Илија Петровић: “Открића” на србску штету

“Открића” на србску штету

Пре седам-осам дана, однекуд ми стиже порука да погледнем (и ослушнем) шта нам то – под шифром https://sedmasila.rs/kusturica-otkriva-ko-je-ovde-najveci-neprijatelj-sudbine-slovens/) -, Кустурица открива: Ко је овде највећи непријатељ судбине словенских народа.

Понуда је заиста била обећавајућа, те се тамо, из Кустуричиног разговора са неким странцем – претпостављам да је тако јер се ћаскало на енглеском -, могло “открити” да је Италија “највећи непријатељ словенских народа”. Да се некоме тај “непријатељски” склоп од свега четири речи не би учинио празњикавим, то је “откриће” одмах потврђено изјавом да је “Ризорђименто (покрет за уједињење Италије – ИП) 1848. променио судбину Италије. Довео је до споразума с Аустро-Угарском да се већина аустријских и немачких породица преселе из Италије на Балкан у Србију и Војводину”.

Ово је Кустуричино “откриће” противречило свему ономе што се о непријатељству према “словенском” свету – нипошто србском да му неко, не дао бог, не би приговорио за “великосрбски национализам” -, до сада могло сазнати на другим странама, аналитичким, стручним, научним, политичким… Да не идемо превише у ширину или у давнину, да занемаримо чак и нека свезналичка убеђења да је за све криво оно што се догодило сутра…

Неки ће рећи да је крива 1881. година јер је допустила да се тада склопи Тајна конвенција између Кнежевине Србије и Аустроугарскога царства, по којој “Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустрооугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији”.

За неке, крива је 1943. година, у којој је комунистички Авној (без србских представника који на заседање нису стигли јер им је трамвај, негде на путу, из чиста мира, остао у квару) одлучио да се створи федерална Југославија са Србима размештеним у пет од шест федералних јединица, али зато “са једнаким правима” на самоопредељење, не зна се какво и камо.

За најмногобројније, крива је 1928. година јер је интересе “југословенских” комуниста препознала “на прави начин”, па им је конгрес, и то четврти по реду!, организовала у Дрездену названом по Дражђанима, србском племену, да би наивни Срби поверовали како се неко и о њима стварно брине.

Можда баш због тога, један “збринути” Србин самопредстављен као вишедеценијски новинар, записаће да су “четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену… расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ свих каснијих антисрпских чињеница на простору Југославије, укључујући… геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима”, те да све то представља и шаблон за “сталну борбу против српства и православља”.

Позивајући се на исту ту 1928. годину, један опозициони политичар рећи ће да је “комунистичка политика… довела (Србе) до руба егзистенције, донела нам ратове и страдања. Сепаратизам какав ми данас познајемо… дефинисан је управо на овом конгресу. На њему су постављени темељи разарања, не само Југославије, већ и саме Србије”.

Кад је већ тиме постигнуто сагласје позиције и опозиције, једном “историчару” и политичком (к)аналитичару преостало је само да нам отвори видике према беломе свету и да, у сопственом “дубоком уверењу”, каже како се “корен наших неслагања и проблема које смо имали у односима са Сједињеним Америчким Државама налази у Дрезденском конгресу Комунистичке партије”.

Нико се још од њих и њима сличних није сетио да помене – да у то не мешамо званичне и најзваничније из науке и из власти јер они о томе појма немају – бар нешто од онога о чему већ и птице на грани певуше:

– Папа Јован Осми (872-882) позива Методија (брата Ћириног) на одговорност због тога што “друкчије учи, но што је био обећао”а посебно му “пребацује употребу словенског језика, кога му је забранио”;

– Пет година по одрицању од Христове вере (1059), римокатолички прелати саборовали су у Солину (код Спљета), и тамо србску ћирилицу назвали “ђавољим изумом”;

– Користећи угарску државу, Ватикан је од краја 12. до почетка 15. века против Срба водио неких петнаест крсташких ратова – два пута против цара Душана, једном против цара Уроша, а оне остале против Срба по Босни и Далмацији;

– У уверењу да би Турци могли Србима доћи главе, Ватикан је до самог почетка 18. века “мудро” ћутао иза пароле о Србима као “предзиђу хришћанства”, да би тада, не без његовог утицаја, угарски феудалац Фрања Ракоци “свој” устанак (1703-1711) против Хабзбуршке монархије “оплеменио” претњом србскоме народу да “ако нам Бог благослови наше оружје, коначно ћемо их искоренити у нашој маџарској отаџбини”. После свега, маџарски историчар Игнац Ачади (1845-1906) могао је израчунати да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба;

