Светосавска беседа: Ћирилица као сведочанство нашег идентитета

Светосавска беседа: Ћирилица као сведочанство нашег идентитета

Наш први књижевник и просветитељ, Свети Сава, све своје списе саставио је на ћириличном писму, а ти списи су велико сведочанство наше вере, историје и културе. А они Срби који су се одрицали у прошлости свог писма, одрицали су се и свог идентитета и данас су припадници неких других народа, док се ми данас стидимо свог писма, у јавном животу, па и на друштвеним мрежама.

Овогодишња светосавска беседа посвећена je нашој хришћанској православној култури, односно, нашој светој ћирилици. Сведоци смо изумирања нашег писма у свакодневном животу, где светосавска деца, словенска деца Светог Кирила и Методија, данас пишу углавном латиничним писмом Људевита Гаја, коју је он лично саставио за суседни, по крви близак хрватски, а не за српски народ.

Латинично писмо, истина је, јесте састављено по угледу на ћирилицу Вука Караџића – пиши као што говориш и можда и имамо право и њу да својатамо, јер напокон и хрватски језик је део јединственог српског језика, али наше примарно словенско, српско, писмо јесте ћирилично писмо. Латинично писмо је такође освештано писмо, писмо западне римске цивилизације и многи свети списи западних православних Светитеља као и преводи Светог Писма, Вулгата, јесу написани на западном латинском писму и језику, али све што Срби имају и што су имали написано је само на словенској ћирилици Светих Словенских Учитеља. Словенско писмо настало је у IX веку и због њега је до данас проливено на тоне и тоне светитељске крви. Оно је сведочанство нашег идентитета и повести, нашег словенског идентитета, и оно је данас једино словенско писмо, којег су се, на жалост, у прошлости одрекли западни Словени под притиском западне римске цркве. Ћирилицом се данас, осим Срба, служе Бугари, Руси, Белоруси, Украјинци, Северни Македонци и Монголи и нико од њих се не стиди свог писма, него се, напротив, горде и поносе њим, где год да иду.

Словени, Словани на чешком, Славјани на руском, једина су групација народа која у свом називу има реч слово, које на старословенском језику значи реч и управо нас наш народни назив упућује на писменост, на реч, на образовање и на то колико је образовање битно за сваког човека, колико је важна реч, посебно за нашу децу и наш народ у овим безумним и надасве необразованим временима. Словени су себе називали тако јер су се разумели међу собом, јер су се словили, споразумевали, били рођаци, ословљени.

Истинитост ове тврдње потврђује и чињеница да су Словени своје прве суседе Германе називали Немцима, речју која долази од речи нем, неразумљив, немушт, јер их нису разумели. Сва наша словенска, српска писменост и култура креће управо са светом ћирилицом односно са христијанизацијом. Први српски записи, као што је Миросављево Јеванђеље, написани су ћирилицом. Наш први књижевник и просветитељ, Свети Сава, коме посвећујемо овај дан, све своје списе саставио је на ћириличном писму, а ти списи су велико сведочанство наше историје и културе. Крмчија – Законоправило, први српски устав, Хиландарски типик, Студенички типик, Карејски типик, Житије Светог Симеона и Служба Светом Симеону бисери су наше средњевековне књижевности и културе. Сви наши споменици, храмови, манастири и краљевске и царске повеље, написани су ћирилицом, а ми се, ето, данас стидимо своје ћирилице, своје културе јер нас је неко убедио да то није модерно, савремено, него да је заоставштина прошлости, средњег века, мрака?! Замислимо да то неко каже данас Кинезима или Грцима, оним народима који имају своја културна богатства, своја писма!

Реч Словен, слово, говори и о карактерном смислу назива нашег рода. Слово, реч, упућује нас и на карактерност, на личносност, на заједницу, да нема народа који не држи до своје речи и ако не држимо до речи као народ и појединци, онда смо осуђени на пропаст, а реч је, као што каже наш Свети Јеванђелист Јован Богослов, друго име за нашег Господа Исуса Христа, Сина и Логоса, Речи Божије. Ако имамо реч и држимо до речи онда имамо и Христа и саму Реч Божију, имамо Бога, имамо и све благослове и имамо и љубав, јер Онај који је Реч је и сама Љубав и заједништво! О тој Речи су говорили и учили сви наши свети и Свети Словенски Учитељи и наш Свети Сава и за ту Реч су дали животе плејаде наших светих Мученика, а ми смо као народ, као Словени и Срби, управо идентитетски везани за ту Реч. Због Речи, због Слова, данас је српски народ на Крсту на окупираном и распетом и светом Косову и Метохији и та Реч ће и донети слободу српском народу када се као народ окренемо Њој у љубави и једни ка другима и када вредности Речи, Сина и Логоса Божијег, на којима света Србија стоји, пригрлимо у свакодневном животу!

О важности ћирилице и нашег културног идентитета, који је сав везан за словенско писмо, говори и ова чињеница коју никада не смемо да заборављамо, да је сваки наш окупатор прво забрањивао свету ћирилицу. Пуне су јаме српских лешева који су страдали у току задњих светских, а и задњих ратова у конц. логорима и на разним стратиштима јер нису хтели да се одрекну своје ћирилице и свог идентитета. Они Срби који су се одрицали у прошлости свог писма, одрицали су се и свог идентитета и данас су припадници неких других народа, а ми, да поновимо, данас се стидимо свог писма, у јавном животу па и на друштвеним мрежама.

Као просветни радници дужни смо да учимо своју децу да неизоставно пишу ћирилицом, да их просвећујемо што нам и наш призив говори, јер просвета долази од речи просветити, од речи светост, а светост долази од Речи Божије, дужни смо да их образујемо, што нам и сама реч образовање говори, која долази од речи лик, образ, да их учимо да се не стиде своје културе, него да се поносе њоме. Наши преци оставили су нам у нашем предивном словенском језику ове бисерне речи које нам говоре да ако не држимо до речи, до слова, до наше културе, не држимо ни до себе, не држимо ни до Бога, до Христа чији образ, лик, смо дужни да уобличимо у себи и нашим потомцима, што и јесте право образовање: да нам деца буду света, просвећена и да сијају као сунца Божија.

Шта би нам Свети Сава данас поручио, својим Србима, Словенима, нама просветним радницима, шта би нам поручили наши Светитељи и наши свети преци?! Поручили би нам да непоколебљиво бранимо нашу културу, да је чувамо и негујемо, баштинимо, да држимо до слова и образовања, до Речи, и да се држимо Речи да бисмо наследили благослов те Речи и опстали као народ у годинама које долазе, на понос наших светих предака и нашег Светог Саве! Маран Ата! Ускликнимо са Љубављу! Догодине у Призрену!

За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић

БОНУС ВИДЕО: