За “науку”, Срби су од јуче

Пре неки дан, ни сам не знам како и зашто, са сајта “Тамо далеко” искочи текст Здравка Елеза “ Срби су мешавина Словена и староседелаца Балкана” (https://tamodaleko.co.rs/srbi-su-mesavina-slovena-i-starosedelaca-balkana/), објављен 20. децембра 2022. године, у међувремену прегледан 333 пута, без иједнога коментара.

Кад тамо, шпански генетичар Карлес Лалуеза Фокс (1965), професор на Институту за еволуциону биологију у Барселони и директор Природњачког музеја у Барселони, предавањем “Словенске миграције и генетичко порекло балканских народа” у београдској Академији наука (САНУ), ни мање ни више него у њеној свечаној сали, “представио је резултате досад највећег, вишегодишњег археогенетичког истраживања спроведеног на тлу Србије, чији закључци указују да су Срби генетичка мешавина Словена и предсловенских житеља Балкана”, односно да је “око половине генома данашњег српског становништва аутохтоно, барем до бронзаног доба (тешко је знати да ли се овде мисли на бронзано доба од 3.300-1.200. пре Христа, или на неолит, млађе камено доба које је током неких 4.000 година претходило бронзаном – ИП), а да је преостала половина словенског порекла која потиче од словенских досељеника у седмом веку. Дакле, доласком Словена на Балкан није дошло до замене становништва, већ до мешања аутохтоног балканског генома са словенским”. Кад већ тврди да се та сеоба догодила у седмом веку, десило му се да каже како је та “миграција Словена на Балкан могла да дође са територија данашње Пољске и Украјине”.

Да до такве “науке” стигне, поменутоме Лалуези помогли су професори београдског Биолошког факултета Миодраг Грбић, Жељко Томановић и Душан Кецкаревић, научни сарадници Археолошког института Илија Микић и Миомир Кораћ, те Дејвид Рајх, професор Медицинског факултета на Харварду у Масачусетсу/САД – њихове ненаучне сараднике да не помињемо.

Да би та “наука” деловала “научно”, речени момци изучавали су “генетичку структуру локалног становништва на подручју Србије у бронзаном, гвозденом, римском и постримском периоду, као и данашњег становништва” јер је, са гледишта европске науке, Србија усве до сада била том погледу “празан простор”, и том приликом “открили” да је “континуитет анализе омогућио утврђивање континуитета популација на нашим просторима и удео ДНК у данашњем модерном становништву који води порекло из дубоке прошлости”. А све то “даје основу за анализу каснијих словенских миграција и омогућује утврђивање генетичке структуре модерног српског становништва у ширем контексту осталих балканских народа”.

Састављачу насловљенога текста могло се десити да нешто из представљене “науке” скрати или прескочи, али му је основношколско знање о седмом веку и наводној сеоби Словена омогућило да у свој текст уврсти истражену “анализу каснијих словенских миграција” – не зна се којих.

Могао је, наравно, скратити и још понешто, због чега се овај потписник одважио да одслуша све што је на тој академичкој сеанси изговорено. Поздравни говори узели су целих десет минута, а онда се од Лалуезе могло сазнати да је “ново светло на порекло” европских народа бачено испитивањем “око 1000 савремених људи”, да су некада, давно, пре десет хиљада година сви у Европи били ловци-сакупљачи, да су “не знамо колико били тамни, али су били тамнији од било кога данашњег народа у Европи”, да су имали плаве очи, да су, потом, “рани земљорадници дошли са Блиског истока и раширили се по Европи”, да су земљорадници почели да се срећу са ловцима и “генетички” мешају, да су неки од ловаца-сакупљача почели да се баве земљорадњом, да тамо “где је земљорадња стигла касније”, у балтичким земљама, на пример, “има више плавооких”.

Тих седам-осам минута Лалуезине приче, нарочито његово “знање” да су европски ловачки урођеници били плавооки и “тамнији од било ког данашњег народа у Европи”, натерало је овог потписника да одустане од даљег учешћа у академичкој свечаности и запита се да ли су србски научни сарадници у Лалуезином истраживању икад чули за интердисциплинарност што, у датом случају, укључује потребу да се знају најелементарнији подаци и о сеобама и седмом веку, те да је словенско кудикамо млађе од србског.

Могло би бити да је оно прво, сеобу у седмом веку, Лалуеза прихватио од србских сарадника намерних да супротстављене ставове о њима, наводним сеобама, “испеглају” најпре међу Србима – између академичких и унезверитетских кругова заљубљених баш у тај век и обичног света расположеног да размишља о ономе што му се службено сервира –, а потом и са нордијцима који су то “знање” натурили Србима пре подруг века, па је стога и рекао да је “половина данашњег српског становништва аутохтоно… а да је преостала половина словенског порекла која потиче од словенских досељеника у седмом веку”.

Што се онога другог тиче, у односу на Србе, Словени су “мали деца”, први пут су поменути 491. године – како је то установио немачки археолог Карл Гот­либ Антон (1778-1861). Да­нашњи Словени зва­ли су се до та­да Сораби, Срби, Сорби, Серби, Сар­ба­ти, Сарма­ти, Ги­маро­н, Дардани, Сарбани, Ки­ме­р­нер, Кимери, Кимбри, Цимбри, Сим­бри, Камбри, Кимри, Сар­ди, Суарди, Сибини, Саби­ни, Сигини…

Како то пише Миленко Николић у књизи Теста­мент Алек­сан­дра Великог : Das Тestament Аlexander des Grossen, Београд 2005, 10, “рани­је употребљаван назив СSlavorium није значио Словен, већ Сла­ван… Срби су код Алек­сан­дра Ве­ликог (356-323. пре Христа – ИП) били највећи народ, нај­бо­љи и нај­познатији рат­ни­ци. Од­ликовали су се храброшћу, чашћу и верношћу… Ово ви­со­ко це­ње­ње Срба је од римских историчара опи­сано. Наводи се, са как­вим је све при­ви­легијама Александар Србе, за њихове изврсне осо­би­не, наградио. Дао им је потпуну сло­боду, ослобађање од пореза и од ратне службе. С именом ‘Слав­ни’ он није имао намеру да из­ме­ни њихово старо име, него да их од других ратника истакне”.

А Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) о коме је Ђу­ра Дани­чић (1825-1882) записао да је “знао о Словени­ма све што се у ње­го­во време могло знати… и што сад било који Словенин зна о сво­ме народу, од њега је нау­чио”, у књизи О пореклу Словена по Ло­ренцу Суров­јецком, Нови Сад 1998, 48. и 136, могао је закључити “да су Словени, колико мо­жемо да их пратимо при оскудном све­тлу повести, били називани још у прадоба многобројним родов­ским и племенским именима, а да је име Серб као заједничко име за све родове, племена и народе истог виндијског (индијског) по­рекла, стари­је него Словен… Име Словен, неизвесно од када… из­ди­гло се тек у каснијој историјској епохи као опште име за све народе ср­бског (сарматског) порекла”.

Но, да би то Лалуезиним сарадницима постало јасно макар и са закашњењем, ваља знати да најновија мултидисципли­нар­на истраживања, аргументима из природних и егзактних нау­ка показују да су наводне велике сеобе и физички и технички неиз­водљиве, да би морале неодређено дуго трајати и да би за њихово спровођење и окончање била неопходна огромна количина нај­раз­личитијих животних потрепштина и транспортних средстава. Мимо тога, на толиком путу, кроз мање или више насељене кра­је­ве, није се могла обезбеђивати храна из “домаћих извора”, а вр­ло је вероватно да би оружани сукоби непознатих и непозваних до­шљака са “нађошима” били свуда редовна појава.

То, с једне стране, а са друге, барем што се тиче Срба и уз напомену да сазнања озбиљних научника казују да су Срби на својим данашњим стаништима живели и коју хиљаду година пре оних Лалуезиних, они су се одвајкада селили, од времена кад су срб­ска племе­на били и Скити, и Трибали, и Илири, и Пелазги, и Сабињани, и Ет­рурци, и Трачани, и многи други, од времена када су србска пле­мена трчала по Средоземљу као по свом дворишту и када су Срби, ка­ко то казују неки стари извори, живели на простору од Атлан­ти­ка до данашњег Владивостока. Селили су се Ср­би само у крајеве у којима су Срби живели и раније, није се још десило да Срби крену у сеобу тамо где нема Ср­ба; можда је топлије у Шпанији или на Азурној обали, али тамо данас нема Срба – Срби иду само код својих!

Кад су сеобе у питању, чак ће и Јован Цвијић (1865-1927), једно време и председник Србске краљевске академије, пошто констатује да “патр­и­јар­хал­ни ре­жи­м Бал­ка­н­ског По­лу­острва не тре­ба сма­т­ра­ти као ниско ку­лтур­но стање”, устврдити да је исти тај србски народ имао и једну не баш цивилизацијску “на­вику за исеља­ва­ње”. Било му је то пот­реб­но да би неукоме србском живљу подметнуо и образложио основни став нордијске школе о наводној “ве­ликој се­оби на­рода” која обу­хва­та целокупно становништво јед­не велике области и иза које у тој об­ласти не остане ни живе душе, чиме се пру­жа при­лика неком дру­гом народу, или племену, да се насели у тако испра­ж­њен про­стор. Бавећи се таквим “великим сеобама”, он ће само узгредно по­менути “сазнање” византијског цара Константина Порфироге­нита да су преци данашњих Срба доселили на Балканско полу­острво негде у 7. веку, али му се није дало да “научи” и још једну ситницу из тога много цити­раног списа: наводни пресељеници “дошли су из за­кар­патских крајева после 626. године, умећући се између других Сло­ве­на већ насељених на Балкану” – где осим Срба није било других Словена.

Нажалост, под утицајем наметнутих школских “знања”, већина србског света, не само академички и унезверитетски кругови, и данас прича о наводној великој сеоби на­рода у шестом или седмом веку и доласку Сло­вена на Балкан – који се тако и није звао до 1808. године, звао се Хелм, а преименовао га је немачки гимназијски професор Јохан Аугуст Цојне (1778-1853) увођењем наводног турцизма Бал­кан­ско по­луострво, иако су сами Турци за њега користили назив Еминехдаг, односно Хелм. И иначе, тобожњи турцизам Балкан садржи србску симбо­лику Бе­ло­бога (Бела, Бала), широко рас­про­страњену у ан­тич­ко време.

Зна ли се све то о Словеним, Србима и њиховим наводним сеобама, као и да погрешни полазни ставови у било ком истраживању не могу дати тачне резултате, или закључке, или открића, онда безглаво делују ставови Лалуезини и његових сарадника да су “Срби генетичка мешавина Словена и предсловенских житеља Балкана”, да је “око половине генома данашњег српског становништва аутохтоно”, те да је “доласком Словена на Балкан… дошло… до мешања аутохтоног балканског генома са словенским”.

Био би пут ка истини да су “открили” како су се геноми свих европских народа, неких мање а неких више, мешали са србским.

Са србским, наравно, јер онај француски славист, зваше се Сиприан Робер (1807-1865), рече поодавно, још 1846. године, да су “Срби из Илирије” почетни народ-мајка.

И, да се зна: континент на коме живе Срби није случајно, безразложно назван ЕВРОПА, тако је именован по тетки Илировој, рођеној у племену илирском, од старине србском.

Илија Петровић / Васељенска