Опрезно с “ослобођењем” (трећи део)

Опрезно с “ослобођењем” (трећи део).

Свршава се овим наставком…

Кад је, после рата, новоуспостављена комунистичка власт ухватила Дражу Михаиловића и извела пред свој суд и прогласила кривим “за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-1945)”, то је, по свему, деловало друкчије но што се знало на другој страни.

Нацисти су Дражину главу уценили са сто хиљада рајхс­ма­ра­ка у злату, а генерал Александар фон Лер (1885-1947), од 1942. командант Југоистока и заповедник немачке Армијске групе Е, 31. марта 1943. го­дине назива га “душом покрета отпора у Србији”. Истога дана, генерал Алфред Јодл, у име Врховне команде Вермахта наре­дио је да “на­кон уништења Титове комунистичке др­жа­ве, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају неприја­тељског искрцавања на Балкану”. Маја исте године, генерал Рудолф Листерс наређује једном пуку дивизије “Бранденбург” да “главни циљ пука остаје хвата­ње особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове ар­хиве”.

Херман Нојбахер у својој књизи Специјални задатак на Бал­ка­ну, Београд 2004, назива Дражу “славним јунаком српског от­пора, који се са својим четницима вратио балканској традицији и тиме спасао част нације”. Амерички председник Хари Труман одликовао је Дражу Ми­ха­иловића, по­смрт­но, “Легијом за заслуге – Главни командант”, уз образложе­ње да се “генерал Михаиловић одликовао изван­ред­ним држа­њем”, да је “као врховни командант Југословенске вој­ске и као министар војни, организовао и водио важне снаге от­по­ра против не­пријатеља који је окупирао Југославију”, да је “кроз неустраши­ве напоре његових трупа, много америчких ваз­духопловаца било спасено и враћено под савезничку контро­лу”, те да је “гене­рал Ми­хаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабде­вање, водио борбу под крајњим тешко­ћама и допринео матери­јал­но савезничкој ствари и коначној савезничкој победи”. Чак је и Слободан Пенезић Крцун, онај који је непосредно после рата запре­тио Србима да их је “премного остало у животу, али има­мо времена да ту грешку исправимо” (због чега је само у Београ­ду, по најблажим процена­ма, првих дана по протери­ва­њу Немаца од живота “ослобођено” најмање 30.000 Срба, дру­где и много више), у лето 1961. године рекао Миливоју Дра­шко­вићу, прав­нику, тада члану Комисије за уставна питања Скуп­шти­не Ср­бије, да “постоје две тезе о улози Михаиловића која се не могу из­мирити.

По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се каже. По другом мишљењу, које и ја де­лим, Дража је био вођа контрареволуције, а не квислинг. Дража је мрзео Нем­це као и ја.

Ми смо га гонили и убили, али зато што је био вођа кон­трареволуције, а ми смо изводили револуцију…”

Кр­цун је том приликом рекао да и се у народу о тим дога­ђа­јима не зна много, као и да је “међу нама (у партијском и држав­ном врху – ИП) дуго било разлика у гледањима када то и како саоп­штити народу. Сада је, најзад, постигнута сагласност да се мора изаћи пред јавност. Али је онда настао други проблем. Како све то отворено рећи, а да се у народу који то чита не јаве и сим­патије према Дражи”.

Уз текст “Коме је још до титовања”, писан јула 2023. а исте године објављен у потписниковој књизи “Антисе(р)бизам”, Михаило Радан (радан.михаилоЖгмаил.цом – не знам човека) послао ми је коментар: “За време своје владавине, Тито је владао као ‘црвени цар’. Имао је много вила и одмаралишта, само у свом возном парку имао је 85 аутомобила, а током владавине користио је укупно 234 вози­ла. Тито је Стаљину поклонио ‘мерцедес бенц 770’ који је био вла­с­ништво Анте Павелића, а добио га је од Хитлера – сада је ау­то­мо­бил у Москви.

