ЗАБРАЊЕНИ ДЕМАНТИ: Одговор Ратку Ристићу и Вуку Росандићу
У емисији на каналу Х33 коју води Вук Росандић, уважени професор Шумарског факултета, Ратко Ристић, заједно са поменутим водитељем изнели су низ нетачности који се тичу како борбе против рудника литијума и бора, појединости које се односе на пројекат, тако и што се тиче мог лика и дела. Од господина Росандића сам преко заједничког контакта остварила комуникацију и тражила да ми се дозволи деманти што је он одбио. Због тога, информације којих јесте много (не због мене, него због починилаца), али су веома важне, објављујем овде из одговорности према самој себи, удружењу и свима вама који сте најважнији део одбране од пројекта „Јадар“.
Господа Ристић и Росандић доводе у питање моју стручност за потребе одбране сопственог опстанка. Тако нешто доживела сам само од геолога и рударских инжењера и то морам да нагласим, од неколицине њих који су радили студије за Рио Тинто, као и од ботова СНС-а који то понављају по задатку. Можда треба да закључим да нестручни људи немају право на одбрану? Или да нико ко није завршио Факултет политичких наука не сме да се бави политиком или иде на гласање? Како то да им на челу Одбора за заштиту животне средине није сметао потпуно нестручни Ћута и како то да се овим бавим један једнако стручан Вук Росандић?
Увек и на сваком месту са задовољством истичем да сам дете и Рађевине и Јадра и по струци професор француског језика и књижевности, као и латинског језика сваки пут имајући на уму колико је у стицање тог звања уложено мог личног и труда, љубави и средстава моје породице и узимајући у обзир високу одговорност коју радно место наставника носи са собом. Да, истина је, ја нисам стручна ни за питања геологије, ни рударства и то изговарам са подједнаким задовољством. За шта је тачно стручан Росандић, не знам, али док је сва струка са мештанима Јадра у Србији ћутала 17 година, професорка француског и латинског је уз повелике личне жртве покренула борбу коју многи и даље наплаћују. Поставља се озбиљно питање шта је силна струка заиста радила у Србији док је пут ове борбе крчила професорка језика и књижевности? Да није било ње и њеног оца, овај рудник би сада радио јер су сви остали ћутали.
Што се тиче стручности уваженог професора БУ, господина Ристића и ту се може поставити пар питања. По сопственом признању, господин Ристић је од 2010. до 2021. године био члан Ревизионе комисије Владе Републике Србије при Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре за пројекте од значаја. То је, дакле, тело Владе Србије чије чланове поставља надлежни министар и које даје мишљење и/или сагласност на пројекте од значаја. Уколико ова Комисија не да сагласност на неки пројекат, тај пројекат се враћа на дораду или чак одбија, али у сваком случају не иде на гласање и одобравање. Као члан те комисије, професор Ристић се није успротивио изградњи МХЕ све до 2017. године упркос чињеници да се активисти, нарочито на Копаонику, боре против ове пошасти још од 2012. године. У отвореном писму упућеном Александру Вучићу од 5.2.2023, професор Ристић пише: „Тачно је да сам учествовао у изјашњавању Комисије о прихватању техничке документације за неколико МХЕ, али само до тренутка када сам био суочен са чињеницама о њиховим негативним ефектима.“ Професор Ристић дакле, сам признаје да је учествовао у изјашњавању о неколико МХЕ све док није увидео да су штетне. Било би добро да видимо колико је то „неколико“, какво је мишљење дато и ко су власници тих МХЕ и ко је коме род или кум. То би била сасвим фер и коректна изјава од нестручне особе, какве су рецимо професорке француског језика, али будући да долази од особе која је једна од насјтручнијих за област Ерозија и конзервција земљишта и вода и која ту област предаје студентима, ради се о једној заиста храброј изјави, а ја сам жена која цени храброст, у свим смеровима. Господин Росандић спремно изјављује да са мном нема о чему да полемише, ваљда нисам стручна и бира да учи од људи као што је уважени проф. Ристић. Сасвим нов ниво храбрости. До данас није познато да је и једна МХЕ демонтирана и уклоњена. Вероватно зато што и није.
