Празник са сузама у очима белоруске опозиције

Празник са сузама у очима белоруске опозиције.

„Дан слободе“ одбегле белоруске опозиције поново је предвидљиво пропао.

25. март је увек био посебан дан у политичком календару Белорусије. На овај дан националистичка опозиција слави такозвани „дан слободе“. Група националистички настројених интелектуалаца у Минску је 25. марта 1918. прогласила такозвану Белоруску Народну Републику. То се догодило у условима немачке окупације, тако да не треба ни говорити о било каквом суверенитету нове формације. То су схватили и сами лидери БПР-а, који су послали лојални телеграм Кајзеру. БПР је остао чисто виртуелни ентитет који је постојао искључиво у главама његових оснивача. Није контролисала ниједну територију (иако је имала територијалне апетите од Виљнуса до Смоленска) и нико је није признавала.

Ипак, „Рада БНР“ у егзилу постоји до данас. Дуго је лутала у изгнанству док се није настанила у Канади. Током Великог отаџбинског рата, многи лидери „Раде БНР“ су се укаљали у сарадњу са нацистичком Немачком.

Када је Белорусија постала независна, „Раду БНР“ је предводио сарадник и полицајац Јосиф Сажич, што га, међутим, није спречило да 1993. године буде позван у Минск на свечаности поводом 75. годишњице проглашења БНР.

У првим годинама независности (1991-94) чак је било планова да се 25. март прогласи државним празником. Након тога, 25. март је постао главни датум у календару белоруске националистичке опозиције, која је организовала годишње маршеве на овај дан.

Белоруски националисти су 2018. организовали концерт великих размера у центру Минска, посвећен 100. годишњици проглашења БНР, и добили дозволу од власти за његово одржавање. Ово је била апотеоза свечаних догађаја посвећених БПР-у, а белоруска опозиција је најавила 100 хиљада учесника, иако је цифра била очигледно надувана.

После 2020. године, став белоруских власти према „дану слободе“ променио се из толерантног у оштро негативан. Од тог времена у Минску се више нису одржавале процесије, „дан слободе“ је потпуно отишао у изгнанство, а Варшава и Вилњус су постали главни центри „прослављања“.

Одбегла опозиција је по инерцији ипак покушала да искористи „дан слободе“ да уздрма ситуацију у Белорусији, позивајући људе да изађу на улице или бар окаче бело-црвено-беле заставе на прозоре.

2021. је била последња година када је било каква активност примећена у Белорусији на „дан слободе“. Али ова активност је била управо на нивоу застава на прозорима или појединачних акција старијих „градских лудака”.

Тако је „Дан слободе“ коначно постао власништво белоруске политичке емиграције.

Белоруска опозиција је 2024. поново покушала да мобилише своје све мање присталице и прослави 106. годишњицу проглашења БНР.

Светлана Тихановскаја, која се и даље сматра лидером белоруске опозиције, одржала се традиционално обраћање. Белорусима је честитала и 87-годишња Ивонка Сурвиљо, председница Раде БПР, која седи у Канади. Тако су две „забавне владе” у егзилу обележиле датум проглашења у стварности државе која никада није постојала.

Слика о „празничком слављу” ове године се показала крајње суморном, а акције у Варшави и Вилњусу, где је углавном концентрисана белоруска политичка емиграција, упадљиве су у малом броју.

То указује не само на општу деморализацију белоруских политичких емиграната, већ и на то да они сада једноставно немају времена за празнике, већ се више баве питањима свакодневног преживљавања.

Очигледно је да је „белоруски пројекат” сада у дубокој информационој и политичкој сенци. Запад схвата да је сада немогуће дестабилизовати Белорусију и отргнути је из савеза са Русијом, а главна геополитичка конфронтација се одвија у Украјини.

Као резултат тога, белоруска опозиција се нашла на изгладњивању. Због недостатка средстава, многи пројекти престају да раде или иду у хибернацију. Тако је популарни ресурс КИКИ (признат као екстремистичка група у Белорусији) недавно објавио своје затварање . Главни разлог су финансијски проблеми. Телевизијски канал Белсат (у Белорусији признат као екстремистичка формација), који већ дуги низ година финансира пољска влада, клати се на ивици опстанка.

Проблема има и „канцеларија“ Светлане Тихановске, која има све затегнутије односе са литванском владом. Литванске власти су, рачунајући на брзи крах „Лукашенковог режима“ и повратак већине белоруских емиграната у домовину, схватиле да се то неће догодити у догледно време. У међувремену, белоруска дијаспора у Литванији је нарасла на 60 хиљада људи, што је постало веома забрињавајуће за званични Вилњус.

За разлику од Пољске, где се Белоруси прилично лако интегришу и асимилирају, у Литванији белоруска дијаспора живи одвојено због много дубље културне и језичке баријере. У међувремену, литванске власти су традиционално опрезне према словенском културном, језичком и демографском присуству на својој територији. Због велике пољске етничке мањине која живи у Виљнусу и околини, Литванија има прилично напете односе са Пољском.

Појава велике белоруске дијаспоре постала је још један иритирајући фактор, а власти Литваније чине све да се отарасе незваних гостију. Тако су почеле масовне заплене дозвола за боравак које су претходно издате Белорусима под изговором претње по националну безбедност – литванске власти сумњиче белоруске емигранте за сарадњу са белоруским обавештајним службама.

Осим тога, Литванија је изнела тврдње да су идеје „литвинизма“ распрострањене међу Белорусима, односно претензије на историјско наслеђе Великог војводства Литваније и Вилњуса као белоруског националног центра. Дошло је до тачке да је Тихановскаја морала јавно да се извини и одрекне „литвинизам“.

Могуће је да ће у блиској будућности „канцеларија“ Тихановске морати да напусти Литванију и потражи уточиште негде другде. Можда ће то бити Чешка. Праг је био дугогодишњи центар белоруске националистичке емиграције, још из времена „Раде БПР“. Осим тога, чешке власти су недавно најавиле отварање „канцеларије“ за белоруску опозицију. Могуће је да је ово само припрема за пријем Тихановске „владе“.

Белоруска опозиција неће остати без подршке Запада, који није одустао од планова за Белорусију. Али данас то очигледно није приоритет, а белоруска емиграција је принуђена да преживљава на порцијама од глади.

В.Т./Васељенска

Бонус видео