Одржавање имовине коју је Тито користио, виле, одмаралишта, плави воз, брод Галеб, његова путовања са мно­го­бројном пратњом, коштало је годишње 365 милиона долара, што значи милион долара дневно. Шта нас је још снашло под Титом, а да они који жале за тим временом и не помињу? Под Титом је протеран србски краљ и владар. Под Титом је пресељена србска ин­дустрија у западне републике. Под Титом су опљачкани, поби­је­ни и протерани србски домаћини. Под Титом је Србија органи­за­ционо осуђена на смрт – покрајине. Под Титом су инсталирани антисрпски кадрови на свим важним, управним положајима у Србији. Под Титом је разбијена целовитост СПЦ. Под Титом су отимана имања домаћина и цркве и спречавана вера Право­слав­на. Под Титом је отето име србском језику и наметнута латиница. Под Титом су испражњена србска села која су остала без људи и без инфраструктуре. Под Титом је амнестиран усташки злочин и геноцид у НДХ над Србима, а прогањан сав србски родољубиви род. Под Титом је Хрватска једина фашистичка земља која је из рата изашла већа него што је ушла у рат. Под Титом УДБА је убила више људи у другим државама него све остале земље заје­дно. Под Титом после рата убијено је, само у Београду, више људи него у целој Француској која је многољуднија земља од Србије. Под Титом се учила лажна историја. Под Титом је срушена Њего­шева капела. Под Титом Србија је остала без ратне одштете. Под Титом Србији су одузети Западни Срем, Црна Гора, Македонија, Барања – то су територије које је Србија унела у краљевину СХС а Срби су их заједно са Русима поново ослободили. Под Титом је била стална повика на србску хегемонију и Велику Србију, а он створио Велику Хрватску и раселио србски народ, забранио по­вра­так на Косово, Македонију. Под Титом је улудо изгинула срб­ска младост од Срема до Трста. Под Титом су конвертити постали народ. Под Титом је прогањана србска интелигенција. Под Титом је спроведено удаљавање Србије од православне Русије и Грчке. Под Титом смо 1953.  ушли у Балкански пакт са Турском и Грч-­ком, чланицама НАТО пакта и тако ушли у западни систем кома­н­довања. Под Титом Београд је био центар ЦИА-е за Балкан. Под Титом смо били дужни, а да то нисмо знали. Под Титом је био мир, јер рат и мир контролишу велики, а они су тада хтели мир. Под Титом су створени ‘несврстани’ да те земље не би ушле у Ис­точни блок, а у НАТО нису хтеле јер су западне земље њих некад држале као колоније. По распаду Југославије Србија има више ме­ђусобних спорова око граница него све остале републике заједно. Зло које је Тито нанео српском народу је још несагледиво, а његово име се налази на свим светским листама највећих диктатора и злочинаца, међу првих 20, а по податку републичког ге­одетског завода у Србији 279 улица носи Титово име”.

У директној вези с овим јесте и податак академика Косте Михаиловића (1917-2007), економисте и правника, да је у Брозово време, у Југославију ушло стодеведесет пет (195) милијарди долара, а зна се само за сто двадесет четири (124) милијарде. Оне преостале милијарде служиле су за Брозово трошкарење.

Черчил се у целој овој причи налази и због “савезничке” сарадње са комунистичким “лидерима” на подручју окупиране Краљевине Југославије, током које је, од октобра 1943. до септембра 1944. године, енглеска авијација кори­шћена за разарање србских градова. Тако је, примера ради, Ниш разаран петнаест пута, Београд једанаест (најжешће на Васкрс 1944), Лесковац – не зна се колико пута, Краљево шест, Подго­рица (почетком 1945. године и овом потписнику дало се да види остатке онога што се до рата називало Подгорица), Земун и Али­бунар по 4, Нови Сад 3, Смедерево, Никшић, Ћуприја и Поповац по два пута а бомбардовањем су били “почашћени” и Панчево, Сремска Ми­тровица, Рума, Велики Бечкерек, Крушевац, Крагу­јевац, Ковин, Велика Плана, Бијело Поље, Сјеница, Куршумлија, Прокупље, Вучје, Лебане, Грделица, Подујево, Рашка, Сталаћ, Митровица, Приштина, Пећ, Нови Пазар, Цетиње, Колашин, Жа­б­љак, Шавник, Андријевица, Гацко, Билећа… Када се то догађало на Васкрс, бомбе су падале у виду писаних “честитки”, на србском језику: “Срећан Ускрс”. Посебна прича био је Лесковац одабран да буде бомбардован 6. септембра 1944. године, на рођендан краља Петра Другог Карађор­ђевића, а Кочи Поповићу, комуноусташком другу својих другова, била је то прилика да цео посао уговори са Фицројем Маклејном, “представником оне Енглеске која је своје победе увек била спре­мна да издашно плати туђим животима”. Њих двојица посматрали су тај “подухват” са неког брда из околине, а Маклејн је о томе записао: “Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина. Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом… Чак су и партизани били потресени”.