– Клеменс Метерних (1773-1859), од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова и тамо стварни владалац, чврсто се држао политичке логике да “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Турској или нама да припадне… али сама, слободна, независна држава – никада”;

– Револуционарна 1848. године и србска Буна током њеног трајања биле су трагичне по србски народ јер су угарска “законоправила” налагала “уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, веру, народност и т. д. па се претопити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” и разорено сто петнаест србских цркава и манастира, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”. И понешто од тога уз свесрдну помоћ “небраће Пољака”;

– Може се сматрати несумњивим да је на то “револуционисање” утицала и тек формулисана “философска мисао” Комунистичког манифеста, усмерена на геноцидно уништење србског и руског народа, руског и србског православља – не само у складу са тврдњом главног “манифестанта” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, већ и са “револуционарном” паролом обојице “манифестаната”, која је позивала на биолошко уништење Словенства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством, борба до истраге и безобзирни тероризам”;

– Није требало да прође много времена да Ватикан и Аустрија у “дневни ред” поново уврсте намеру да с европске карте “избришу” Србију. Исказано је то јула 1914. године, кроз жаљење папе Пија Десетог “зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног опстанка, да уклони из свога склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”. Неки месец касније, Пијеву логику образложио је његов наследник Бенедикт Петнаести изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”;

– Ватиканска “идеологија” била је окосница усташко-комунистичког споразума из 1935. године, којим су се и једни и други обавезали да ће “заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно”. Чини се да комунистичко-усташка сарадња током Другога светског рата и жртва два милиона четиристо хиљада србских душа (према раној послератној рачуници Србске православне цркве) нису баш по вољи не само званичној Србији (која штити “знање” некаквог наводног музеја жртава геноцида и његових несрбски расположених шефова), већ ни врху Србске православне цркве која се прећутно слаже са тврдњама извеснога свога невеног садруга који доказује да Јасеновца није ни било;

– Да ватиканско крсташење не би било заборављено, пољскоме папи Јовану Павлу Другом пало је у део да августа 1992. године позове Западноевропску заједницу и Северноатлантски савез да поведу крсташки рат против Срба.

И, сад, за на самом почетку ове приче поменутог Емира Кустурицу, све су то беспослице јер се тако, беспослично, према њима односе и научно-државни званичници у Срба.

Да се даље, у будућности, не би беспосличило, Кустурица је формулисао закон по коме је Италија “највећи непријатељ словенских народа”. На самом почетку овога текстића речено је да се некоме тај “непријатељски” склоп од свега четири речи не би учинио празњикавим, то је “откриће” одмах потврђено изјавом да је “Ризорђименто 1848. променио судбину Италије. Довео је до споразума с Аустро-Угарском да се већина аустријских и немачких породица преселе из Италије на Балкан у Србију и Војводину”.

У ових нешто мање од двеста графичких знакова (с асве размацима), грешака има таман онолико колико и тврдњи:

– Ризорђименто није “1848 променио судбину Италије”, она је промењена тек 1870. године, кад се Италија ујединила;

– Није 1848. године дошло “до споразума с Аустро-Угарском” јер Аустроугарске тада није било, она је створена деветнаест година касније;

– Непостојећи споразум из домишљене 1848. није ни “довео… да се већина аустријских и немачких породица преселе из Италије на Балкан у Србију и Војводину” – тако нешто могло се дешавати тек после 1870. године, али је и таква тврдња произвољна – у Кнежевину Србију ако их је приспело тек нешто “од заклетве”, а ни Срем, Банат и Бачка не могу се баш похвалити неком озбиљнијом “дођошком” количином дотадашњих “италијанских” Немаца;

– Аустријске и немачке породице у Италији биле су све немачке јер Аустријанцима није згодно брисати “Немство”;

– Како помиње сам Србију и Војводину, ниједан од изложених Кустуричиних ставова не указује на основну тврдњу да је Италија “највећи непријатељ словенских народа”, Словака, на пример, или Пољака, или Лужичких Срба, или Кашуба…

Све у свему, Кустуричино “откриће” да је Италија “највећи непријатељ словенских народа”, не би ни заслуживало пажњу да оно не “уноси забуну у сопствене редове”. Званична историјска “наука” у Срба ионако не зна шта ће од себе, а онај део србскога света који цени висок Кустуричин углед у културном свету – што због филма, што због музике, што због Андрићграда -, прихватиће изречене бесмислице као непорециву истину, чиме ће своје “знање” о србској прошлости, али и србску прошлост додатно замаглити и, чак, прекрити муљем.

На србску несрећу!

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: