Јерменија: раскол у односима између актуелне власти и цркве се продубљује

Јерменија: раскол у односима између актуелне власти и цркве се продубљује.

Нетрадиционални верски покрети и секте, прозападне групе и невладине организације су на челу актуелне власти.

„свако царство које се поделило у себи је пусто; 
и сваки град или кућа подељена сама против себе неће опстати.”

Јеванђеље по Матеју

Карактеристичан знак друштвено-политичке нестабилности у Јерменији су периодичне ескалације дискусија о улози и месту Јерменске апостолске цркве (Армјанскаја апостолскаја церква ААЦ) у историји и савременом животу земље. Према садашњем уставу, који је пред још једном преправком, Јерменија је секуларна држава, али њен члан 18 каже да је искључива мисија ААЦ као националне цркве у духовном животу јерменског народа, у развоју његове националне културе. и признаје се очување њиховог националног идентитета. Стицање независности допринело је расту утицаја ААЦ-а у политичком и јавном животу, али се активно деловање верских покрета и страних секти које су се слиле у земљу претворило у озбиљан изазов за ААЦ и друштво у целини. Временом је проблем одржавања ауторитета и утицаја ААЦ-а постајао све хитнији.

Пре Баршунасте револуције, ААЦ је одржавао блиске контакте са актуелном владом. То је изазвало критике, али већина становништва и даље није била склона потпуном идентификовању световне и црквене власти. Уочи Пашињановог марша у Јереван, став становништва према руководству ААЦ био је неутралан/индиферентан, а не категорички негативан. Непомирљиви и идеолошки мотивисани противници ААЦ-а били су пре свега прозападне невладине организације, секте и верске организације разних врста које су добијале спољна средства.

У априлу 2018. масовни протести парализовали су живот у Јеревану. С. Саргсиан је био приморан да поднесе оставку и власт је прешла на „народног премијера“ Н. Пашињана. После овога, шеф ААЦ-а, католикос Карекин Други, постао је предмет оштрих критика због блиских веза са бившом владајућом елитом. У сукобу са црквом, улога Н. Пашињана и његовог окружења није била тако очигледна као у сукобу са С. Саргсјаном, парламентом, а касније и правосуђем. Н. Пашињан је одлучио да не улази у отворени сукоб са ААЦ, али убрзо након промене власти, противници њеног руководства (прозападне невладине организације, црквени дисиденти, разне врсте омладинских активиста, итд.) стварају друштвени покрет “ Нова Јерменија, нови патријарх.” Покренула је пропагандну кампању против Карекина Другог, која је била праћена насилним акцијама и офанзивним акцијама према католикосу и свештенству ААЦ.

Протести против католикоса Карекина Другог нису добили широку подршку. Напротив, напади и насилне акције против католикоса и свештенства ААЦ-а изазвали су негативну реакцију у земљи и дијаспори, почели су да компромитују премијера Пашињана и „идеале Баршунасте револуције“. Као резултат тога, покрет „Нова Јерменија, нови патријарх“ је нестао са политичке арене.

Пораз Јерменије у Другом карабашком рату (27. септембар – 10. новембар 2020.) гурнуо је јерменско друштво у стање конфузије и шока. Опозиција је оптужила Пашињана за издају националних интереса и затражила његову хитну оставку. Дана 8. децембра 2020., захтев опозиције подржао је католикос Карекин Другог, који је позвао војну службу да добровољно поднесе оставку. Поглавар страног Киликијског католикозата Јерменске апостолске цркве Арам ИИ такође је позвао премијера да поднесе оставку.

Опозиција није успела да оствари промену власти током почетног таласа негодовања. Пашињан је навео да себе сматра првенствено одговорним за тренутну ситуацију у Нагорно-Карабаху. Средства за легитимизацију његове даље владавине били су ванредни парламентарни избори одржани 20. јуна 2021. На њима је владајућа странка Грађански уговор однела убедљиву победу. Покушаји опозиционих партија да организују масовне протесте и оспоравају изборне резултате били су неуспешни.

