Драгољуб Петровић: ПОСЛЕДЊА РЕЧ ПРЕДСЕДНИКУ

Писао сам ти, мој Председниче, више пута о неким темама о којима смо и ти и ја, као бивши понављачи, остали једнако необавештени. Више ти нећу досађивати ако те данас Шолц, „у четири ока“, убеди у оно у шта твоје претходнике нису успе[ва]ли ни Хитлер, ни Бизмарк, ни Черчил, ни Вилсон.

Нити ико од оних светских разбојника који су нам као своје „дипломатске поучитеље“ слали представнике оне људске сорте која се, док је било Срба, међу њима могла појавити, али не и дуже задржати. То сам схватио кад су ми двојица од њих остали у памћењу по својим необичним презименима – Терал и Мантер.

Према таквим „гостима“ Срби су се умели понашати у складу с дипломатским стандардима највишег реда: њих би брзо отерали у мантерину.
Помињем ти „с предумишљајем“, мој Председниче, овај стари српски дипломатски манир: „у четири ока“ питај свога данашњега госта зашто „литијумску лепоту“ тражи у Србији кад зна да тога у свом дворишту има десет пута више него ти у своме? И питај га зна ли зашто су Норвежани и Португалци протерали Рио Тинто чим је први пут помолио нос преко њихове капије? И јеси ли сигуран да он за тебе неће имати покоје непријатније питање? Рецимо, како је уситњавана она коруптивна свотица од милијарду долара?

Зна се, наиме, да је та свотица одбијена тамо где је била намењена, али је тада направљена грешка и понуђач није био прогнат (као што су то са њим урадили Норвежани и Португалци) већ остављен да се више од 20 година „одомаћује“ и да ону свотицу уситњује на много ситних српских званичника. И да ли би се могло догодити да тебе данашњи гост припита знаш ли како је она свотица уситњавана? По неким знацима, рекао бих да ти понешто од тога и није непознато: пре три дана оснажио си ону Уредбу Владе Србије „у циљу »оживљавања« Просторног плана подручја посебне намене за реализацију експлоатације и прераде минерала јадарит »Јадар« – која је негде раније била скрајнута као незаконита. Процењујем да такво понашање постаје панично и да указује на то да су неки рачуни стигли на наплату; и да се то потврђује чињеницом да су се и И. Дачић, и А. Брнабић, и С. Мали одједном појавили као специјалисти за Јадар и јадарит и да је све твоје „окружење“ уплетено, уловљено – такорећи, у риотинтовску мрежу.

И сад постаје извесно да се од тако јевтине људске јапије, каква се Србима наметнула за предводнике у најтрагичнијем тренутку њихове историје, не може очекивати ништа лепше од онога за шта још не постоји реч у српском језику, а шта је Рио Тинто припремио Србима за следећих 60 година: 18 милиона тона борне киселине, 19,2 мил. т. сумпорне киселине, 90 хиљада т. натријум хидроксида, 114 хиљада т. хлороводоничне киселине, 6,6 мил. т. калционе соде, 3,6 мил. т. негашеног креча, 4,8 мил. т. цемента, 300 хиљада т. цемента за подградњу рудника, 36 мил. т. „за агрегат за пасту за запумпавање“, 1,56 мил. т. натријум сулфата… И за све то, мој Председниче, тебе ће Шолц уверавати да је лековито и да он, из превелике љубави за Србију, одбија да толику лепоту ископава у свом дворишту.

Извесно је, дакле, да ти Шолц долази да те уцени: он зна, боље од тебе, како је Рио Тинто уситњавао ону свотицу, он зна кога је све (и како) корумпирао и сад ону студију о лековитости својих производних процедура Рио Тинто више и не мора приређивати: свако зна ¬– осим корумпиране српске власти – да се толико милиона тона најразноврснијих киселина не може протурити кроз наркомански шприц, али се може уништити народ који је утемељио европску културу и цивилизацију. И истурити Шолца као последњег Хитлера да потврди суд да „германски народи имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“, али им ваља признати да брзо и лако уче оно што улази у круг вештина које се означују као злочиначке. И то се потврђује чињеницом да су на четири петине своје садашње државне територије, од VIII до XII века, затрли Словене (и најавили да ће томе додати и Србе проглашавајући их „за нове балканске досељенике“). Зна Шолц да се нашао у прилици да опосли оно што злочинцима који су му претходили никако није полазило за руком.

И да за то Немци сада неће гинути као што им се двапут догодило у ХХ веку: пред њима се сада нашла најјевтинија српска власт. Она која се одрекла народа за чијег се предводника наметнула и уместо заштите народних интереса – истакли приоритет властите стражњице. Такве наводе потврђују српски министар Синиша Мали и помоћник државног секретара САД за енергетске ресурсе Џефри Пајат тврдећи да је то „генерацијска прилика за Србију“, али и „економски приоритет Европске Уније“. И ваља нам одмах признати: Пајат зна шта прича, а Синиша не зна шта брбља. Да зна, схватио би да се милиони тона оних киселина не могу држати ни под каквом контролом и да ће за вечност бити отровано и Доње Подриње, и Посавље, и два Поморавља, и Подунавље до Црнога мора. И да би о томе требало обавестити и Бугарску, Румунију,Молдавију, Украјину, Русију, Турску… И припитати и њих шта мисле о Пајатовим „економским приоритетима Европске Уније“.

Покушај, мој Председниче, да макар мало успориш – ако се већ не мислиш зауставити и свог данашњег госта отерати у мантерину. Ти си Србима већ нанео више зла него ико у њиховој историји, помогли су ти у томе и твоји претходници (Ђинђићи, Тадићи, Лабуси, Динкићи, Ђиласи), али ће теби бити уписано да си као ликвидациони управник српске националне пустиње оверио све оно што су ти они приредили, а ти пропустио прилику да макар над несрећном Србијом – не спушташ гаће!

Драгољуб Петровић / Васељенска