Ивелин Прванов: Шта је приступање Северноатлантској алијанси и ЕУ донело бугарском народу

Шта је приступање Северноатлантској алијанси и ЕУ донело бугарском народу и да ли поклањајући поверење суверенистичким странкама грађани гласају за голи опстанак

Одлука Ивелина Прванова да уплови у политичке воде-наметнула је нимало весела стварност у Бугарској и још невеселија чињеница да на јавној сцени није постојала опција која би изнела идеје за које се интимно залагао- а које су садржане у прогласу покрета „Препород“ – Бугарску вратити Бугарима.

„Пре неког времена пожелео сам да прочитам књигу о нашим биткама у Првом светском рату. Показало се да таква књига не постоји и био сам принуђен да је напишем. Тако се родила и идеја о осветљавању једног другог историјског периода. Испоставило се да и у политици и управљању државом такође не постоји особа која би могла да спроведе оно што сматрам важним. Није било ниједне партије у последњим деценијама, која би задовољиле моје тежње. Тада сам се упознао са групом ентузијаста и створена је партија Препород“, каже Ивелин Прванов, народни посланик, члан председништва организационог савета, члан парламентарне комисије за одбрану Републике Бугарске, и члан бугарске партије и покрета Препород (Възраждане).

Који су циљеви покрета Препород?

Примарни циљ је обнова Бугарске – и враћање статуса економске, културне, друштвене и политичке силе, какав је некада имала. . . Желимо да будемо равноправни са другим државама у Европској унији, на Балкану и свету. Диктат страних влада, војски,страних интереса био је у супротности са нашим – усмерен против бугарског народа и државе. Ми желимо да Бугарску вратимо Бугарима.

Програм сугерише да је Бугарска изгубила суверенитет. У којој мери је тој чињеници допринело приступање земље НАТО-у и Европској унији?

Чланство се показало штетним. Такав избор је, у име народа, направила псеудо-елита, потчињена страним интересима која је и створена на начин како се то ради у колонијама. Она је решила да помоћу пропаганде обмане народ са обећањима да му предстоји добар и лагодан живот. Међутим, видимо да је материјални стандард Бугара нижи од онога који смо имали од 1979. до 1990. године. Да, неки су постали олигарси, попут оних у Латинској Америци, али већина се суочила са падом животног стандарда и високоим процентом незапослености. То је рачун који је народ платио.

Поред евидентног расцепа између неколико стотина изузетно имућних и народа, шта видите као главне проблеме, а потом и задатке бугарског народа?

Основни проблеми проистичу из споразума које је наша влада потписала, посебно оним који су склопљени приликом уласка у Европску унију и који су се негативно одразили на нашу привреду. О томе је требало да се преговара. Овако смо препознати само као тржиште, као потрошачи. Многа наша предузећа су ликвидирана. Бугари су на Балкану били највећи произвођачи низа пољопривредних производа, који су се извозили широм света. Млађе генерације не моге да схвате да смо имали космонауте, да смо производили космичку опрему и технологију, која се користила и на орбиталној станици (Мир, прим.аут.). Када чују тако нешто, млади људи у неверици кажу „То је немогуће.” Напросто, хоризонт очекивања је веома снижен, до нивоа дневног преживљавања. Оно што се види у медијима и на рекламама које позивају на потрошњу, највише је достигнуће о којем се машта.

Шта смо још изгубили као нација? Изгубили смо оно што је раније јачало народ, а то је пољопривреда. Ми смо традиционално пољопривредна земља и бавили смо се превасходно воћарством и житарицама. Имали смо све што је потребно за прехрану, а сада људи на селу немају са киме да раде, немају од кога нешто да позајме. Када неко од старијих умре, нема ко да га наследи. То је велики демографски проблем. Када су направљене квоте, показало се да често произвођачи не могу да продају производе, а с друге стране није било посла, па су почели да емигрирају. Недостатак у домаћој пољопривредној производњи, настао емиграцијом и падом наталитета надомештен је увозом – опет по квотама. Производња у другим чланицама је у тој мери аутоматизована да подстиче додатну депопулацију села.Дакле, продубљује се демографски проблем, то јест проблем опстанка породице. Ако неко у Бугарској хоће да почне да ради и изађе на тржиште суочава се са проблемом јер је домаћа потрошња, услед смањења броја становништва, све мања. Уколико хоће да буде извозно орјентисан, тамо га већ чекају велике међународне корпорације.

