Упади у станове Срба у Хрватској 90-тих били масовни: О томе сви све знају, али ћуте
хрватски сабор
Упади у станове Срба у Хрватској 90-тих били масовни: О томе сви све знају, али ћуте.
Написао је то у саопштењу Владо Бужанчић, командант антитерористичке јединице Полицијске управе сплитско-далматинске од 1. септембра 1990. до 15. јануара 1991. године. Његово саопштење имало је за циљ да се докаже да је Приморац био укључен у активности везане уз стварање самосталне Хрватске. Питање ратне прошлости Приморца у Хрватској је покренуто након што је прошле седмице он постао почасни члан Генералског збора, на шта је посебно оштро реаговала опозиција.
Покушавајући да докаже да је Приморац ипак био у рату, Бужаничић је споменуо да је та, како је назива, паравојна јединица, на темељу дојава, претресла више од 3000 “сумњивих” српских станова.То је био само један од начина како се односило према војним лицима и националним мањинама у том времену, али и генерално онима који се нису доказали по смислу „националне чистоће и правоверности“.
За неке од случајева убистава (попут породице Зец) или премлаћивања се зна, али су бројни и други примери отпуштања с посла и понижавајућем потписивању изјава лојалности по предузећима.
Историчар Хрвоје Класић каже да се почетак 90-тих година у Сплиту назива и ратом за квадрате јер је у том граду сваки трећи стан био у власништву тадашње ЈНА и Савезног секретаријата народне обране (ССНО). Укупно је у војном фонду било 38.226 станова, од којих их је чак 8640 било у Сплиту.
“Чега се паметан стиди, будала се поноси” – каже Класић јасно алудирајући на Бужанчићево саопштење о Приморцу.
О томе, истиче Класић, „сви знамо, али знамо и како хрватска јавност, историчари и политичари ћуте“.
“То су догађаји који показују да и у Домовинском рату, као и у сваком другом рату, постоје ствари које се нису смеле догађати и које морамо осудити. Такве су ствари злочини које су чинили војници, полицајци или цивили над припадницима српског народа” – наводи Класић.
Додаје да су то прогони из станова, шиканирања, отпуштања с посла, као и ове активности кад се под изговором антитерористичких активности често догађала пљачка, застрашивање углавном пензионираних официра, припадника бивше милиције…“О томе ми сви знамо, томе смо сведочили” – каже он.
Словенка Маринковић је присилно исељена током рата, а њену причу пренео је портал Балкан Инсајт и додаје да се ради о једној од многих жртава присилног, понекад екстремно насилног и готово искључиво незаконског исељења хрватских грађана из станова које је ЈНА дојељивала својим запосленима.
Неке од деложација спроведене су на основу “решења о привременом коришћењу” станова Министарства одбране, а неке су спроведене сасвим незаконски, под претњом оружјем. Маринковић је испричала да је 1993. група војника испрва покушала да јој одузме стан, што је она успела да спречи, али је касније ХОС око тих настојања био нешто упорнији.
Прво су на челу са командантом Иваном Перкушићем, прича она, из стана изнад избацили мајку с кћерком. Присилили су је пиштољем упереним у главу да изађе.Ускоро је дошао ред и на Маринковићеву.
Кад су јој провалили у стан, она и Тончи Мајић, локални активиста који је покушао да заустави деложацију, позвали су полицију, која је била немоћна и која ју је покушала смирити ријечима “немојте да вас убију, свашта се може догодити”.
Мајић је завршио сломљеног носа, а обоје је војна полиција одвела у војни затвор Лора, где су мучени српски цивили.
Касније су пуштени на интервенцију тадашњег заменика министра одбране Горана Додига.
Касније је, прича, у стану затекла војнике.
“Рекла сам војном полицајцу да ови људи… краду моје ствари и питала га је ли њему нормално да то само гледа. А онда ме један од њих питао имам ли рачуне за те ствари. Ја сам га питала које, а он је само одговорио да све то припада Хрватској сада” – присетила се Маринковићева у причи за Балкан Инсајт.
Године 2000. коначно је успела да поврати стан, добивши на суду случај против бившег војника који се у њега уселио.
Још један сплитски пример, пронађен је на страницама Долументе, а ради се о случају Анке Зјачић. Њен муж погинуо је почетком рата од снајперског метка. Зато што јој је муж био официр ЈНА, на бруталан начин је деложирана из стана 1992. у Сплиту. Њена прича обрађена је и у документарном серијалу „Стамбено питање“, новинарке Силване Менђушић.Јасан број људи који су незаконито избачени из станова је непознат, али невладине организације које се баве овим питањем процењују да се отприлике ради о 10.000.
Историчар Класић у изјави за хрватски портал Индекс, каже да се то сада заташкава јер се сматра да нарушава дигнитет рата.
Мишљења је да се дигнитет брани осудом таквих поступака и додаје да је у таквим случајевима учествовала мањина учесника у рату.“Можемо рећи да је било пуно више анархије у томе свему него проведених дела плански од државе. То не значи да државна тела нису знала за бројне поступке, али догађало се да појединци и наоружане групе узму правду у своје руке, да улазе људима у станове без обзира на то што ти људи нису угрожавали хрватски суверенитет” – наводи Класић и истиче да је било и случајева који се данас неће гледати као насилни, а то је да су одређене српске породице напуштале станове, продавали их или мењали кад су видели да вода долази до грла и кад су схватили да им је егзистенција угрожена.
“Сведочио сам и лично ситуацијама кад су наоружани појединци проваљивали у станове. Сећамо се оних натписа по објектима “заузео Хрват”. “можда данас то звучи глупо, али мој рођак који је имао објект на једном јадранском острву замолио је комшију да напише на фасади управо “заузео Хрват”. Да се зна чије је и не уђе унутра” – навео је Класић.
Навео је и да је највише случајева претреса станова тамо где је највише било Срба или војних лица: у Сиску, Осијеку, Загребу, Сплиту.“Јасно је ко је био на власти. ХДЗ је имао војску, полицију у настајању и ништа се није могло догодити да то челни људи ХДЗ-а не знају. Великим делом су чланови и симпатизери ХДЗ-а учествовали у овим активностима. Ко мисли да није тако, тај је слеп или злонамеран. То је нешто с чим се требамо суочити” – рекао је Класић за Индекс.
Индекс.хр
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Наравно да сви ћуте а највише ћуте “наши” како се не би сазнале размјере ‘рвацко-усташког хеноцида пошто је из већих градова “лијепе њине” и то већ од 1989.г. прогнано више Срба него у самој “Oluja”-и а то би значило да је , уз све остале акције усташа “диљем лијепе њине” протјерано скоро онолико Срба колико је убијено у Јасеновцу.
То је више срПска срамота а ‘рвато-усташе се ничега не сраме. Наравно да се намјерно прећуткују и размјере пљачке која траје и данас.