Едмунд Глез фон Хор­стенау (1882-1946), од 1941. до 1944. године немачки опуномоћени генерал у НДХ, са задатком да заступа интересе Вермахта и по­мо­г­не у формирању Павелићеве војске, пише у свом дневнику (ка­сније објављеном у мемоарима “Између Хитлера и Павели­ћа”) да су “Срби су новој држави која се простирала од Јадрана до Дрине и Земуна били приморани да беже јер су им одузета сва гра­ђанска права и отимана им је имовина. Бежали су углавном у Србију. Масакр над Србима десетковао је њихов број. Већ концем априла 1941, усташе су формирале први конц-логор у Дрњу код Копривнице. Касније је основано још неколико њих, међу којима и озлоглашени Јасеновац. На основу немачких процена, до јесени 1941. убијено је приликом погрома и у логорима 200.000 Срба. До краја 1943. посланик др Нојбахер (Херман, 1893-1960, специјални немачки изасланик за Балкан током ратних година – ИП) процењује број убијених Срба на око 750 000”. У писму Хајнриху Химлеру, Глез фон Хорстенау казује да су немачке трупе “неми сведоци бру­талности усташа над Србима, Јеврејима и Циганима”, а згрожен усташким покољима над Србима, нарочито Јасеновцем, он подсећа да су “изумитељи концентрационих логора били Бри­танци у Бурском рату, но та мјеста ужаса досегла су врхунац овдје у Хрватској, под Поглавником, којег смо ми поставили”.

Ужас хрватских логора и Хорстенауова згроженост хрватским злочинима над Србима нису сметали Марку Белинићу (1911-2004), “народном хероју” и високом комунистичком “чимбенику” у Хрватској, да 4. јула 1966. године званично откривајући споменичко обележје постављено у Јасеновцу, изјави да су “овај логор овдје гдје данас откривамо споменик подигли немачки фашисти да би уништили хрватске комунисте и родољубе”. Баш тако не “досећајући” се да Хорстенау, већ при крају рата, назива Хрватску “несрећном земљом”, а за Хрвате ка­же да је то “несрећан народ који никад не зна шта жели”.

Могло би бити да је исти тај Хорстенау знао за објашњење Ивана Кукуљевића Сакцинског (1816-1889), извесно време и пред­сед­ника Матице хрватске, дато 2. маја 1843. године, на седељци хрватског сабора, ко су Хрвати: “Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – нисмо укупно ништа”, али му се, највероватније, није дало да чује од некога или да завири у књигу “Европска позорница”, објављену 1653. године у Франкфурту на Мајни, и прочита каквим су се све злочинствима бавили Хрвати у Тридесетогодишњем рату, при уласку у Магдебург, у Немачкој (1631), злочинствима која су изродила изреку Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата. На пример: “Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су углавном женама, којих је било 53, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама… Уопште не може да се опише ни искаже какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели са собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом”.

У том и таквом “незнању”, Хрвати су, под високим покровитељством Свете Столице познатије као Ватикан, током Дру­го­г свет­ск­о­г рата по­рушили преко четиристо православ­них храмова, убили петорицу православних владика и преко две­ст­а двадесет православних све­штеника. Поред тога, присилно је поримљено преко двеста пе­де­сет хиљада православних Срба, од којих су многи после тога чина на најзверскији начин побијени. У “Споменици Динарске ди­ви­зије 1941-1945”, Прва књига, Торонто/Канада 1993, стране 128-129, читамо да католички свештеници нису зазирали ни од учешћа у убија­њу православне деце. Тако, на пример, римокатолички свештеник Д(ионисије?) Јурић обја­шња­ва да “данас није више гријех убити дијете од седам година, у случају да се то дијете противи нашем усташком покрету”. У ма­сов­ним злочинима по србским крајевима у Хрватској и Босни уче­ствовали су бројни свештеници, редовници и њихови ученици. Слу­чај Петра Брзице, ван сваке сумње, један је од најневероватнијих у овој ка­тегорији. Брзица је био студент права и један од ватрених приста­лица Католичких крижара, истакнуте католичке органи­за­ције; он је 29. августа 1942. у току дана и ноћи заклао 1.360 за­твореника у концентрационом логору у Јасеновцу и био за то на­гра­ђен златним сатом и проглашен краљем кољача. Др Никола Николић, Хрват и католик, био је очевидац овог недела. Фрање­вачки редо­в­ник Филиповић био је једно време командант логора у Јасеновцу; поступајући по савету оца Д. Јурића, он је “омогућио” да најмање 2.000 православне деце помре од глади док је логор био под ње­го­вом управом.

Како Срби нису особито приљежни у бележењу сопственог страдања, разумљиво је што ће познији хроничари констатовати да је после неколико деценија тешко утврдити тачан број кому­ни­стичких жртава у ратним годинама и непосредно после њих. Стра­ни историчари, опет, темељили су своје радове на различитим из­ворима, те тако, на пример, гроф Николај Толстој вели да су пар­тизани током последњих ратних месеци 1944. и 1945. године побили преко 350.000, док Енглез Мајкл Лиз наводи цифру од 250.000 људи…

У складу са сопственим “открићем” да они страну-две раније поменути немачки “специјалци” – Хорстенау и Нојбахер – појма немају, др Вељко Ђурић Мишина (1953) као “историјски” шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, присвојио је сва овлашћења да медитује о “срећној” Хрватској и њеном “срећном народу” који увек зна шта жели. Ово последње чак и кад се 1903. пожели да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све хрватско да буде римокатоличко, што укључује и србско страдално “уживање” у Независној Држави Хрва­тској (1941-1945). Па се, тако, 6. јуна 2021. године од њега могло сазнати да је Глез фон Хорстенау “прескочио неколико чи­ње­ница битних за разумевање контекста”, а да су Нојбахе­рови “елабора­ти писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког одно­са. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза се­бе нема никакве релевантне и проверљиве доказе”. Ту “нерелевантност” и “непроверљивост” али не бавећи се “секундарношћу” и “индиректношћу”, др Ђурић пошире је “дал е­ла­борират” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав исто(не)мислећи Н1 (хттпс://рс.н1инфо.цом/вести/дјуриц-мисина-према-изјавама-сведока-у-јасеновцу-измедју-98-000-/), када је “високоумно открио” да се, без обзира на “процене од 30.000 до 1.400.000” страдалника и број­ка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у шко­лама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до ци­фре од 98.000 до 208.000 жртава”. Без обзира на то, он ће “при­зна­ти” да то није коначан податак, већ слободна про­цена сведока”.

Кад је реч о сведоцима, дрВељко не открива које су то особе биле, колико су времена и у којој улози тамо боравиле и откуд им у сведочењу стопостотна разлика разлика, али ће зато навести да је “први незваничан податак дао Јосип Броз Тито који говори о 10.000 највернијих синова Хрватске убијених у Јасенов­цу, Андрија Хебранг говорио о 25.000, меморандум срп­ске цркве о 180.000, влада у Лондону 370.000”. Дода ли томе да било који “сведок није до краја поуздан”, те да је “игра бројева погодан по­литички моме­нат за манипулацију међународним односима, али и психом наро­да” (за Мишину, “у питању је класично днев­на политичка манипу­лација” којом се “хушка народ”), др Мишина Ђу­рић нагла­си­ће да “комунистичкој власти од 1945. го­ди­не одговара велики број жртава усташког режима – зато да би сакрили… податак о 350.000 људи који су били жртве парти­зана”, те да је “против тога да бројимо жртве и да је за то да пописујемо жртве Јасеновца”.

Приброје ли се цифри партизанских жртава оних 300.000 које Немци признају за “своје”, мора се поставити питање шта да се ради с оним остатком до “1,685,000 људи према званичном извештају од 26. маја 1945. године, односно 1.706.000 према каснијем извештају… Број жртава рата је знатно нижи” и он, мада др Животије Ђорђевић (1926-2017) пише да су србски демографски губици износили 1.820.000 људи – убијено је њих 1.607.000, 57.000 их је протерано, а 156.000 српске деце није рођено -, што, у односу на укупне југословенске губитке, србски чине 90 одсто жртава, према рачуници демографа Владимира Жерјавића (1912-2001) износи 1.014.000, односно 1.027.000, како каже његов струковни колега Богољуб Кочовић 1920-2013). Па, као на лицитацији – ко да мање, у разговору за Хрватски тједник (2017), објављеном и на порталу Цроатиа редивива (хттп://цроатиаредивива.цом/2017/03/16/казимир-каталиниц-зерјавиц-плагирао-коцовица-обојица-објавили-не/) Казимир Каталинић, “хрватски емигрантски повјесничар и политичар… је истакнуо да су и Кочовић и Жерјавић направили исту темељну погрешку јер нису имали у виду чињеницу да су југославенски пописи пучанства били неточни што значи да је немогуће са стопостотном сигурношћу доћи до демографских губитака, а нарочито не до броја стварних жртава. Према Каталинићевом израчуну на подручју НДХ вјеројатно је страдало 273 000 Срба и Црногораца те 427 000 Хрвата”.

