХ, оних славонских бунара пуних деце и мајки у Слобоштини. Садржаји о „домовинском рату” заступљени су у читанкама за 5, 6, 7. и 8. разред основне школе. Хрвати су само жртве, Срби се не помињу. Али, оно што је страшно јесте то да се, када је реч о 5, 6. и 7. разреду, ни у једном тексту не спомиње назив макар једног усташког логора. Зашто? Деца се подстичу да се ставе у положај неког детета из Вуковара или другог вршњака избеглице током „Домовинског рата”.“(…) Тек у читанци Осмица, истог издавача, у оквиру поглавља Кад је најтеже у себи откриј најбоље, поред одломка из Дневника Ане Франк и текста о Јеврејки Леи Дојч (Павао Циндрић), налази се и плакат за играно-документарни филм Дневник Диане Будисављевић и на њему синопсис у којем једна реченица гласи: „U jesen 1941. doznaje se da se Židovke i Srpkinje s djecom odvode u logore gdje umiru od gladi i bolesti” (str. 187). Ко их одводи? Шта је с мужевима тих жена и очевима те деце? Како се зову ти логори? Како се зове држава у којој се све то дешава? На та питања ученик не налази одговорe. На следећим двема страницама, коначно, помињу се усташке и домобранске униформе, сточни вагони којима су довожени жене и деца, као и логор Стара Градишка (стр. 188‒189), а са следећим налогом: „Prisjeti se što znaš o stradanju civila u doba Nezavisne Države Hrvatske pa usmeno izreci svoj stav prema djelovanju Diane Budisavljević” (str. 192). То јe уједно и једини задатак који има неке везе са страдањем деце по логорима. Али, не позивају се деца на емпатију са страдалним вршњацима, већ се њихове емоције усмеравају искључиво на Диану Будисављевић. Зар не би било логично да се бар једним питањем или задатком ученици подстакну да искажу свој став и о злочинима, као и о држави која децу и њихове мајке шаље у логоре?“(10)

И овај текст, фрагментаран и асоцијативан ( не умем другачије пред апофатичношћу србоцидног зла; ко зна боље, широко му поље ) допринос је борби да потомци покланих не уче исто што и они који се, на све могуће начине, опиру признању недела која су легла у саме темеље данашње „лијепе њихове“.

Извор: Правда / Владимир Димитријевић