Дотакли сте се граница, у смислу извоза. Међутим, када су оне већ споменуте, не можемо да пренебрегнемо чињеницу да је близу ваших граница рат. Какво се народ у Бугарској односи према сукобу на истоку Европе?

Огромна већина људи је пријатељски настројена према Русији и према руском народу. То није ствар притиска већ емоција. Бугарска је дала ћирилицу као темељ културе савремених словенских народа. Словенски народи су као деца која су порасла, а Бугарска је као стари родитељ, који је ослабио и који тешко може да штити дете јер је и њему самом потребна помоћ. Бугари, њих око 75 посто, по резултатима различитих социолошких истраживања, доживљавају Русе као део своје породице. То је разлог што глобалистичка, мултикултурална елита улаже огромна средства у антируску пропаганду. Телевизије, радио станице и новине покушавају да усаде у срца и душе омразу и створе раздор у породици. Као што је речено у Библији да дом који остаје у слози други не могу да униште. Али нејединство се раширило међу народима источне Европе. Људи, који заиста спроводе антируску политику чине можда 6 до 7 одсто становништва. Можда има још толико апатичних, али огромна већина је другачије настројена. Ипак, одлуке доноси елита, која црпи своју снагу из метрополе (колонијални центар, С. Ј.). Бугарска није консултована по питању НАТО. Код нас није било референдума, није било гласања о том питању. Бугарска није питана ни да ли жели да буде чланица ЕУ. Ту одлуку донеле су псеудо-елите уз помоћ Англосаксонаца. С друге стране, уколико би се Руси појавили на нашим границама, они најгласнији у њиховој осуди рекли би: „Ми нисмо такви. Ми смо вам пријатељи. Прикривали смо се, јер смо били изложени притиску непријатеља, који је био много јак.” Реч је непринципијелним људима који конјуктурно следе сопствени бизнис план.

Да ли се та тема уопште помиње у кампањи, која се сада захуктава?

Кампања тек почиње (интервју је вођен пре Крстовдана, када је она формално започела). Наш приступ је принципијелан. Нисмо никада рекли да треба да будемо сателит Русије или да јој будемо потчињени, већ указујемо на то да су интереси Бугарске и Русије на политичком и економском плану подударни у око 80 одсто случајева. Дакле, ми смо прагматични. Шта то значи? Прагматично је да добијемо енергетске ресурсе по повољнијим ценама, као и другу робу, прагмнатично је да наше компаније на Црном мору имају представништва у Русији. Стога, зашто би радили против сопствених интереса? Зашто не би обезбедили повољније услове за трговину, јефтиније изворе енергије? Зашто да купујемо нафту и гас преко Турске?
Исти случај је и са летовима из Софије у Москву. Раније је постоја лет, који је трајао два сата. Сада се до руске престонице путује преко Београда и та опција је најскупља. Друге руте иду преко Цариграда, Измира, Анталије, па и Бакуа у Азербејџану, што јесте најјефтинија варијанта, али подразумева 10-12 часова лета. Какве се намере крију за ових мера? Да се прекину везе, личне, културне и економске са Русијом, што све треба да додатно помогне моделирању новог човека, као појединца. Такав нови човек може да буде грађанин света, Европејац, космополита или евроатлантиста.

Делимично сте рекли какву будућност желите за Бугарску, али кад већ говоримо о иностранству, како Препород види будућност и уређење балканских односа?

