Размере разарања српског школства у “Санџаку”: БУРА ОКО »БОСАНСКОГ ЈЕЗИКА«

На Државном универзитету у Новом Пазару узбуркале су се страсти због језика који – не постоји. Одбор за стандардизацију српског језика, наиме, давно је „објаснио“ да се језик именује према народу-носиоцу (не према држави-носиљи), али се његови „бошњачки“ носачи таквим терминолошким зачкољицама, по свему судећи, много не оптерећују: они знају да су се из БХ-Фед. Срби већ скрајнули, рачунају да ће то брзо опослити и с Републиком Српском (с Хрватима ће се „о остатку“ лакше договорити) и имаће „једно име“ и за државу и за њене житеље. 

А док све те своје замисли не остваре, они се позивају на тражење „рјешења за остваривање овог Законом загарантованог права Бошњака који живе у Републици Србији“. И то нас ставља пред други озбиљан проблем који ваља решавати: који Закон они имају на уму? Ја мислим да такав „Закон“ – не постоји: муслиманима у Србији загарантована су сва права као и свим другим њеним грађанима-житељима, али ако нека национална заједница (каква је у нашем случају „бошњачка“) „хоће нешто и преко тога“ – то се онда мора решавати по посебним процедурама предвиђеним међународним уговорима и билатералним споразумима заснованим на реципроцитету. Све дотле, наиме, док су муслимани грађани Србије, претпоставља се да ће они бити носиоци српскога језика, али ако им је то „мало па хоће да су »Бошњаци«“, тада им остаје једино да се распитају како је то предвиђено оним Законом који су усвојиле и БиХ и Србија и ратификовали њихови парламенти. И тада ће „Бошњацима“ бити лако: они могу тражити да им се у Србији призна онолико права колико су сами Србима признали у Босни. (Они ће, истина, и тада имати „проблем више“ јер у Србији неће моћи наступати под „босанским језиком“ и мораће се вратити „бошњачком“ – ако већ неће да га окрсте као „исламски српски“.) 

Тиме смо успоставили и стручни и „законски“ оквир за разматрање проблема пред којим се налазимо: у Србији „босанског језика“ нема – као што га не може бити ни у Босни ако ће се поштовати неки међународни научни терминолошки стандарди, а ако Бошњаци као бивши Срби пристају на то да имају „књижевност без језика“ (као што хоће да имају „језик без књижевности“), Срби неће имати разлога да им се „мешају у избор“, али ће имати основу да се распитају која је то „књижевност без језика“ и да јој поравнају статус с „језиком без књижевности“. Ако ли, међутим, одлуче да се понашају у складу с добрим обичајима и да језик окрсте према народу-носиоцу, Срби им то неће моћи оспорити, али ће их призвати да се понашају у складу с оним Законом који су усвојиле и Србија и БиХ јер другог „Закона којим би се гарантовала права Бошњака“ у Србији, напросто, нема нити га може бити.

И не може се догодити да се из српског државног буџета школују грађани друге државе и на туђем државном језику. Могу се, истина, „Бошњаци“ позивати на то да „након заокружења основне и средње школе на босанском језику имају студијски  програм на коме би се изучавале „тековине босанског језика и бошњачке књижевности“ од 27. септ. 1993. до данас јер су пре тога знали да су „потомци православних праоца“ и да је „њихов језик [био] чисто српски“. Ваља им, при том, признати и још нешто: извођење наставе на „босанском језику“ приватним писамцетом „одобрио им је“ неки чиновник – не знам је ли био из Министарства или из неког Завода – али је извесно да српска министарска штеточина то писамце никад није опозвала и дозволила да се у Србији и на терет њеног државног буџета набаци и страна држава и страни државни језик и да се већ 12 или 13 година такво стање одржава под надзором Бошњачког националног вијећа (БНВ и његовог потпредсједника) и по дипломама које се пазарују на његовим шалтерима и одређују као „сертификована бошњачка памет“ (а обрасце им одредио један Есад – који је српско презиме заменио влашким надимком). 