Др Мишини по много чему сличан, и Стефан Гужвица, докторирао историју у немачком Регензбургу, научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду, самопредстављен као “и Србин и Хрват” јер има и србско и хрватско држављанство, хрватски повјесничар – то по учешћу на 6. конгресу својих хрватских исто(не)мишљеника, Ријека, 29. септембар – 2. октобар 2021, у уверењу да је “марксизам неопходан за разумевање савремених проблема, осим ако не бисте целог живота… да се вртите укруг и питате се” ни сам не зна шта и о чему, збивања деведесетих година прошлога века назива “контрареволуцијом (која) није поништила само тековине руске, него и француске револуције” (хттпс://њњњ.порталновости.цом/стефан-гузвица-марксизам-је-неопходан-за-разумеванје-савремених-). Ако у “тековине” оне друге револуције урачунамо око милион жртава (међу њима седамсто хиљада Вандејаца (Венда, Срба), а оне прве – 10,180.000 живота у гра­ђанском рату од 1918. до 1920. и, према подацима Централне статистичке управе, 5,053.000 умрлих од глади током 1922-23. го­ди­не (да не помињемо нешто каснији период са више десетина милиона умрлих од глади и побијених), онда је сасвим разумљиво које и какве “вредности” препоручује Гужвичина “наука”.

У такву “научну” врсту спада и Гужвичино “знање” да је “тврдња “према којој су усташе масовно прелазиле у НОВЈ 1944. и 1945. године, потпуно нетачна. Партизани јесу позивали војнике колаборационистичких војних формација да се придруже НОВЈ и нудили им амнестију, под условом да нису чинили ратне злочине. Међутим, амнестија је важила за припаднике Југословенске војске у отаџбини (ово је мимо памети јер они су током рата били једини Титови непријатељи – ИП) и Словеначког и Хрватског домобранства, али не и за припаднике Усташке војнице и Српског добровољачког корпуса Димитрија Љотића. Позив на прелазак у НОВЈ упућен је прво 30. августа, а потом и 21. новембра 1944. године”, што Гужвица тумачи “да амнестија није обухватала усташе” (хттпс://њњњ.новипламен.нет/текстови/о-сараднји-комуниста-устаса/).

Гужвица у “амнестиону” причу увлачи Фрању Пирца, “Словенца по националности и пилота пуковника Хрватског ваздухопловства” који јесте “служио у Југословенском ратном ваздухопловству у Априлском рату, а потом је прешао у Хрватско ваздухопловство. Међутим, цело време је одржавао контакте са КПЈ и само чекао моменат у ком ће добити налог да пређе у партизане. Дакле, по среди није ‘сарадња’ усташа и партизана, него инфилтрација сопствених кадрова у непријатељске редове, што је легитимна ратна тактика”.

Могао је написати тако јер му “под капу” није ишло сведочење Елија (Илије) Поповића, “америчког представника при Савезничкој мисији (коју су водили Енглези) при штабу Партизанских снага… ‘Био сам у једној просторији зграде где је наша Мисија била смештена.. изађем напоље на ваздух и у даљини видим прашину на путу којим су се кретала нека возила. Мислећи да је у питању напад… алармирам чланове Мисије и зграбим оружје. И ако се Енглези, чланови Мисије, много нису узбуђивали, ја сам се вратио напоље. Аутомобили су се већ доста приближили и видех да су то путничка кола. Што ме је збунило је то да је већ била постројена почасна стража испред које је стајао Тито. Када се колона приближила видео сам на њима војне ознаке усташког ваздухопловства. Пирц и Тито су се срдачно поздравили и изљубили у образ. Исте вечери одржан је свечани банкет у част новопридошлима. Жустро сам протестовао и одбио да присуствујем том банкету. Сутрадан ми шеф Мисије, Енглез, саопшти да као неподобан морам да напустим Мисију и да сам прекомандован у Италију” (Р. Макдауел, Наведено дело, 6).

Све у свему, Гужвици се, као хрватском повјесничару, мора признати право на “легитимну тактику” да прећути све оно о чему нас исцрпно обавештава Животије Ђорђевић у својој тротомној књизи посвећеној осветљавању тих проблема а тицало се периода од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. године, током којега је Броз “уписао” у партизане 80.000 усташа признајући сваком од њих не само дотле стечен чин, већ и захваљујући им за сваки дотле почињен злочин над Србима.