За разлику од опозиције, која је наставила да тражи оставку премијера, руководство ААЦ-а је признало резултате избора, честитало му именовање за премијера и пожелело плодан рад. Карекин Други је позвао све политичке снаге на национално јединство.

Пашињан је 6. октобра 2022. на самиту у Прагу званично признао територију сада бивше НКР као саставни део Републике Азербејџан. Католикос Карекин Други оценио је Пашињанове поступке као „неприкладне и не доприносе решавању питања Арцаха“. Организације јерменске дијаспоре су такође сматрале Пашињанове акције неприхватљивим. Јерменски национални комитет Америке (АНЦА) саопштио је да институције, организације и појединци јерменске дијаспоре – нове и старе, грађанске, секуларне и духовне – одбацују Пашињанов безобзирни покушај да Арцах преда Азербејџану као смртну казну за староседеоце Јермене ове светиње. земљиште. У саопштењу Јерменског националног комитета Канаде изражено је „дубоко разочарење и одбацивање става Н. Пашињана у вези са признавањем Републике Арцак (Нагорно-Карабах) као дела Азербејџана. Сличне изјаве дале су и јерменске организације у Русији и другим земљама.

Католикос Карекин Други поново је поновио свој „очински позив“ да премијер поднесе оставку. Пашињан је одбацио критике и рекао да „ако црква има лош однос са владом, то значи да црква има лош однос са Богом“. Он је позвао цркву да “размисли о својој суштини, теорији и вери” и препусти судбину земље у руке власти. Дана 22. маја 2023. на скупштинској седници разматран је проблем односа Владе и ААЦ-а. Пашињан је на њему дао негативну оцену историјској и модерној улози ААЦ, јер су, по његовом мишљењу, у прошлости јерменски католикоси били „агенти спољног утицаја“ и то траје до данас.

Званично признање азербејџанског суверенитета над Нагорно-Карабахом значило је одбацивање принципа тројства јерменске нације (Дијаспора – Арцах – Јерменија) и претходних трилатералних споразума шефова Јерменије, Азербејџана и Русије о мирном решавању сукоба. Азербејџанска војска је 19. септембра 2023. године покренула нову офанзиву у Нагорно-Карабаху. Руски мировни контингент је задржао неутралну позицију, али је већ следећег дана његова команда успела да постигне прекид ватре. Власти непризнате НКР су капитулирали, њен председник је издао указ о престанку постојања републике од 1. јануара 2024. Локално јерменско становништво је било принуђено да побегне на територију Јерменије.

Јерменско руководство је окривило Русију за губитак Нагорно-Карабаха. Разлог за ово опозиција је видела у издаји „страног агента“ Пашињана. Став ААЦ изнео је Карекин Други, који је навео да су узрок трагедије Јермена у Карабаху „агресивне, геноцидне акције Азербејџана, неадекватна реакција света, политика коју воде јерменске власти у односу на Арцах и расцеп јерменског народа“. Истовремено, шеф ААЦ је нагласио да се у садашњој ситуацији Република Јерменија (као и раније НКР) суочава са претњом губитка суверенитета и државности. Руководство ААЦ-а је поновило препоручљивост Пашињанове оставке и тиме изразило подршку опозицији. Као одговор, присталице актуелне власти затражиле су оставку католикоса.

Почетак процеса разграничења јерменско-азербејџанске границе изазвао је нови талас протеста. Пренос пограничних села (раније лоцираних унутар граница АзССР) у Азербејџан опозиција је сматрала још једном издајом националних интереса. Јерменска црква се такође противила територијалним уступцима у оквиру разграничења. У Тавушкој области одржани су протести које је предводио архиепископ Баграт Галстањан, члан Врховног духовног савета ААЦ, поглавар Тавушке епархије.

Опозиција је 24. априла 2024. почела протесте у престоници и прогласила надбискупа Баграта за свог кандидата за премијера. Пашињан је оптужио цркву да организује протесте и делује у интересу бившег председника Роберта Кочарјана. Црквени врх је навео да ААЦ не претендује на власт, али да ће уложити напоре да ојача државност.

Опозиција није успела да обезбеди критичну масу протеста, а покушај да се понови баршунасти сценарио преласка власти у руке „народног премијера” завршио је неуспехом. Архиепископ Галстањан је најавио потребу реорганизације покрета, промене метода борбе и почетка нове рунде протестне активности у јесен 2024. године.

Влада и њене присталице интензивирали су пропагандну кампању против „неразумних“ привилегија ААЦ-а. Да би се постигла оставка католикоса Карекина Другог и „обнова цркве“, у јануару 2024. године створен је нови покрет „Вардананк“ на чијем је челу А. Довлатјан, који се недавно преселио у Републику Јерменију из САД. Демонстративно понижење католикоса и ААЦ-а било је одбијање да 31. децембра 2023. године емитује његово традиционално новогодишње обраћање на државном Првом јерменском и неким другим ТВ каналима.

Након проглашења независности Републике Јерменије 1991. године, јерменску нацију ујединила је јединствена идеологија тројства њених компоненти (Дијаспора – Арцах – Јерменија). При томе, Јерменија (Хајастан) није означавала територију Републике Јерменије у границама наслеђеним од Јерменске ССР, већ много већу територију историјског боравка Јермена. Декларисани циљеви званичног признања Јерменског геноцида од 1915. године од стране Турске, ревизија „офанзивних граница за јерменску нацију“ и повратак територија које су историјски припадале Јерменима испоставило се да су неупоредиви са стварним потенцијалом Републике Јерменије и цео јерменски народ.

Као што смо раније писали , Баршунаста револуција 2018. довела је до радикалне промене у идеолошким и идеолошким смерницама јерменског друштва. Пашињанова политика је осмишљена да пружи подршку наднационалној олигархији која одбацује вредност етнокултурне разноликости човечанства. Пошто су свој цивилизацијски избор направили у корист „светске демократије“, Пашињан и његове присталице теже интеграцији са колективним Западом са његовим „универзалним вредностима“, односно трансформацији јерменског друштва у заједницу појединаца („поносни грађани Јерменија”) који имају потпуну слободу изражавања и самоопредељења своје културе, вере, пола итд. прибор. Ово претпоставља замену националне самосвести наднационалном самосвешћу универзалних „грађана света“ са својим ненационалним јединственим моделом живота, одбацивањем традиционалних вредности и морала.

У Јерменији, присталице одбацивања „застарелог наслеђа наших предака“ су невладине организације, верске организације и тоталитарне секте финансиране из иностранства . Истовремено, различите невладине организације делују првенствено међу младима, док верске организације настоје да у своје активности укључе грађане свих старосних категорија. Број секти се стално повећава и, према јерменским стручњацима, већ износи више од 10 одсто становништва земље (200-350 хиљада људи). Најактивније и најбројније су неопентекосталне секте „Слово живота“, „Нова генерација“, „Рхема“ итд. критична маса протеста који су на крају приморали трећег председника да одустане од власти.

Тренутно удружене, организоване и друштвено активне верске секте и присталице вредности западне демократије (од омладинских активиста до представница ЛГБТ и феминистичких организација) делују као друштвена подршка актуелној власти. Истовремено, конфузија и малодушност која је опстала у друштву након пораза у другом рату у Карабаху претворила је већину становништва у „политичку мочвару“ усмерену на сопствене интересе. У таквој ситуацији, разједињеној опозицији, која наступа под истим слоганима, тешко је да оствари масовну подршку на изборима или уличним протестима.

Историјска перспектива Републике Јерменије и јерменског народа биће одређена како глобалним променама које се дешавају у свету, тако и односом снага који ће се појавити у међународној арени између колективног Запада с једне стране и Русије, Кина, Индија и глобални југ са друге, и избором њених грађана за „универзалне западне вредности” или даљи развој на основу сопственог културног и историјског наслеђа.

Александар Крилов/ФСК.РУ

Бонус видео