Што се тиче Балкана, значајан је пут билатералних споразума, а после и крупнији договори. Могао би се оформити централни балкански економски савез, или источноевропски економски савез, па и одбрамбени, по узору на Централноевропску одбрамбену сарадњу (Central European Defence Cooperation – CEDC). Даћу пример Балканског савеза. Пре неког времена, на телевизији сам рекао да би могли да направимо листу савеза у којима је учествовала Бугарска, по степену самосталности одлучивања и утицаја који смо преко тог савеза могли да остваримо као економска и политичка сила у спољним пословима. На првом месту је Балкански савез (1912. године са Србијом, Грчком и Црном Гором), када смо удружени са православнима, најбоље стајали економски и војно, и успевали да културно и економски пројектујемо утицај изван граница. То је сада недостижно. Други на скали је савез Сила Осовине. Да, тада смо зависили од Немаца, али Немци су признавали наша права на Балкану. Од нас нису тражили да ратујемо са Русијом и да шаљемо војску против Русије, већ само логистичку подршку. Нису тражили да страдамо као Румуни, Италијани и други на (источном) фронту. Могло би се рећи да смо сачували неку независност унутар савеза. Још нижи ниво је онај који смо имали у оквиру савеза Централних сила у Првом светском рату. Ту смо имали још мању аутономију, јер је војска била обједињена и под врховном немачком командом. Следећи на скали, наниже је Варшавски уговор по којем смо моралли да учествујемо у операцијама, мимо сопствене воље, у Чехословачкој (интервенција 1968). Поседујем и нека документа која говоре о нашем учешћу у интервенцији 1956. у Мађарској. Нисмо имали аутономију у тим операцијама, али јесмо у заштити сопствених граница на Балкану. На крају смо ушли у НАТО. То је најниже на листи. Имамо најмањи утицај (на доношење одлука, прим. С. Ј.), најмању аутономију, никакву пројекцију утицаја у иностранство и велику зависност од странаца. Стога је, као што видите, Балкански савез наш врхунац, (учешће у, С. Ј.), кроз светске ратове следи спуштање на листи, Варшавски уговор је велико одрицање од аутономије и данас имамо потпуно одустајање од слободе деловања. Сада је Бугарска сведена на пуког извршиоца (туђих налога, С. Ј.).

Када причамо о балканским односима, о односима између народа, осим политике и савеза, важну улогу игра и Црква. Знамо да је (бугарски) патријарх Максим имао добре односе са Српском православном црквом и патријархом Павлом. Патријарх Неофит је уживао велики углед у Србији међу православнима. Сад имате новог патријарха, Данаила и ситуацију у којој се део грађанских организација у Бугарској буни због његовог избора. Какав је ваш став по том питању?

То је последица ранијих спорних избора, али у овом случају, патријарх је изабран неупитно — рекли би, без могућности апелације. Одабрана је личност која ће водити Цркву у складу са њеном самосталношћу и у интересу народа. А што се тиче тих, наводно грађанских организација, не знам колико је грађана заиста у њима? Рекло би се да су грађанске јер су регистроване у неком граду, најчешће Софији. У питању су посредници страних сила који делују у страном интересу, за стране фондације и амбасаде. Њима не одговара ниједно добро решење за Балкан и Русију. Желели су да се изабере човек који би сејао сукобе. Најтачније би рекли, да су желели да имамо поглавара као онога који стоји на челу (тзв.) Украјинске цркве, па да продубљује сукоб са Москвом. Како тај план није успео, и с обзиром да нема духовника који би се противили избору (патријарха) појављују се некакви грађани. То су грађани који се деру и буне попут оних на Мајдану (у Кијеву 2013/14, прим. С. Ј.), који би послужили једнократно. Видите у шта се претворила Украјина. Кад би слушали такве грађане, можда би изгубили и град.

Шта видите као ваш највећи успех у текућем сазиву скупштине и шта очекујете од избора заказаних за 27. октобар?

Највећи успех је закон који се тиче хомосексуалаца, тј. ЛГБТ и оних који не могу да одреде пол. У питању је Закон којим се спречава пропаганда коју ЕУ шири по целом свету, односно она се забрањује у школама и вртићима. Овај закон спречава утицај такве пропаганде на децу. На Западу су најпре дозволили представницима (ЛГБТ) да деци пуштају песме, певају, причају приче и кроз игру сервирају поруке које су против природе, против биологије. Сада хоће тај модел да примене у источној Европи, али се суочавају са отпором људи, независно од конфесионалне припадности, да ли су православни, римокатолици или протестанти. Просто не прихватају оно што је противприродно. Овај закон смо предложили у време припреме предизборне кампање и рачунали да је с обзиром на то да је 99 одсто гласачког тела конзервативно, мала шанса да се друге партије оглуше о предлог. Иницијатива је прихваћена и вест је одјекнула у источној Европи. Словаци такође већ разматрају да га усвоје, а и друге државе се спремају да усвоје сличне законе. То је наш највећи успех због кога су нас прозвали фашистима. Било је покушаја да петицију против овог закона потпише наставно особље и један број је пристао, вероватно под притиском. Тада смо рекли: Одлично, родитељи, очеви и мајке, имате прилику да видите ко вам образује децу. Испоставило се да је барем 30 одсто потписа фалсификовано. Следећи корак је био Предлог закона за регистрацију страних агената. (Закон није усвојен, одбио га је 19. септембра парламентарни одбор за културу и медије). У питању је амерички закон, који смо превели па не могу да кажу да је то Путинов закон. Преко Предлога закона можемо да оголимо пропаганду и изведемо на чистац издајнике и стране агенте, тј. оне који не желе да гласају за правни текст који би заштитио државу, посебно правосуђе од страног утицаја и страних фондација.

Иницирали сте сакупљање потписа за референдум везан за улазак у еврозону. Очекујете ли да се по овом питању испопштује воља народа?

Бугарско законодавство прописује да је за референдум неопходно сакупити 400 хиљада потписа. Ми смо их сакупили и референдум би требало да се спроведе заједно са првим следећим изборима, који год они били, председнички, парламентарни… Ко задржава председника да распише референдум? Парламент забрањује референдум иако по важећем Уставу није за то надлежан. Референдум просто треба да се одржи. Стално одлажу, те због скраћења мандата, те других проблема… Од прошле године ми смо у трећој предизборној кампањи. Али Устав су нарушили државни врх, извршни, законодавни и судски. О чему се ради? Тражимо референдум да сачувамо нашу националну валуту — лев — и да не улазимо у еврозону. Ми нисмо категорично рекли да неће Бугарска ући (у Еврозону). Нека народ одлучи. Ако гласају да уђемо, у реду. Али сви су устали против, све те модерне грађанске организације и модерне демократске странке не желе најдемократскије изражавање народне воље — референдум. То је наша велика борба за очување финансијског суверенитета и ми смо указали на пример источноевропских и скандинавских држава- Пољске, Шведске, Данске, Румуније и Мађарске. Зашто Бугарска мора да жури са уласком у страну финансијску унију услед чега би Бугарска централна банка постала само филијала Европске централне банке из Франкфурта. Чиновнике у Франкфурту не занимају интереси Бугарске или Балкана, већ само технички рад. Постајемо у потпуности зависни. Не можемо самостално да располажемо буџетом, да подижемо плате и пензије, планирамо самостално расходе за војску и полицију… То је велика битка у коју полажемо пуно наде, да заштитимо право на избор, на референдум. Поред тога, тражимо спровођење референдума и по питању чланства у Европској унији и у НАТО, јер они нису одржани. Глас народа је глас Бога. Тако се каже у Бугарској.

Рекли сте који сте резултат направили, шта очекујете на изборима?

Налазимо се на самом почетку кампање и у наредним данима очекујем све врсте ‘ратних диверзија’. Тенденција је да имамо благи раст у односу на друге, али не бих износио конкретне пројекције, јер нисмо обрадили све регионе. Пред нама је месец велике пропаганде. Наши противници су вешти у разводњавању дебата и отварању периферних питања како би скренули пажњу са оних круцијалних. Тренутно једна тема окупира пажњу бугарске јавности. Два пилота су погинула у припремама прославе 20. годишњице уласка у НАТО. По свему судећи у питању је технички квар. За војску и народ нема пара, смањује се буџет за пензије и студенте али се шаље помоћ Украјини. И док Немачка, Финска, наравно Мађарска желе да смање давања, Бугарска наставља да одваја од буџета. Украјинци уживају привилегије, користе градски превоз бесплатно, док контролори истовремено нападају пензионера, ако случајно није купио карту. Нама је јасно да је Бугарска као држава почела да ради против сопствених интереса, под изговором помоћи Украјини. А прекид рата неће да подрже, као што су опструирали мировне преговоре у Истанбулу. Тамо је потписан мировни споразум, али се ни дан данас не зна текст тог споразума. Од тог рата страдају све Црноморске државе, што се наравно одражава на привреду.

Слободан Јанковић / eagleeyeexplore