Норма, право или привилегија?

Претпоставке права морају бити јасност и доступност свима. Уколико тога нема, ни најбоља нонотехника ни највиши ауторитети иза норме нису довољни да од те норме начине право. У одсуству ових претпоставки, таква норма постаје механизам заштите оних којима је позната и којима је примена те норме заиста доступна. На овај начин, норма уместо права постаје привилегија.

Природа права подразумева не само постојање формалних закона и норми, већ и њихову примену у стварном животу. Право које је нејасно или недоступно члановима заједнице не може испунити своју истинску функцију – регулисање друштвених односа на начин који обезбеђује правду и једнакост пред законом. Без јасности и доступности, право постаје средство за манипулацију и доминацију, уместо инструмент остваривања правде.

Питање које се поставља јесте да ли свако друштво може да одговори на ове захтеве. У друштву где је свест припадника заједнице на високом нивоу, право може се сматрати правним и праведним, јер су чланови заједнице способни да разумеју и примењују норме. Међутим, у друштвима где је та свест слаба или се временом изгубила, право ризикује да постане арбитрарно и недоступно ширим слојевима становништва.

Постмодерно друштво, са својом тенденцијом ка непрестаној хиперпродукцији и измени норми, одлази у другу крајност. Овај феномен ствара правни хаос у којем је тешко одредити шта је актуелна норма, а шта је већ застарело. Хиперпродукција норми води ка ситуацији у којој су јасност и доступност права занемарени, чиме се право претвара у апстрактну концепцију која је недоступна обичном човеку.

Данашња хиперпродукција норми је оно што је нама , било подразумевано као једно од основних својстава под апстрактним појмом бирократије. Бирократија, са својом склоношћу ка компликованим процедурама и бескрајним регулацијама, ствара правни систем који је далеко од идеала јасности и доступности. У таквом систему, право постаје привилегија оних који имају ресурсе и знање да га разумеју и примене.

Норме које нису јасне и доступне не само да не испуњавају своју основну функцију, већ стварају илузију правде док у ствари одржавају постојеће неједнакости. На овај начин, право постаје инструмент привилегије, доступно само оним појединцима или групама који имају приступ информацијама и средствима за његову примену.

Право, да би заиста било право, мора бити јасно и доступно свим члановима заједнице. Изостанком ових претпоставки, норма постаје привилегија, а не средство правде. У постмодерном друштву, хиперпродукција норми и компликованост правног система додатно угрожавају јасност и доступност права, стварајући правни систем који је далеко од идеала правде и једнакости. Само друштво које је у стању да обезбеди јасност и доступност права може се сматрати правним и праведним.

Драгољуб Љубибратић / Васељенска