Као покретач свих ових спорова појављује се један мајстор од књижевнога заната и он има оправдање да прича о стварима које не разуме па му је и политичка реторика уверљивија од учитељске (свакако зато што је он прво функционер „дубоке државе“ и тек потом, помало и узгред, и учитељ):

• он вели да је ДУНП основан с циљем да се бави босанским језиком у Санџаку, босанском медицином, босанском математиком, босанским архитектуром, босанском психологијом; 
• да се у оквиру „једног програма“ могу студирати француски и босански језик или босански језик и босанска математика; 
• да је научна и образовна позиција ДУНП-а сведена на „повлађивање ултрадесничарским идеолозима“;
• да је „дубока држава ангажирала Бошњаке-петоколонаше у смјеру антибошњачких и антисанџачких интереса“ и да се на ДУНП-у налазе „егзекутори бошњачке културе“;
• да у свему о чему говори „ништа не указује на зрели академизам, већ на отворено уцјењивање, односно латентни мобинг“;
• да иза свега о чему говори „стоји политичка одлука донесена у циљу асимилације Бошњака“ и да се то не може постићи „без здушне сарадње петоколонаша“, при чему „цијела екипа састављена од ректорке, проректора, шефова и секретара, некада нема снаге да се бори за властити став, некада и нема властити став, али ради искључиво, што се види на свим нивоима урушавања и пропадања овога универзитета“;
• да су Санџачке сазнале да се „све ради преко три асистента који очекују избор у звање доцента и који су из материјала за акредитацију студијског програма уклонили садржај из босанског језика и бошњачке књижевности, очито по налогу српских националистичких кругова“.

И тако даље – до апсурда.

Који се оверава наводом да је „очигледно било исувише тешко испунити стандарде за акредитацију наставе босанског језика. Да је у питању други проблем онда би поставили питање како су акредитовали Босански језик и књижевност на другом, приватном Интернационалном универзитету у Новом Пазару. Да је до политике и државе, логика би била да нигде на територији Републике Србије нема акредитације босанског језика“.  

И тиме се проблем о коме говоримо „изводи на чистину“: нигде се у Србији не би могао акредитовати „босански језик“ јер такав не постоји ни у Сарајеву ни у Новом Пазару, али га ено на Есадовим и Сеадовим шалтерима БНВ и у свим санџачким основним и средњим школама, а не само на оном трговачком универзитету на коме се студира „до последње рате“. И до које српска законодавна памет још (или никад) неће стићи.

Или ће бити да се Сеад Шемсовић „побунио у невреме“: он се у Сарајеву дохватио звања редовног професора, а у Новом Пазару остао у звању доцента и „пробудио“ се тек кад је схватио да се „дубока држава“ не може одмеравати плитком памећу и кад је постало извесно да се француски и босански језик могу студирати у оквиру „истог програма“ у којима и „босански“ језик и „босанска“ математика. Показује се, при том, да многе санџачке адресе још нису обавештене да „босанскога језика“ нема нигде па би га требало уклонити и са тезги БНВ и место њега тамо инсталирати „бошњачки“, али и то под условом да се покаже да су Босна и Србија усвојиле (и њихови парламенти ратификовали) онај Закон по коме би се тај „језик“ могао ширити по Санџаку једнако као и српски по БиХ-Фед. 

А кад се о свему томе говори, могло би се рећи да ректорка ДУНП-а није специјалиста за „босански језик“, али је занимљиво да је она одмах схватила проблем који Шемсовићу (као „научнику и лингвисти“, а нарочито као функционеру БНВ), никако да докреше до свести: нејма „босанскога језика“ ниђе на дуњалуку и не мере га бит ни у Санџаку.

И ваља томе додати и један детаљ пред којим се „босански Бошњаци“ могу наћи: шта чинити ако се покаже да у БиХ-Фед. више нема Срба, тј. да су они тамо, једноставно речено, ишчезли. Па онда „невољни Бошњаци“ неће имати коме да обезбеђују права каква траже за „своје сународнике у Санџаку“. 

И хоће ли тада, опет, бити уиграна прича о геноциду над „неким“ народом?

*

А за покоју другу појединост радозналац може завирити и у следеће записе (најранији је онај који је поменут на крају, а други су јутрошњи и јучерашњи, тј. 12–13. јул 2023): https://www.snews.rs/profesor-semsovic-odgovorio-rektoratu-dunp-a-policiki-angazman-univerziteta-najbolje-pokazuje-rektorkin-ponizni-potpis-na-podrsci-vladajucoj-stranci-u-predizboroj-kampanji/;

https://www.snews.rs/prof-dr-sead-semsovic-duboka-drzava-izbacuje-bosanski-sa-dunp-a/#google_vignette;

https://www.snews.rs/odgovor-reagovanje-na-tekst-prof-dr-sead-semsovic-duboka-drzava-izbacuje-bosanski-sa-dunp/#google_vignette; https://sandzacke.rs/featured/ko-je-dr-faust-iz-novog-pazara-kadar-sda-na-dunp-prodao-bosanski-jezik-srpskom-svetu/; https://sandzacke.rs/stav/bosanski-jezik-na-univerzitetu-u-novom-pazaru-gdje-ba-ode/;  https://sandzakpress.net/ko-protjeruje-bosanski-jezik-sa-dunp/ (22. 02. 2024).

Драгољуб Петровић / Васељенска