Подразумева се да се на неке од њих односила порука краљевског дипломате Николе Павелића, маја 1942. године послата члану избегличке Владе Ивану Шубашићу: “Када цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће бити са нама Хрватима. Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба – по тридесет и четрдесет очију одједном” (хттпс://јадовно.цом/др-зивотије-дјордјевицоко-80-000-устаса-било-у-титовим-униформам/– први пут објављено 30. маја 2017).

Ако се већ Гужвица опире тврдњи да су “усташе масовно прелазиле у НОВЈ 1944. и 1945”, чини то неопрезно јер су се тада у комунисте “уписали” и они који позив са средине 1943. године или нису чули или беху глупи, па у њега нису поверовали.

Гужвица је у комуноусташку причу згужвао и Марка Месића, наводно “пуковника Хрватског домобранства”, који је “након заробљавања у Стаљинграду постао командант Прве југословенске бригаде у СССР-у, састављене од комуниста-емиграната и ратних заробљеника”, али прећуткујићи истину да је тамо предводио “војницу” усташке Независне Државе Хрватске, послате као “појачање” Хитлеровој војној сили у нападу на Русију.

Рат у Србији био је завршен, Београд је ос­ло­бођен, али истини о томе чину није било суђено да исплива на површину јер је србски свет “на време” био упозорен оном Брозовом поруком са самог почетка новембра 1944. године да “Србија нема чему да се нада, за њу неће бити мило­сти”. Али, зато, пре равно тридесет година, Марија Раичевић, удовица Велише Раичевића – онога чија је књига “Хрвати у светлости историске истине” била забрањена и кад је написана (1944, док су Немци још били у Београду), и за Брозова живота –, овоме потписнику испричала је, у великом поверењу, на шта је личило “ослобођење” Београда у партизанској верзији. “И тако, ја и моја пријатељица, жена једног Краљевог дипломате и амбасадора, Вуковарчанина, чекамо поред Карађорђевог парка у ослобођеном Београду да се појави партизанска војска. Наиђоше они, поздравља их окупљени народ… Кад, одједном… из колоне издвоји се један бивши усташа из околи­не Вуковара и мојој се пријатељици обрати: ‘Јесте ли видјели да смо вас нашли и овдје’. И зато, молим вас, у томе што сте написали о раду Велишином, избришите моје име и моје кћери или их измените јер ми не знамо шта нам усташе могу и данас урадити”. (Молба госпође Марије услишена је делимично: у тексту писаном о ауторству поменуте књиге, измењена су имена Велишине жене и кћери).

По већ устаљеном правилу о слању “ре­во­луционара” ТамоГдеТреба, у Београд је, четири-пет недеља по проглашењу Независне Државе Хрватске приспео и Тито, о чему је сведочанство оставио Стефен Клисолд, енглески човек у За­гре­бу: “Како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном пломбираном ваго­ну. Ми не бисмо могли да нађемо драгоценији експорт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет годи­на”. Исто то само мало друкчије, изговорио је и Миле Будак (1895-1945), иде­о­лог хрватског усташтва: “Нема драгоценијег средства за уни­шта­вање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има поприлично лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”. Тридесетак месеци касније, 5. фебруара 1944, Тито је наредио да, “кад будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце. Имовину великосрпске буржоази­је, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хр­ватску и Словенију”. И учињено је тако, па је, примера ради, највећи млин из Вој­водине Србске, из Сивца, премештен у Словенију, у Ајдовшчину, испод једне стене где је тешко наћи места и за коју леју лука или шаргарепе.

Средином децембра 2006, хрватски политичар Стипе Месић изјављује да су “у Другом свјетском рату Хрвати два пута побије­дили… а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња (10. априла 1941. године, на дан када је створена усташка Независна Држава Хрватска на челу с Антом Павелићем – ИП), кад су нам силе осовине признале Хрватску, и побиједили смо послије рата (уз Тита – ИП), јер смо се нашли… опет с побједницима”.

И погрешио је, дакако, будући да су Хрвати извојевали много више победа од “два пута”, од којих је најчувенија она у Јасеновцу у коме су “побиједили” више од милион “борбених” логораша, скоро све Срба. Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни, цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручни­ка Исидора Левија да је у тим списковима било више од мили­он имена.