Уместо тога, 15. марта 2023. на порталу Н1 објављена је вест са следећим насловом: „МХЕ у Ракити почела да ради, Ћута – прелазимо у илегалу, сигурно ће бити срушена.“
До данас ништа није учињено иако је поменути Александар Јовановић Ћута био на челу Одбора за заштите животне средине у Скупштини у којој је СНС имао већину којом је Ћута морао бити изгласан.
Имамо ли ми, који нисмо себи приуштили луксуз ћутања и „необавештености“, ми који јесмо све ово покренули и чији су животи и имовина директно и лично угрожени да не верујемо људима који су своје „резултате“ већ показали. Имамо свако право да не верујемо овом двојцу и да не желимо наслове за Јадар и Рађевину као што је овај за Ракиту, и многи други. Наравно да имамо. Има ли било који професор право, само зато што је професор, да се на овакав начин и износећи неистине уплиће у питања локалне заједнице? Нема, може му се, али му није на корист. Професор Београдског универзитета би требало да се бави оним за шта је стручан и да на достојанствен начин пружи помоћ ако му се неко за њу обрати, а не да се бави чаршијским причама.
Као што и овде таксативно и аргументовано наводим чињенице због којих део локалне заједнице не верује поменутом професору и екипи окупљеној око њега, а поучени пређашњим искуством других активиста у Србији нећемо да дозволимо да било ко у јавности стане испред нас и помисли да нас може представљати на било који начин укључујући толико промовисане дијалоге Рио Тинта и „стручне јавности“. Уместо да одговори на исти начин, уважени професор са поменутим власником канала Х33 износи низ неистина и то базираних искључиво на ad hominem аргументима. То ли је та професионална етика једног професора високошколске установе и једног који се представља као новинар.
Изјављује Росандић смело да та Марија „све напада“. Увек се изнова зачудим како то пар једних те истих људи за неког представљају „све“.
Дефиниција „напада“ је посебно интересантна, ваљда ће ми дозволити да бар за језичке анализе будем стручна? Оно што је у стварности одбијање сарадње са људима који нису на истој линији и оријентисани ка истом циљу и који износе истину уз аргументе и чињенице, многи погрешно схватају као „напад“ и „деградирање“. Ако сматрате да вас деградира када неко наглас изговори ваша дела, онда имате проблем сами са собом јер то нешто сте ви учинили, а ми се нисмо заветовали на ћутање. „Напад“ није ни када је особа приморана да се брани, као ја ономад у Утиску недеље када је проф.
Ристић уистину, а како сам каже, бранио Ћуту. Док сам ја трпела нападе од пола земље што нећу са Ћутом, његов бот тим ме уредно провлачио кроз блато користећи лажи, није ми се могло опростити што сам гласно и крајње искрено рекла да не могу да сарађујем са особом која је нашу интерну документацију послала Зорани Михајловић. Ћута је то признао јавно, чак и у том јављању у Утиску недеље, нашавши за сходно да ми у уживо емисији припрети речима: „Не треба ти то, Марија“, на шта је професор Ристић осетио још јачу потребу да брани Ћуту. Кад смо већ код једног Утиска, ту су још и два и три. Озбиљно је питање како је пошта адресирана на Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ доспела код проф. Ристића и Ћуте.
Једне новембарске прилично касне вечери (што је у датом контексту несрећна околност) Ћута је инсистирао на томе да је допис доспео прво код Ристића, а онда и да га је Ћута послао Зорани Михајловић. Да ли бисте ви наставили сарадњу после тога и тој особи поверили све што имате? Ако је одговор потврдан, препишите им сву имовину ваше деце. Ако је одричан, будите људи па тако и реците. Утисци се само нижу. На јесен 2019. године ничим изазвани и ничим легитимисани, професор Ристић и васкрсли Гарибалди помножен са Че Геваром, одлазе са још два члана Покрета ОРСП, на разговор са тадашњим министром Александром Антићем и Александром Вучићем, вазда ненадлежним за питања за која састанчи.
