Циркус у судству: Како је Вучићевић постао жртва политичког прогона

Драган Ј. Вучићевић, главни уредник Информера, осуђен је на затворску казну због увреде новинарке Жаклине Таталовић. Одлука суда изазвала је полемике у јавности, посебно због чињенице да Кривични законик Републике Србије, члан 170, став 4, предвиђа изузетак за увреду када новинар изговара увредљиве ствари у оквиру обављања свог посла.

Пресудом Основног суда, Вучићевић је проглашен кривим за кривично дело увреде према члану 170, став 2, у вези са ставом 1 Кривичног законика и осуђен је на новчану казну у износу од 150.000 динара. Пошто казну није платио у предвиђеном року, новчана казна је замењена затворском казном. Апелациони суд је одбио жалбе и окривљеног и приватног тужиоца, чиме је првостепена пресуда потврђена.

Међутим, члан 170, став 4 Кривичног законика предвиђа да кривично дело увреде не постоји уколико су кумулативно испуњени објективни и субјективни услови из тог члана, иако постоји сазнање о увредљивој изјави. Објективни услов подразумева да је увредљива изјава дата у оквиру обављања послова новинара, научног, књижевног или уметничког дела, или у оквиру политичке делатности. Субјективни услов захтева да особа која је изговорила увреду није имала намеру омаловажавања. У случају Вучићевића, суд је утврдио да су испуњени само објективни, али не и субјективни услови, јер је закључено да је Вучићевић имао намеру омаловажавања.

Осим тога, пресуда је заснована и на процени да су изјаве окривљеног прешле границу дозвољене критике и представљале повреду части и угледа новинарке. Вучићевић се, према мишљењу суда, није задржао у оквирима новинарског позива, већ је намерно вређао Таталовићеву.

Интересантно је да многи новинари у Србији, попут Јелене Обућине, Слобе Георгијева, Жељка Вељковића, често износе веома оштре и увредљиве коментаре на рачун целокупног српског народа, али до сада нису били правно гоњени због својих изјава. Ови новинари често користе своје платформе за изражавање ставова који су на ивици шовинизма, али се њихове речи третирају као део слободе говора.

Случај Вучићевића тако отвара важно питање: ко штити новинаре од политичких притисака и селективне правде? Парадоксално је да они који се највише боре за слободу говора сада учествују у њеном гушењу. Нико не би смео бити прогоњен због изношења критичких ставова, уколико ти ставови не позивају на насиље или не врше “новинарски геноцид” над сопственим народом и не раде против националних интереса.

Вучићевићев случај је сложен и изазива многа питања о границама слободе говора и улози медија у друштву. Док једни сматрају да је пресуда пример правилне примене закона, други је виде као опасан преседан који може довести до аутоцензуре међу новинарима. Очекује се да ће ова пресуда имати дугорочне последице на новинарску праксу и правну регулативу у Србији.

Теодора Николић / Васељенска