Током једне посете Сједињеним Државама (1960), Тито се срео са вајаром Иваном Мештровићем, а Иванов син Мате забележио је делић њиховог разговора:

“Зашто се Ви не вратите у Југославију”, пита Тито вајара.

“Бојим се Срба”, одговара вајар.

“Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”!

Без обзира на то што је такав и многострано таквији Тито умро 1980. године – макар онај судија као овлашћени му заштит­ник “лика и (не)дела”, на неком суђењу “пресудио” да није умро, само је при­вре­мено одсутан –, неки “његови” преживели следбеници сматрају сво­јим партијским дугом да и даље брину о остварењу комуноус­та­шких идеја о разбијању Србије и Србства.

Портал “Поткозарје” 7. марта (или 3. јула) 2021. године, под насловом “Како је Тито у Ватикану сакрио доказе о Јасеновцу” (хттпс://поткозарје.нет/2021/03/07/како-је-тито-у-ватикану-сакрио-доказе-о-јасеновцу/) пише да је “Јосип Броз Тито још 1966. године у Ватикан пребацио читаву документацију која на неколико хиљада страница детаљно описује монструозне усташке злочине у логору Јасеновац, где су на најсвирепије могуће начине убијене стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома. Иако је Тито то чинио у најстрожој тајности, његов најближи сарадник и потпредседник СФРЈ Александар Лека Ранковић ипак је дошао до таквих сазнања.  Управо то је, тврде упућени, била позадина најчувенијег политичког сукоба некадашње СФРЈ – између Тита и Леке Ранковића. Тито није био сам у мисији пребацивања папира који документују имена сваког злочинца и сваке жртве јасеновачког логора. Он је то учинио уз свесрдну помоћ свог верног сарадника, тадашњег председника Хрватског сабора Ивана Стеве Крајачића, иначе екстремног србомрсца (Титовога “ДругогаЈа”, најпознатијег по изјави из 1966. године, на крају неке свечаности у Јасеновцу датој рачунајући да су микрофони искључени: “Овдје смо вас премало побили” – ИП).

О пребацивању јасеновачке документације у Папску државу као извору сукоба на релацији Тито-Ранковић говори некадашњи председник Председништва СФРЈ Борисав Јовић који потврђује да је појединости о овом скандалу сазнао још давне 1975, у време кад је ступио на дужност амбасадора у Риму.

– Ранковић је сасвим случајно сазнао шта је Тито урадио, и то од нашег амбасадора при Светој столици, који је то дознао унутар Ватикана. Питао га је како је то учињено без његовог знања. Тита је згрануло како је Ранковић то могао да открије, па је закључио да овај сигурно има паралелну обавештајну службу, која га шпијунира с намером да га дискредитује и уклони с власти. Зато је одлучио да га се реши – тврди Јовић.

Тај црв сумње у Титовој глави, како наводи Јовић, изазвао је сву ерупцију реакција која је претходила смењивању Ранковића, а да никад није речена права истина – да су документа о Јасеновцу скривена и да је Тито био убеђен да Ранковић то никако не би могао да сазна да нема паралелну тајну службу.

О свему томе сазнао сам 1975, кад сам постављен за амбасадора у Риму. Све је то предходило смењивању Ранковића, а да никад није речена права истина – да су документа о Јасеновцу скривена и да је Тито био убеђен да Ранковић то никако не би могао да сазна да нема паралелну тајну службу.

– Ја сам о свему томе сазнао од човека који је од југословенског амбасадора у Ватикану сазнао да је Тито лично наредио уклањање свих папира који директно сведоче о страдању Срба у Јасеновцу. Такође ми је поменуо да о томе ништа не смем никоме да причам – присећа се Јовић”.

Титов “ослободилачки” налог по доласку у ослобођени Бео­г­рад (почетком новембра 1944) да за Србију неће “бити милости” и да се “његови” морају тамо понашати као окупатори, “охраб­рио” је једнога “важног” комунистичког секретара, бившег Ср­бина, да 650.000 побијених Срба по Босни и Херцеговини, у “ре­жији” партизанској или усташкој, свеједно, оправда тврдњом да је то био “дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца”, али је подстакао и “остале” партијске истомишљенике да се одмах размахну и, примера ради, Алек­сан­дру Ранковићу, бившем Србину а многогодишњем Титовом скуто­ноши, пружи прилику да се похвали како је од 1945. до 1951. године пострељано 586.000 “народних непријатеља”, те да се у истом том периоду “одмарало” у тамницама око 3,800.000 Срба… У збивањима током Другога светског рата (која се у југословенској истори­ографији зову “Народноослободилачки рат и социјалистичка рево­лу­ција”), и касније, југословенски “револуционарни” губици зва­ни­чно саопштени убрзо по окончању ратних операција и “револу­ционарних подвига”, износили су 1,706.000 људи, од чега 305.000 погинулих у војничком саставу. Тако саопштен укупан број врло је сумњив, пошто рани послератни подаци Србске православне цркве казују да су срб­ски ратни губици износили око 2,400.000 душа. Зна ли се да су Немци званично “признали” свега око 300.000 жртава својих вој­них активности у Југославији (а они су се врло трудили да забеле­же чиме су се све бавили), остаје нам само да закључимо како су оне преостале жртве припадале комунистичко-усташком “рево­лу­ци­о­нарном” споразуму.

