ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ: ДВА ЗАПИСА О НАСИЉУ НАД ЧИЊЕНИЦАМА: „Језичка политика и идентитет : случај БиХ“

„Језичка политика и идентитет : случај БиХ“. Текст под назначеним насловом „осмотрио сам“ по молби Уредништва једног часописа (накнадно сам приметио да нисам записао његов назив), под истим насловом „вратио“ одговор, уз напомену да су у њему изложени моји погледи „о српским језицима“ у БиХ, Хрватској и ЦГ (а додајем им и Македонију), напоменуо да бих текст који се преда мном налази радо прочитао у часопису кад бих на њега „налетео“, али не могу говорити о ономе што одређује уређивачку концепцију часописа коме је текст понуђен за објављивање.

За техничке детаље, дакле, мене не треба питати, а они други могли би се свести на то да се на штокавском простору говори један језик, српски, при чему га Хрвати, „Бошњаци“ и Црногорци могу звати како им се допада и по сопственим се мерама уписивати у националне лажове или националне лопуже. И о томе сведоче и многе просте (и много пута поновљене) чињенице: као периферно српско племе, Хрвати су неко време покушавали да буду чакавци, после се „пребацили“ на словеначку кајкавштину, а на крају XIX века хрватски им „вуковци“ подметнули српски и они га одмах зграбили као „хрватски“. Данашњи „Бошњаци“, међутим, тек су се недавно „досетили“ онога чему су, стотинак година раније, „погрешно поучавали“ Хрвате, тј. да су „сви латини и сви мухамеданци“  потомци „православних праоца“ и да би и њих (Хрвате) тамо могли истребити на исти начин на који су (заједно с њима) истребили Србе из БХ-Фед и да би тада, као једини житељи Босне, могли имати већ готов „босански језик“. Та се памет после „пребацила“ и у Рашку област (зову је и „Санџак“), прихватили је необавештени српски министри просвете и сад се тај „језик изучава“ тамо као и сваки други утемељени страни језик, дипломе за његову оверу продају се на шалтерима Бошњачког националног вијећа, али и свуда тамо где српски министри просвете одлучују да се са свима српски језицима може трговати по истим правилима по којима се то у свету чини са много десетина енглеских, шпанских, арапских (и других – мало ређих) језика. (И на шта се и Хрвати, и „Бошњаци“ и Црногорци куну као у највише светиње.) 

Као читалац, овакав текст ја бих подржао због оних ставова из анкета који показују да носиоци језика не праве разлике међу свим тим „српским језицима“ и да на томе истрајавају „националне елите“ за које се не би знало ако се не истуре као „национални бранитељи“, а преко њих у први ред ускачу националне незналице и дудучине за које нико није чуо ни у науци о језику ни у науци о књижевности. (А, изгледа, ни у неким другим наукама па је један такав објавио књигу у којој се жали да „Бошњацима“ посебно отежавају живот „странци“ – међу којима је највише Срба. Хрвата и Црногораца, а не вели се да ли међу њима има  и Херцеговаца, Посаваца, Буњеваца или других Фочака, Брчака и иних стренџера.)

Уз Сводешов став да су „босански, српски и хрватски идентични“, као илустрација наших „балканских памети“, могле би се додати и две посебне појединости.

Прва је она да се  у Републици Српској, као српском делу Босне и Херцеговине, „форсира један званични језик“, а тиме не поштује народни говор, разнолик од регије до регије. Доминантан је више, како наводе, ијекавски говор Бања Луке и тог дела Босанске Крајине, као и дела Поткозарја, а не Романије, Семберије, Подриња и/ли Херцеговине. 

Друга је појединост такође занимљива, а своди се на навод анкетираног саговорника који каже да „ми имамо три иста језика“, а „у Њемачкој се људи са сјевера и југа не разумију иако говоре исти језик“. И то нас доводи на оно обележје српске памети, којој је леп прилог оставио Пол-Луј Тома, шеф српскохрватскобосанско/бошњачкоцрногорске катедре у Паризу: он је „црногорски језик“ додао онима осталим чим је уведен у црногорски уставни закон, али је тада изрекао и једну мало чудну мисао: он вели да у Кини има 240 дијалеката, од којих би – по критерију разумљивости – макар 100 могло имати статус језика, али да Кинези знају само за један књижевни кинески језик, онај мандарински и не пада им на памет да га цепкају на „своје“ Херцеговине, Романије, Семберије…

Уосталом, зашто би се Срби морали нормално понашати ако могу бирати на које ће беспуће окренути (14. јун 2021). 

*

Или је њима, може бити, неко други приредио сва беспућа и на њих их окренуо, а да они то још не примећују. На шта би могао указати и запис који даље доносим.

„Узурпација босанског имена“. Рукопис који се преда мном налази представља покушај да се укаже на неутемељеност настојања „бошњачке научне памети“ да стару српску писменост, културу, традицију на тим просторима представи као „бошњачку“, тј. „исламску“, тј. да српски православни крст замени полумесецом, тј. да Кулинову повељу представи као „своју тековину“, тј. да „пропише“ да је исламизација Босне старија од босанског имена, тј. да не зна о чему и како [да] лаже па се вечито мора спотицати о ону српску пословицу: Ко никад није лагао зна кад је шта рекао.

Помињем о томе тек једну појединост коју „бошњачка памет“ може оспорити једино ако хоће да се уваља у лажи. Наиме, негде при крају 19. века „неколико херц. мухамеданаца за све остале“ поучавало је своје комшије „латине“ (који су покушавали да по Босни шире „хрватско име“): „Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

„Бошњаци“ не знају ни то да су тим етнонимом, до још пре петнаестак деценија, означавани једино Срби (кад других народа и језика тамо није ни било), „Бошњаци“ су се прогласили за „народ“ 27. септ. 1993. и у томе је, тврде, био најгласнији друг Авдо (Чампара), а „најпаметнији“ друг Туњо (Филиповић — право турско презиме!), при чему тако „стар“ народ мора имати и проблем идентитета: они хоће да буду оно што нису и то могу постати једино ако лажу и себе и оне око себе. Њихов се проблем, уз све то, компликује и чињеницом да они хоће да су „Бошњаци“, да им се језик зове „босански“, а да им књижевност буде „бошњачка“ и ваља им признати да је та њихова „изузетна национална памет“ и изузетно — осмуђена: они су једини народ на свету који има језик без књижевности и књижевност без језика.

У рукопису који се преда мном налази поменуто је више појединости којима се оспоравају настојања да се у босанско име „учита бошњачка памет“ и оспори памћење „старих мухамеданаца и латина“ да су сви они потомци „православних праоца“; сви су наводи у коректно документовани, завршни фрагмент наглашеније је емоционалан и можда би га имало смисла мало „смирити“ (у оваквим расправама много је важнији аргумент него емоција), а предлоге за нека техничка уравнавања текста означио сам на рукопису.

Предлажем да се текст Узурпација босанскога имена публикује као прилог који неће привити мелеме на бошњачке фалсификаторске ране. 

Или се, можда, „конјунктурније“ живети у лажи него у истини (13. мај 2023).

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: