Поточарски ритуал: Чему служи сребренички мит?

Овогодишње обележавање 29-годишњице наводног геноцида над босанскохерцеговачким муслиманима у Меморијалном центру у Поточарима код Сребренице, неће се разликовати од претходних у погледу већ устаљених радњи које чине суштину поточарског ритуала, на коме политичко бошњаштво гради своју визију јединствене Босне и Херцеговине.

МАНИПУЛАЦИЈА СВЕТСКИХ РАЗМЕРА

Наиме, да би се дошло до митске бројке о више од 8.000 наводно убијених заробљених босанскохерцеговачких муслимана из енклава Сребреница и Жепа у лето 1995. године, која фигурира у пресудама Хашког трибунала ратним војним и политичким руководиоцима Републике Српске, и ове године ће се у Поточарима “укопати”, поред постојећих 6 751, посмртни остаци још 14 “идентификованих жртава геноцида”. Тако ће се поточарски погребни ритуал, као кључни конститутивни елемент новобошњачког идентитета и политичког програма свих бошњачких странака, одвијати и ове године по старој агенди, независно од чињенице што је Окружно јавно тужилаштво у Бијељини недавно покренуло истрагу због озбиљних манипулација са идентитетом лица која се воде у Меморијалном центру Поточари као жртве наводног српског геноцида. Према налазима тужилаштва већ се у овом моменту зна да је у Поточарима “укопано” 87 особа које су према евиденцији Система заштите идентитета грађана (ЦИПС) БиХ – живе, али и да се у Меморијалном центру Поточари воде као жртве и 816 особа чија се имена не могу наћи у предратној евиденцији грађанских стања у СР БиХ. Ако се овом списку додају имена лица умрлих природном смрћу, као и бројни војници Армије БиХ погинули у ратним дејствима од 1992. до 1995. године у сребреничкој енклави, али и широм бивше СР БиХ, а “укопани” у Поточарима, онда је одвећ јасно да је сребренички мит о геноциду над босанскохерцеговачким муслиманима, заједно са Меморијалним центром Поточари, производ манипулације светских размера.

ИНОСТРАНИ РЕЖИСЕРИ КОЛЕКТИВНЕ ЏЕНАЗЕ

Најновији основи сумње надлежног бијељинског тужилаштва, као и бројни до сада публиковани докази о манипулацијама именима и бројкама, не само да нису омели у науму домаће и иностране режисере колективне поточарске џеназе, него ће она ове године протећи под додатном симболиком у мају ове године у Генералној скупштини УН усвојене Резолуције о Дану сећања на геноцид Сребреници. Тако је у сусрет дану посвећеном наводном сребреничком геноциду, Меморијални центар из Поточара, у сарадњи са Сталном мисијом БиХ при УН, отворио у седишту УН у Њујорку “изложбу о геноциду у Сребреници”. Притом, сарајевско “Ослобођење” наводи и друге земље света у којима ће на различите начине бити обележен Дан тзв. геноцида у Сребреници. С тим у вези, надлежни органи Републике Српске и Србије би морали након 11. јула да сачине прецизан списак држава у којима је сходно наведеној правно необавезујућој Резолуцији Генералне скупштине УН обележен Дан посвећен тзв. геноциду у Сребреници, како би се следеће године управо у тим државама реаговало контраактивностима с циљем разобличавања лажне и манипулативне стране овог бошњачког политичког и идентитетског мита.

ИЗ УГЛА ТЕОРИЈЕ КРИСТОФЕРА МИЧЕЛА

Политичка функција мита о наводном геноциду у Сребреници може се јасније разумети тек уколико се Дејтонски споразум, којим је заустављен рат на територији бивше СР БиХ и образована Босна и Херцеговина као независна држава састављена од два ентитета, тумачи у оквиру теорије о решавању сукоба познатог америчког конфликтолога Кристофера Мичела. Он, наиме, у решавању конфликта разликује фазу регулисања конфликта (settled) од фазе окончања конфликта (resolved). У години у којој је заустављањем грађанског рата регулисан (settled) оружани конфликт у бившој југословенској федералној јединици СР БиХ, 1995, уз помоћ медијских манипулација глобалног карактера, као и до сада довољно не расветљеним деловањем појединаца и група на терену (пре свега 10. диверзантског одреда Војске РС), формиран је један од три инструмената који је намењен фази окончања (resolved) овог конфликта, онако како тај конфликт изгледа из угла интереса Колективног запада.

ПОВРАТАК НА МЕСТО ЗЛОЧИНА

У циљу окончања конфликта у БиХ требало је према америчкој замисли употребити, поред института предвиђених Дејтонским мировним споразумом, а реч је пре свега о Високом представнику и Уставном суду БиХ, и ратне злочине против муслиманских заробљеника који су се под још недовољно расветљеним околностима догодили у јулу 1995. године, када је Војска Републике Српске преузела контролу над сребреничком енклавом. Пошто се злочинац редовно враћа на место злочина, онда није случајно што је главни инспиратор злочина из 1995. године – Бил Клинтон, 20. септембра 2003. године свечано отворио Меморијални центар у Поточарима.

Следствено томе, да би зауставили или речју конфликтологије регулисали (settled) конфликт у бившој БиХ, САД-у је најпре требало измирење муслиманске и хрватске зараћене стране у БиХ закључењем Вашингтонског споразума у марту 1994. године, а потом и слабљење до тада неприкосновене позиције Војске РС остварено директним ваздушним ангажовањем НАТО пакта на страни муслиманских и хрватских војски у августу и септембру 1995. године. Иако су немили догађаји у сребреничкој енклави из јула 1995. године, уз инсценирани инцидент на сарајевској пијаци Маркале, тада послужили НАТО пакту као оправдање за агресију на Републику Српску, сребренички догађај из јула 1995. године, америчком планеру је требало пре свега да послужи у наредној фази окончања (resolved) босанскохерцеговачког конфликта.

УКРШТАЊЕ ДВА АМЕРИЧКА ИНТЕРЕСА

План за окончање конфликта у БиХ састављен је укрштањем два кључна америчка интереса на овом простору:

1. Спречавање претварања БиХ у исламску државу путем протеривања већине православног и римокатоличког становништва;
2. Ликвидација прекодринске српске државности.

У циљу остварења првог интереса закључен је у фази регулисања (settled) конфликта Дејтонски мировни споразум и образована дејтонска БиХ, као реална унија два ентитета – Републике Српске и Федерације БиХ. У циљу остварења другог циља, Високи представник и Уставни суд БиХ (непримеран за организацију власти једне конфедералне реалне уније каква је БиХ по изворном дејтонском Уставу) имали су да у фази окончања (resolved) конфликта (од престанка рата па надаље) постепено дерогирају поједине важне уставне надлежности Републике Српске које оличавају њену државност. У истој фази сребренички мит о наводном геноциду имао је најпре да послужи као средство притиска на послератне политичаре у Републици Српској да прихвате антисрпске и антидејтонске ултиматуме Високог представника, а потом за легитимацију бошњачког унитаристичког захтева за коначну десуверенизацију и укидање Републике Српске.

МИТ УГРАЂЕН У ПРЕСУДЕ ТРИБУНАЛА

Ради овог последњег, мит о наводном геноциду над муслиманима у Сребреници уграђен је у пресуде Хашког трибунала у предметима против појединих највиших официра Војске Републике Српске, као и против ратног председника Српске Радована Караџића.

Посредством наведених хашких пресуда мит о наводном геноциду у Сребреници доспео је и у најновију Резолуцију о Дану сећања на геноцид у Сребреници Генералне скупштине УН.

Чињеница да су само највиши српски војни и политички руководиоци у БиХ оптужени и осуђени за геноцид, док су поједини представници хрватске, и тек по где који представник муслиманске стране осуђени за ратне злочине и злочине против човечности, довољно јасно показује да је српској страни наметнута несразмерно већа правна одговорност у односу на друге две стране учеснице грађанског рата у БиХ. Притом је кривица за наводни геноцид у Сребреници највиших ратних политичких и војних руководилаца Републике Српске – пре свих др Радована Караџића и генерала Ратка Младића – утврђена применом института „удруженог злочиначког поступка” (УЗП), који је – како се истиче у кривичноправној теорији – „изграђен на бруталном кршењу начела индивидуалне субјективне одговорности”. То значи да је наведеним пресудама Хашког трибунала, на које се позива и Резолуција о наводном геноциду у Сребреници Генералне скупштине УН, само српском народу у БиХ наметнута у 21. веку колективна кривична одговорност.

НЕДОКАЗАНИ ЗЛОЧИН

Како је Хашки трубунал учинио српски народ у Републици Српској колективно одговорним за геноцид јасно се види из следећег става другостепене пресуде генералу Крстићу – која је служила као преседан за доношење каснијих пресуда за наводни геноцид у Сребреници: „Претресно вијеће је дошло до закључка – а тај закључак Жалбено вијеће подржава – да је убијање организовано и надзирано од стране неких чланова Главног штаба Војске Републике Српске (у даљем тексту ВРС). Чињеница да Претресно вијеће није приписало геноцидну намјеру неком конкретном службеном лицу у Главном штабу Војске Републике Србије не подрива закључак да су снаге босанских Срба починиле геноцид над босанским Муслиманима”.

Пошто „снаге босанских Срба”, тј. Војска Републике Српске, није била ништа друго него организација наоружаног народа, у пресуди генералу Крстићу недоказани злочин геноцида је тако приписан целом српском народу у Републици Српској. Следствено томе, теза која се неретко може чути у српском јавном простору, чак и од правника, да Резолуција о наводном геноциду у Сребреници, као и одлуке Хашког трибунала на којима се она темељи, полазе од индвидуалне кривичне одговорности – нетачна је и истовремено погубно политички кратковида.

ПОЛИТИЧКА НАЦИЈА КАО ЈЕДИНИ НОСИЛАЦ СУВЕРЕНИТЕТА

Мит о наводном геноциду у Сребреници према замисли његових западних креатора у функцији је, не само кончане десуверенизације и укидања Републике Српске, а у оквиру званичног захтева Европске уније да Босна и Херцеговина током приступних преговора добије “функционално” (=унитарно или регионално – са етнички безличним регионима) уређење, већ и у функцији формирања политичке нације као јединог носиоца суверенитета у јединственој, реформисаној и постдејтонској БиХ. Наиме, Колективни запад и овог пута, као и приликом првог покушаја формирања политичке нације у БиХ под режимом Бењамина Калаја, ову формира привилеговањем муслимана и преузимањем његових аутохтонистичких и унитаристичких политичких идеала и истовременим уништавањем у БиХ посебне српске националне и државне свести. Следствено томе, усвајање мита о наводном геноциду у Сребреници од стране српских политичких првака служило би данас као непобитан доказ јавног одрицања од права на српску државност на територији БиХ и прихватања јединствене босанскохерцеговачке политичке нације.

МАКСИМА „ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ“

Без свођења Срба, под хипотеком геноцидности, на статус “раје” у евроунијатској “функционалној” БиХ, који подразумева губитак колективних политичких права српског народа, и није могуће формирање јединствене босанскохерцеговачке нације. Отуда из угла оних који су пројектовали мит о геноциду у Сребреници коначна десуверенизација Републике Српске, под оптужбом геноцидности, и претварање српског народа у рају – представљају нераздвојне циљеве. Мит о сребреничком геноциду има за Колективни запад још један циљ. Следећи стару римску владалачку максиму “завади па владај”, Аустроугарска је привилегујући муслимане у процесу стварања јединствене босанске нације успела да спречи политичку сарадњу ондашњих српских и муслиманских политичких првака и да тако очува стабилност свог колонијалног поретка у БиХ.

КОЛОНИЈАЛНИ ПОРЕДАК ЗАПАДА

Када Запад данас употребом сребреничког мита додељује муслиманима улогу жртве наводног српског геноцида, он то заправо чини у циљу очувања свог колонијалног поретка у БиХ, јер будућност тог поретка директно зависи од сарадње Републике Српске и Федерације БиХ, која је немогућа све док је србренички мит темељ политике Федерације БиХ. Следствено томе, злоупотреба муслиманских жртава из јула 1995. године, као и прећуткивање бројних српских ратних жртава из средњег Подриња, у циљу стварања мита о геноциду над муслиманима у Сребреници, у служби је исте оне колонијалне политике у име које је Алија Изетбеговић 1992. године стао против својих комшија православних Срба, а на страну највећег савременог глобалног истребитеља ислама – САД.

Зато Меморијални центар у Поточарима није ништа друго него култно место колонијалног карактера савремене бошњачке политике. Притом вођи такве политике међу босанскохерцеговачким муслиманима никако да виде да ће Босни и Херцеговини доћи главе они сами, јер је колаборационистичка политика сарајевске чаршије према иностраном протектору данас неприхватљива Србима у Српској из истих оних разлога из којих њиховим прецима нису били прихватљиви Калајев и Хитлеров окупациони режим.

Зоран Чворовић / Васељенска