Кад је већ тако, безумно би било противречити разложноме свету што Титов :ик и дело”, чак и кад премного умањује стварне “жртвене” цифре, сврстава у сам врх највећих зликоваца 20. века. Према немачком “Билду”, на листи највећих светских политичких злочинаца 20. века налази се и Тито који се “сматра одговорним за смрт око милион жртава” (2009 – хттпс://бокисингл.њордпресс.цом/2009/12/08/2179/). На “Херцеговачком порталу”, опет, могли смо 2019. године прочитати да се “Тито према листи британског Дејли Мејла, налази на 13. мјесту ранг-листе масовних убојица 20. стољећа”, те да је “одговоран за смрт 570 тисућа људи, углавном политичких противника” (2019 – хттпс://херцеговацкипортал.цом/2019/04/17/тито-на-свим-листама-највецих-злоцинаца-20-столјеца/).

Хрватски “Бранитељски портал” пише 2019. године да “судећи према најновијим подацима из београдског архива… комунистички злочинац Јосип Броз Тито одговоран је за смрт преко 600 тисућа људи који су побијени само у свибњу 1945. године, по свршетку Другога свјетског рата. Узме ли се у обзир да он и његови комунисти (партизани) нису убијали само у Словенији и Хрватској, те да је масовних злочина било и у Србији, Македонији, Црној Гори, на Косову, у Босни и Херцеговини, Војводини, бројка жртава је далеко већа од 600 тисућа и приближава се оној од један милијун жртава – колико му се најчешће и приписује (хттпс://њњњ.бранителјски-портал.хр/јесу-ли-тито-мао-и-сталјин-манји-злоцинци-само-зато-сто-им-није-/). Мада овај “бранитељски” запис сугерише да су партизани убијали углавном “у Словенији и Хрватској”, те да би се поменути шестстотни тисућни број односио углавном на Хрвате и Словенце, ваља знати да се свибња 1945. годигинули су углавном Срби, и цивили у покушају да избегну испред комунистичке похаре, и припадници легалне Југословенске војске у Отаџбини.

Најзабавније у свему јесте што се Брозовим злочинима, данас, баве само Хрвати, у уверењу да су они највише страдали – све са намером да се у заборав потисне истина о хрватским геноцидним злочинима над Србима баш под Брозовом заштитом.

И томе подобно, у недоглед, по рукопису Роберта Макдауела “Кључна улога Срба у Другом светском рату”, у Америци забрањеном за објављивање а у Србији, у преводу Момчила, Ане и Бодина Селића, 2012. године преточеном у књигу под насловом “Стрељање историје”, на 277 страна.

Уза све то, још неколико речи о поводу, о науму да се Срби и Руси заједнички упусте у “обележавање 80. годишњице победе над фашизмом и ослобођење Београда”.

Оно прво – победа над фашизмом – опстаје само као заблуда јер су Немци успели, у америчком окриљу, да остваре накнадну победу у двама светским ратовима и да свој Њелтансцхауунг, “светоназор” у виду фашикратије наметну европском Западу.

Оно друго – ослобођење Београда – ваља обележити “логистичком” подршком Русима, било чајем “в Бјелграђе”, било шљивком као најприкладнијом заменом за вотку, ако ни због чега друго, а оно због истине да је совјетској Црвеној армији Београд био ближи за ослобађање но комуноусташкој братији годинама удомљеној у западној ендехазијској заветрини. Разумљиво, наравно, јер се и сам Тито правдао да “у Србији немамо услова да успешно ратујемо… и да бисмо се тамо само истопили”.

Титов повратак у ослобођени Београд пружио му је задовољство да га “ослободи” налогом да се он и његови у Србији морају понашати као окупатори.

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео