Од литијума до политичке каријере: Како борба за вођство обликује опозицију у Србији

Невероватно је како су за само месец дана у Србији нестали сви проблеми и све се претворило у један заједнички – литијум! Нема више ни корупције, ни сиромаштва, ни проблема са Косовом и Метохијом, ничега док се не реши проблем који у пракси није ни на видику. 

Док медији и друштвене мреже брује о потенцијалним еколошким  последицама експлоатације овог минерала, друге важне теме остају у сенци. Иако из дана у дан постаје очигледно да је ова ситуација вештачки наметнута, али природно прихваћена, и да режиму ово одговара јер се скреће пажња са горућих проблема и решава онај који и не постоји, бар не још увек.

И док литијум виси у ваздуху једино питање које мучи све јесте како и ко ће да преузме протесте. Прозападна опозиција је већ пробала, и народ им је показао шта мисли. Небојша Зеленовић је отеран са протеста у свом родном Шапцу. Народ више нема поверења ни у еколошке организације. Још када се имају и виду бројни сукоби међу њима и оптужбе ко за кога ради…

Познато је да Ћута гаји озбиљну нетрпељивост према Кокановићу, јер верује да је овај открио његову праву природу – да је Кокановић човек Службе.

Кокановић, са своје стране, по сваку цену жели да се наметне као вођа протеста. Он у овоме види не само прилику да буде у центру пажње, већ и да започне своју политичку каријеру. Тема литијума му је идеална, јер без ње никада не би добио прилику да се нађе пред камерама. За њега је ово питање много више од самог еколошког проблема – то је његова карта за улазак у политички свет.

Међутим, сукоб између Ћуте и Кокановића није само личне природе. Кокановић је наклоњенији другим еколошким организацијама, посебно покрету “Крени-Покрени”, који је познат по својим блиским везама са Службом. Овај сукоб идеолошких и личних интереса још више компликује ситуацију, чинећи опозицију разједињеном и неспособном за координисано деловање.

Као неко ко се активно нуди да стане на чело протеста против ископавања литијума, Радомир Лазовић, представник Зелено-левог фронта, види ову ситуацију као своју велику шансу. Ипак, његова перцепција је у великој мери погрешна, јер нема реалних изгледа да заиста преузме вођство ни у протестима са мањим захтевима, попут оних за смањење цене бибера, а камоли у борби против једног тако великог пројекта као што је ископавање литијума.

Упркос томе, Лазовић у Ратку Ристићу види свог главног конкурента и чини све што је у његовој моћи да га саботира. Спекулише се да Лazовић ради на томе да истисне Ристића из игре, користећи сва средства која су му доступна како би осигурао свој утицај и потенцијално преузео вођство. Овај сукоб унутар опозиције додатно компликује већ хаотичну ситуацију и ствара додатне препреке за организовање ефикасног отпора властима.

Многи су од самог почетка протеста очекивали да ће управо др Бранимир Несторовић ипак преузети вођство. Ово очекивање и даље постоји, јер се Несторовић види као једина здрава снага у хаотичном политичком окружењу.

Његова независност од служби и чињеница да га не финансирају страни фондови, даје му кредибилитет који многи други актери на политичкој сцени немају. Овај статус му омогућава да остане непристрасан и да не подлегне притисцима који би могли да га натерају да подржи неке друге интересе, као што је лобирање за ископавање литијума у корист страних компанија. Супротно томе, многе еколошке НВО, као што су “Крени-Промени” и “ПроГлас”, које се финансирају из страних амбасада и фондова.

Зато постоји све већи притисак на Несторовића да стане на чело протеста. Многи верују да би он могао да уједини опозицију и да усмери протесте у конструктивном правцу, који би одражавао стварне интересе грађана, без утицаја страних играча и скривених агенди.

Софија Марић / Васељенска