На састанак на коме је договорено, опет по речима уваженог проф. Ристића, да се од тог тренутка „више неће градити МХЕ у заштићеним подручјима“. Опет, да се тако нешто омакло некој цењеној професорки језика, слегли бисмо раменима и продужили даље. Али, ово је изјавио деценијски члан Ревизионе комисије при Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре који је морао знати да се подручја заштићују управо да у њима не би реке трпале у цеви и земља натопљавала сумпорном киселином, да парафразирам нашег Гарибалдија (далеко напреднија верзија од италијанског). Од свеукупне документације коју је као члан поменуте комисије имао пред собом, чак и да заиста није знао да су МХЕ штетне (што не видим како уопште може да буде олакшавајућа околност), морао је бар да примети да су радови планирани у заштићеним подручјима и самим тим не би требало да се десе. Заштићена подручја у тренутку тог договора обе ненадлежне стране чине тек нешто преко 6% наше територије, чиме се осталих 92 кома нешто посто дају инвеститорима на извол’те, а о чему нас нико није питао. Да нико није питао ни локално становништво Старе планине у том тренутку у јеку борбе против МХЕ шта о томе мисли говори саопштење које преносим у целости:
„Поводом објаве којом се Александар Јовановић самопрогласио за представника села Темске у делегацији коју је сам саставио, а коју ће примити председник Србије, Савез месних заједница Старе планине и Месна заједница Темска објављују:
Свако може да представља себе онако како хоће али да би неко представљао друге мора бити одабран од тих других и мора их представљати у договору са њима. Како никаквих разговора и договора са састављачем делегације око њеног састава није било обавештавамо јавност да у поменутој делегацији нема представника Савеза месних заједница Старе планине нити села Темске. Без обзира што налазимо за потребно да јавности саопштимо ову истину желимо делегацији пуно успеха на поменутом састанку а на добробит река Србије и будућих генерација.
У Темској, 23. септембра 2019.г.
Председник Савеза МЗ Старе планине Небојша Илић
Председник МЗ Темска Томислав Панчић“
Закључујемо из тога да су проф. Ристић и Александар Јовановић Ћута отишли на састанак на коме су договором са Александром Вучићем аболирали све они који су градили МХЕ у заштићеним подручјима и који су за њих издали дозволе (каква несрећна случајност), упркос ставовима мештана да их поменута лица не заступају. Исто се дешава сад у Рађевини и Јадру. Ристић и Ћута, Саво Манојловић и многи други (изузетне стручности за рударска питања!) не могу представљати локалну заједницу у борби против Рио Тинта иако се упорно намећу што ја, као власник земље, лично угрожена особа и неко ко јесте ову борбу започео и достојанствено водио, имам право да кажем. Ваљда локалци имају право да неком не верују и јавности пошаљу поруку да дотичне особе не могу да их заступају? Или нам је то право укинуто по инквизиторском принципу Рио Тинта и СНС-а?
Изгледа да није проблем само у тим Алимпићима које је Ратко Ристић крајње малициозно набројао у истом низу са заговорницима пројекта, као што су Шешељ и син. Таква изјава јесте злонамерна и обмањујућа будући да ми никад нисмо напустили идеје са којима смо кренули у ову борбу и да таква изјава доводи гледаоце у заблуду. Све то звучи још гротескније и злонамерније када се узме у обзир да је проф. Ристић, иначе „нестраначка личност“ до јуче био кандидат за градоначелника Београда госпође Милице Ђурђевић Стаменковски (чак ни то није знао) и Бошка Обрадовића, док се његов друг из Жаркова (не са Старе планине) наизменично изјашњавао о „изгубљеном Косову“ и одлукама суда у Хагу који морамо признати па и онда кад нас на правду Бога проглашавају геноцидним.
Док проф. Ристић ниже стручне бисере, а господин Росандић од њега учи, нестручна професорка француског језика и књижевности је јавно препозната као легитимни представник локалне заједнице чији је текст објављен у зборнику САНУ под називом „Пројекат Јадр – Шта је познато?“
Овде није крај неистинама. Професор Ристић потпуно игноришући сваки облик етике каже да је ППППН за пројекат „Јадар“ са пратећом документацијом укинут у децембру 2021. после протеста изневши лаж колосалних размера, а када се узме у обзир да долази од особе његових звања и позиција, ствар се чини још гором. ППППН је укинут на Јовањдан 20. јануара 2022. године што нема директне везе са протестима у децембру чија тема су били измена Закона о експропријацији и народној иницијативи и референдуму. С друге стране, Влада Србије у свом извештају Секретаријату Бернске конвенције при Савету Европе у Стразбуру где Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ води спор против Владе Републике Србије одговара да је пројекат „Јадар“ укинут по тој нашој жалби 20.1.2022. што се види у Службеном гласнику број 8/22. Дакле, професор Ристић свесно износи неистину и то за тако баналну ствар која се провери на два клика, очигледно са циљем како би укидање пројекта приписао свом другу Ћути. Ако је и од професора, много је? Да ли бисте ћутали на овакве лажи са предумишљајем на своју штету? Наравно да не. Да ли је овакво понашање прихватљиво од особе каквом се проф. Ристић представља? Наравно да није јер ред је да се зачарани круг прекине.
Професор Ристић се први пут по питању пројекта „Јадар“ огласио 2021. године на скупу у САНУ при чему је другог дана скупа, 7.5.2023. из публике здушно предложио да се локално становништво огласи по питању пројекта за шта је једини начин референдум, следећим речима:
„Међутим, представници грађанских удружења не представљају све грађане Јадра већ свега града Лознице и општине Крупањ и чини ми се да је крајње време да се у јавни дијалог уведу сви грађани те две локалне самоуправе и да добију прилику да се изјасне о томе да ли желе или не желе један овакав пројекат.“
У истом временском периоду референдум предлаже власник канабета из 2019, Александар Вучић. Да ли је професор Ристић несвестан да у тим селима добија СНС и да се сваки избори у Србији покраду? Одвише несвести за неког ко је хтео да води град Београд, зар не?
18 дана након ове изјаве, тачније, 25.5.2021. професор Ристић је изабран за проректора Београдског универзитета, као део тима новоизабраног ректора Владана Ђокића кога је изгласала иста комисија која је сменила Иванку Поповић (поништила докторат Синише Малог), а за кога пише овако:
„Декан Архитектонског факултета Владан Ђокић, а сада новоизабрани ректор Београдског универзитета, пред кандидатур јавну подршку добио је од бившег министра просвете Младена Шарчевића, због чега је убрзо окарактерисан као интелектуалац по мери власти. Осим тога, Ђокић је члан Скупштине ФК Црвена звезда, а био је и део радне групе, која је одобрила почетак градње Београда на води!“
Десетак дана након тога, 4. јуна 2021. Александар Вучић изјављује: „Спремни смо за локални референдум о пројекту Јадар“.
Иако је у поменутој емисији професор Ристић изјавио да за пројекат „Јадар“ није знао, изгледа да је ипак морао знати за пројекат „Јадар“ и пре 2021. године, али је, не знамо зашто, дозволио да битку воду нестручна професорка француског и латинског. Његов добар пријатељ и министар заштите животне средине од 2017. до октобра 2020, Горан Триван који је докторирао код проф. Ристића 2018. године, само годину дана касније, 2019. прима делегацију Рио Тинта којој јавно обећава пуну подршку свог министарства за пројекат од „националног и интернационалног значаја“. 27. јануара 2020. године Министарство заштите животне средине дало је сагласност на Извештај о стратешкој процени утицаја Просторног плана подручја посебне намене за пројекат „Јадар“.
У поступку при Секретаријату Бернске конвенције, Владу Србије заступају Министарство рударства и енергетике, Министарство заштите животне средине и Завод за заштиту природе Србије који се својим извештајима у Стразбур више пута осрамотио. Баш тај Завод је ставио под заштиту прве категорије Предео изузетних одлика Тршић-Троноша чијих преко 1000 хектара је ушло у Просторни план подручја посебне намене за пројекат „Јадар“. На студији Завода за заштиту Природе Србије о Тршићу и Троноши радила је, између осталих, супруга професора Ристића, госпођа Мила Ристић. Завод за заштиту природе Србије јесте ћутао на пројекат „Јадар“ као и на друге бројне штетне пројекте, чиме их је одобравао, нечињењем или директно. Да ли је заиста могуће да професор Ристић није знао за пројекат „Јадар“ узевши у обзир његове позиције, звање и окружење? Зашто није ништа предузео? Да ли је тада уважени професор био само неодговоран или износи неистине?
Иначе, на јесен 2019. удуржење Заштитимо Јадар и Рађевину сазнаје за пројекат „Јадар“ и свим доступним средствима покушава да анимира јавност не знајући да се у том периоду спрема „јавна“ расправа за Просторни план подручја посебне намене за пројекат „Јадар“ при Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Ако смо ми као лаици сазнали и активирали се, како то није знао члан Владине комисије при поменутом министарству коме је све доступно, и Влада Србије, и РТС и Н1 и Нова С и…
Сада ми је једнако нејасно како је професор Ристић са Шумарског факултета необавештен о пустошењу српских шума које траје годинама и на које поред активиста који скрећу пажњу редовно, сада имамо и апокалиптичне наслове као што су „Србија за пет година остала без чак 48.2% шума!“ Ако се нешто озбиљно не предузме, мораће опет опет неки стручњак за језике и књижевност да реагује.
Није никакав проблем да нечија дела коментаришу или критикују, међутим, једини начин дискредитације Марије Алимпић се води искључиво на ad hominem аргументе (доказ који се не заснива на самој ствари или чињеници, већ на особинама или положају оних који је износе) где је моја највећа грешка управо моје образовање и чињеница да Рађевци јесу одбранили част кад је била прилика, прекинувши инстраживања Рио Тинта у свом атару и не продавши им ни метар земље. Рађевина је, иначе, област у којој је Рио Тинто планирао депонију индустријског отпада површине од 360 хектара (са подзоном) коју професор Ристић из неког разлога не види јер Рађевину јавно не спомиње, баш као ни Копаоник.
Ако је моје занимање и то што вам се не свиђам једино што имате да ми пребаците, ја вам се господо, захваљујем на једном од највећих комплимената икада, јер не свидети се и не одговарати неким људима је некад сасвим довољан разлог за миран сан. Миран сан подразумева да о мом имању (и не само мом) не може да се пита неко са превише „нисам знао“ у стручној биографији.
Кад сам чула за ову емисију, мало се изненадих, али су моје сумње убрзо отклоњене информацијама као што су да је господин Росандић ипак био на листи СНС и то као припадник Вулинове странке и да је 2015. био одборник у општини Палилула, након чега се вратио у ДС.
Поред тога што су нам медији са националном фреквенцијом недоступни, затим званични медији тзв. супротног спектра где се појављујемо на нивоу статистичке грешке, сада смо забрањени и на неким Јутјуб каналима, што када се узму у обзир све околности у којима живимо, сматрам апсолутно одличним показатељом много тога.
Да да, знам да ће многи сада опет или лажима или аргументима „како је то добар човек“ да бране поменутог у немогућности да одговоре ни на једну наведену чињеницу истином. Ја бих им, пријатељски, препоручила да ћуте и чувају бар себе, али предисторија дешавања показује да нису претерано оптерећени рачуницом даљом од сутрадан.
Зато би било добро да уважени професор Ристић остане подаље од Рађевине и Косова и Метохије и да пусти „обичан“ народ да уради своје, он је ипак „превише сачувао“.
Mарија Алимпић, Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.